Na prvi pogled ne razlikuju se mnogo od ostale dece, ali njihovi problemi nisu briga o kupovini novih patika ili planiranje izlaska u grad sa društvom, već suočavanje sa strahom – da li ću celog života u očima drugih biti samo bivši delinkvent?

"Ne znam šta mi je to trebalo u životu", javlja se kasno. Kad udarac sudskog čekića označi presudu, duga tišina probudi prvi osećaj krivice i odgovornosti. Priča o odrastanju deteta sa prevelikim strahom od teške ruke roditelja, da obroka ni danas neće biti i o više tuča nego druženja teško je poverena psihologu, čiji je posao da tuđe probleme sluša. Sledi vaspitno popravni dom i takozvana druga šansa.

"Oni dolaze kod nas kao deca i nekada su u pitanju ozbiljna krivična dela", kaže Saša Stojković, upravnik Vaspitno-popravnog doma u Kruševcu. "Ipak, rad u ustanovi vas nekako nauči da ih ne delite na taj način, jer iza tog krivičnog dela se ipak nalazi krhko biće kome je potrebna pomoć. Većina ovih dečaka i devojčica nemaju kriminalnu prošlost, pa je boravak u domu proces ponovne socijalizacije kao individualnog tretmana. Pored rada na psihološkom oporavku, akcenat se stavlja na obrazovanje i obuku za zanat uz koji će se lakše snaći po izlasku."

U VPD u Kruševcu je samo ove godine upućeno 154 maloletnika, a tek 30 odsto od ukupnog broja onih koji dom napuste krenu dobrim putem.

IZLAZAK U ŽIVOT: Od 2006. godine u primeni je Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica, koji obavezuje Centar za socijalni rad da pruži pomoć i zaštitu posle izvršenja zavodskih mera. "Tri meseca pre isteka vaspitne mere sprovodi se program ‘Kuća na pola puta’, što podrazumeva kontinuirani rad sa štićenicima i njihovim roditeljima na pripremanju za život van sistema i postepeno osamostaljivanje te dece", napominje Mira Janjić iz Asocijacije centara za socijalni rad. "Po izlasku iz doma, pravne prepreke za njihov dalji normalni život ne postoje, zbog prezaštićenosti maloletničkih dosijea."

Međutim, prvo na šta štićenici nailaze napolju je socijalna diskriminacija koju je teško utvrditi, a još teže iskoreniti.

"Mladi ljudi su prilično uplašeni kada izađu iz doma. Oni su sve vreme bili zaštićeni ovde od mnogih stvari sa kojima se suočavaju po izlasku. Mnoge ne čekaju ni smeštaj, ni roditelji", kaže Živica Pavlović, psiholog VPD-a u Kruševcu, i navodi da u domu deca imaju makar jednu odraslu osobu koja je stekla njihovo poverenje i na koju mogu da se oslone, što im uglavnom nedostaje kada dom napuste. "Imali smo slučaj devojke koja je šest godina radila sve i svašta. Mešala cement, kopala kanale i slično da bi na kraju, posle nekoliko godina, klonula duhom jer podrške nije bilo. Mi smo tu da pozovemo tržište rada i Javno komunalno preduzeće. Slali smo im i dopise, ali oni nam kažu da nema mesta ni za ljude koji nisu bili u domu ili zatvoru, a ne za one koje su bili." Iako smatra da na generalnom planu ljudi nemaju toliko predrasuda prema bivšim štićenicima doma, ona ipak ističe da među poslodavcima postoje oni koji prave razliku.

Do devedesetih godina radilo se na komunikacijskoj liniji između Centra za socijalni rad i javnih preduzeća prilikom zapošljavanja bivših štićenika iako za to nije postojala zakonska obaveza. Međutim, sada je situacija nešto drugačija. "Danas ne postoji razvijena svest o tome koliko je pozitivno zaposliti momka koji je izašao iz VP doma", ističe Saša Stojković, i dodaje: "Za državu je isplativije da raznim beneficijama stimuliše preduzetnike za rešavanje ovog problema, jer je pokrivanje troškova krivičnog postupka i njegovog izvršenja mnogo veći teret za državni budžet. Ta ideja je predložena, ali nije naišla na plodno tle."

DISTANCA I SUMNJA: Prema podacima istraživanja Centra za socijalno preventivne aktivnosti GRiG, određeni stepen socijalne distance prema bivšim štićenicima postoji. Ljudi ih uglavnom posmatraju kao "raspuštene i problematične". Pri traženju zaposlenja i mesta za stanovanje uglavnom im daju negativne odgovore uz obrazloženje da će sigurno nastaviti sa starim životom i lošim navikama, da je pitanje koliko su u stanju da se poprave i da su skloni nevoljama i konfliktima.

Sve do sada preduzete mere nisu efikasne ako ne postoji sistem evidencije o otpuštenim maloletnicima i njihovom prihvatanju u društvu. Ljubinka Marković, psiholog Višeg suda, naglašava: "To je neophodno jer se baza podataka ne koristi samo radi statistike već i zbog planiranja politike i različitih intervencija u tom pogledu. Ono što je prepreka dokazivanju diskriminacije je što bi prikupljanje daljih informacija o bivšem štićeniku bez njegovog ličnog angažovanja bilo kršenje osnovnih ljudskih prava."

Diskriminacija bivših štićenika popravnih domova je pojava prisutna u našem društvu. Retki su oni koji na njih gledaju kao na svu ostalu decu i koji su spremni da im pruže šansu. Šta se dešava sa njima kada izađu iz doma? Ovo pitanje i dalje predstavlja tamni vilajet jer ne postoji adekvatni sistem postinstitucionalne podrške bivših štićenika. Potrebna je veća angažovanost države i NVO-a u pružanju dugoročnije podrške bivšim štićenicima, kao i adekvatan i zvaničan sistem praćenja njihovog ponašanja. Prisutna je i izražena osuda javnog mnjenja, što je posebno pogubno s obzirom na to da se većina građana informiše o ovoj temi u medijima, a o deci iz doma se ionako veoma malo zna.