Jedna gimnazijska amaterska trupa, 1888. godine, izvela je grotesku Poljaci, parodiju na uvrnuto ponašanje Feliksa Ebera, profesora fizike gimnazije u Renu. Rukopis drame koju su napisala dva brata, posle nekoliko godina, doći će u ruke Alfredu Žariju, učeniku iste gimnazije. Žari će kasnije, ponet pozorišnim likom, početi da i sam sakuplja priče i predanja o ovom mitskom profesoru. Desetog januara 1896. godine izvedena je premijera Kralja Ibija, kako je Žari nazvao svoju dramu, dovršavajući tako jedan davni đački projekat. Drama će prethoditi nadrealizmu i teatru apsurda i nagovestiće tip budućeg nasilja i tiranije – teror jednog novog tipa i razmera – ravnodušan, proizvoljan i bez svrhe. Drama je bez lokalne boje i određenog mesta zbivanja, upućena je na svakog ponaosob. "Mi želimo da izjednačimo stvarno i izmišljeno", napisaće jedan član autohtonog Koleža patafizike. Drama je davala sliku sveta koja se obično ne pokazuje i o kojoj ne pevaju narodni pevači.

Alfred Žari pripada porodici postromantičarskih definitivnih sanjara koji su, ne uspevajući da se prilagode standardima svakidašnje banalnosti, u svetu bez neobičnog, bez nesvakidašnjeg, ostali zarobljeni u samoću svoje izuzetnosti. Jer, kao što je opominjao Arto, "čudesno nikad nije bilo od ovoga sveta, niti je kada viđeno u njemu". Tražeći taj nedostajući element poezije i duhovnog, i ne nalazeći ih, izlaz će potražiti u veštačkim rajevima, alkoholu, opijatima, drogi, ludilu i samoubistvu. Markiz de Sad, Po, Rembo, Panica, Lotreamon, Arto i drugi pisci u potrazi za nekim višim značenjem života, ostaviće nezaobilazno svedočanstvo teskobe življenja u svetu u kome nema ni čuda ni čudesnog. Prepoznavajući elemente degradacije društva, Panica će u crkvi i njenim institucijama videti tvorce erozije i degradacije života.

Prognan iz Nemačke zbog svoje literarne delatnosti i uvrede Veličanstva, Panica će u dva navrata biti zatvaran, i poslednjih 15 godina života provešće u nekoj vrsti kućnog zatvora, u azilu u kojem je nekada radio kao psihijatar. Žari će umreti u krajnjoj bedi, bolestan i u dugovima. Njegovi prijatelji pokrenuće akciju da se prihod jedne predstave Kralja Ibija uruči piscu kao pomoć. Žari će umreti ne dočekavši da se ova zamisao ostvari.

Žrtva osionosti dugog daha, Markiz de Sad, provešće zbog svojih knjiga 28 godina u tamnici, na osnovu kraljevog pisma, lettre de cashet – pismo sa kraljevim potpisom i pečatom, kojim je davao nalog za hapšenje nekog svoga nepoćudnog podanika, bez istrage, bez suđenja i na neograničeno vreme. U jednom pismu supruzi iz 1783, De Sad će poručiti svojim goniteljima da su produžavanja njegove kazne samo gubljenje vremena, jer "da me ovde ostave još deset godina, neću izaći iz tamnice bolji – verujte mi. Ili me ubijte ili ostavite, takav sam kakav sam, jer neka me đavo nosi ako se ikada promenim, jer sam vam to već rekao: životinja je isuviše matora i tu više nema nade."

Ma koliko njihova dela potcenjivana i marginalizovana, uprkos uverljivosti pretnje naručioca nasilja, ona su sve do naših dana sačuvala neugašene boje svoga vremena, učinile vidljivim pravo na krajnosti i na samoću svojih ubeđenja.

Ime kralja Ibija ušlo je u govor i u rečnike; davano obično nosiocima neke pošasti ili nekog istorijskog zla, vladarima impresivnog neznanja i neprevaziđene samouverenosti, autentičnim izdancima kralja Ibija. Neke njihove žrtve samo će uvećati njihovu opskurnu znamenitost.

Mnogi od ovih tragača apsolutnog, dobar deo svog ljudskog veka proveli su po tamnicama i u ludnicama, ali su postali reper neukrotivosti duha; viđen kod retkih stvaralaca koji su svoj radikalni projekat življenja i stvaranja doveli do ruba mogućeg.