Na trenutak se činilo da je to najbolja vest otkad je Srbija priključena na internet. Svetlana Ražnatović prodala je svoju novu pesmu u više od 700.000 primeraka za jedan jedini dan, tačnije za samo nekoliko sati. Cena od jednog evra po daunloudu ispostavila se kao prava sitnica za zaljubljenike u "Cecin zvuk" (baš tako). Ceca je time, reklo bi se, udarila dva šamara onima koji sebe nazivaju internet zajednicom, bilo da su na hardverskoj, bilo da su na sadržinskoj strani. Prvo je pokazala kakav je kapacitet internet tržišta u Srbiji (i malo šire), samo ako imate pravi proizvod. Potom je dokazala da je posao ovakvog obima moguće obaviti bez ikakvog tehničkog problema, barem niko ništa slično nije prijavio, iako je reč o poslu megalomanskih razmera čak i za američke prilike.

Jer, prodati tri četvrtine miliona pesama za nekoliko sati, na internetu i to za prave pare, rezultat je kojim bi se dičili i Rolingstonsi. Samo da su ikada nešto slično napravili, a nisu.

E, onda su krenula neka čudna pitanja.

Nekoliko viđenijih lokalnih stručnjaka za internet marketing najpre su izrazili sumnju u rezultat. Po njima, reč je o tehnički dosta opskurnom sajtu (www.miligrammusic.com), koji teško da bi mogao da izdrži takvu navalu. Jer pod mnogo, mnogo manjim naletima korisnika koče se i mnogi veći i "usklađeni" sajtovi. Dodatnu zabunu unosi dobra volja korisnika da plate sadržaj koji relativno lako mogu da dobiju i džabe, što bi značilo da je neka lepa svest i savest ovde nikla preko noći. Doduše, samo u ovom izolovanom slučaju.

Zatim su se glasno zapitali kako su prošle te silne i sitne (jedan evro plus PDV) elektronske transakcije, ali tu već odgovor nije moguće dobiti. Jedini koji taj servis obavlja u Srbiji je Banka Inteza koja nije dužna da javnosti daje bilo kakve informacije o poslovima svojih klijenata. Ni o obimu, ni o zaradi, ni da potvrđuje priče, niti da ih demantuje. Mada ja, da sam na njihovom mestu, ne bih odoleo da pozovem medije i predstavim im ovaj izuzetan poslovni i tehnički uspeh. Ako je zaista tako. Ovako kako je sada, ne bih rekao da su baš presrećni zbog medijske pompe.

Sve u svemu, sumnje u tačnost vesti su narasle, kao i priča o mogućim razlozima da se internet iskoristi kao alibi za nešto drugo. Šta je to drugo, ostavljam vašoj mašti da domisli.

Internet se, čini se, pokazao kao dobar alibi za razne nepodopštine. Malo-malo pa saznamo za neki sajt državnih institucija koji je preplaćen, odnosno čija cena nije u skladu sa funkcionalnostima. Najnovija dilema, da ne kažem baš skandal, vezana je za softver koji je izvesna firma iz Ade napravila za potrebe Uprave za agrarna plaćanja Ministarstva poljoprivrede. Sporno je to što je posao procenjen na milion evra, što je prilična i primamljiva suma za kompjuterski program. I lepo je kada je neko spreman da toliko plati nečije znanje, trud i muku.

U takvim situacijama najnormalnije je da se vest o ovakvom ugovoru objavi na sva zvona (ponavljam se, je l’ da). Ministarstvo da se hvali da ulaže u domaću pamet, softverska kompanije da pokaže svoju sposobnost da napravi tako komplikovan i skup proizvod. I tu nema ničeg lošeg niti spornog. Problem nastaje kada se svi akteri ućute i nastoje da prikriju činjenice kao da te pare nisu pošteno potrošili, odnosno zaradili, već su ih dobili na lutriji.