Možda to i nije tako loša definicija jednog života: periodično gubljenje adresa. Moja nevolja je samo u tome što je taj život, taj iz definicije, baš moj, pa ne mogu da uspostavim dovoljnu ironijsku ili kakvu drugu distancu. Kako god, desilo mi se to prvi put još u trećoj godini života, ali tada sam bio premali da bih zbog toga patio; već sledeći put, četiri godine kasnije, bolelo je jako. Verujem, zapravo, da nikada nije ni prestalo da boli, samo je menjalo obličja, povode, okolnosti. I od tada se dešavalo, svakih nekoliko godina, nekada jače, nekada slabije. A uvek zapravo prisilno, tuđom voljom, višom silom ili užasnim spletom okolnosti koje nisu marile da me pitaju za mišljenje.

Selidbom u takvim okolnostima ostaješ bez adrese, dakle bez doma. Možda ćeš jednom steći drugi, ali ta je kocka nešto što ne bi poželeo nikome koga voliš. A selio sam se manje-više stalno, dok se neki drugi rode, prožive i umru na istoj adresi, i drže da je to sasvim normalno.

Obično biva i to da za izgubljenom adresom ostanu neki posmrtni ostaci jednog života kojeg više nema, malo-malo pa ti se ukažu s očekivane ili neočekivane strane, da te podsećaju, da te žuljaju, da te bole. Obično kakav ključ koji više ne otvara nijednu bravu ostane da ti se vuče po džepovima, a ne usuđuješ ga se baciti, kao da bi tim činom izdao i prodao nešto što je Tvoje. A šta je to tvoje zapravo? Nije li ti život upravo iznova dokazao, po ko zna koji put, da ništa nije tvoje? I da sve ide mimo tebe, tokom koji ti ne određuješ, jer ne određuješ zapravo nijedan tok, upravo čak ni onaj kojim kliziš ka smrti, svakim gubitkom adrese užasno stariji, svakim novim kompletom više-nepotrebnih-ključeva strahovito umrliji nego do tada?

Mišarska 12-14, treći i četvrti sprat, bila je moja prva, i prava i jedina beogradska adresa. Tu sam se uselio 1994, za ceo jedan život mlađi, i tu sam ostao. Nikada nisam, i nikada ne bih poželeo da odem. Dolazeći, nisam isprva ni slutio – mada mi se odmah dopala – da upravo stičem adresu, ali uvukla mi se pod kožu, i bilo je nemoguće isterati je, a nisam bogme ni pokušavao. Naravno, u ličnoj karti piše mi neka druga adresa, ali s njom zapravo nemam ništa intimno. Dalje, u vreme useljenja u Mišarsku živeo sam kao podstanar, a podstanar je čovek bez prave adrese, tako da se ni ta adresa, Klare Cetkin 1, ne računa, ma koliko mi bila draga. Kasnije, kada sam se uselio u svoj stan na visoravnima Zemuna, stekao sam nekakvu stabilnu adresu, ali to je bilo kasnije, i to je neka sasvim druga priča, i to mi nije moglo nikada značiti ono što znači Mišarska 12-14, kao ušuškani vračarski epicentar mog sveta, kao ono teško sidro kojim sam se odupirao beogradskoj košavi, ono koje me držalo na mestu, da ne odem ko zna kuda, u nepovrat. Kako ću sada, bez tog središta, šta će me uopšte zadržati da ne odletim koekude ili da se ne rasprsnem na sve strane? I kako ću se, uostalom, orijentisati u ovom obeshrabrujuće haotičnom gradu, odjednom bez Polazne Tačke?

U noći u kojoj pišem ove redove, onoj sa prvog martovskog četvrtka na petak, ostajem bez adrese iz naslova. Ponoć već je uveliko otkucala, nikoga odavno nema ni na trećem ni na četvrtom spratu Mišarske 12-14, samo noćni portir dole drema i pita se kad li će onaj kosmati ludak poći na počinak. A ja sam još tu jer ovi redovi samo tu mogu i moraju nastati, u poslednjem trenutku u kojem kuca već opako ranjeno, ali još živo srce moje Mišarske. Uključio sam uljni radijator pa se grejem, ovde gore, u "najgorem" sobičku u redakciji, zimi najhladnijem, leti najvrelijem, a opet neotuđivom delu moje adrese. Kada otkucam ove retke i isključim računar, otići ću u krevet, a već izjutra će Ivan H. ugasiti vitalne funkcije elektronskog srca našeg Hala 9000, i klaj-klaj, potrpaćemo stvari u čergu i otići u zbeg. U onoj budućnosti koja je već zapravo počela, a onome i onoj koji čitaju ove retke uveliko je sadašnjost, ja ću još jednom postati Čovek Bez Adrese. Ako me negde sretnete, znajte da ste sreli izbeglicu, pogorelca, povodnjaša, koferaša, jebenog Ahasvera.

Pre toga, evo sad, još noćas, iznova ću proći svim sobama, napola već razgolićenim i popakovanim, duboko ću udahnuti prah mišarskih vremena, da me čuva, ako može, od zla i uroka u surovoj budućnosti (budućnost je, govorim iz iskustva, uvek surova!), izaći ću na osneženu terasu, našu terasu, moju terasu, onu na kojoj sam toliko puta, naročito za letnjih predvečerja, osetio i dotakao zen tihog zadovoljstva postojanja, i onu na kojoj sam, potajice, da niko ne vidi, otplakao agoniju i smrt mog oca, i toliko drugoga još, što je samo moje. Izaći ću na to kvrgavo terašče ispucalog poda da još jednom osmotrim vračarske krovove, i tihu, usku uličicu pod njima, tih dvesta šest koraka, dužinom tog sokaka. Kojim, bože blagi, ne znam hoću li se još kadgod usuditi da prođem, jer imam samo jedno srce. A onda ću, velim, otići, odiljat se, već beznadno stariji nego koliko sinoć što sam bio.

Moglo bi se o tih šesnaest, sedamnaest mišarskih godina ispričati bezbroj anegdota, bezbroj nježnih i bezobraznih podataka naše mladosti, ali nekako mi sada nije do toga, a valjda i nisam čovek od anegdota. Dakako, živeće ovo Vreme i dalje, a valjda i ja sa njim i u njemu, no ne znam za druge, ali ja adrese više imati neću, to dobro znam, ma kakvi, ostaće samo neko tehničko mesto prijema poštanskih pošiljki i egzekucije novih brojeva novina. A u vašem Sada, u toj surovoj budućnosti u kojoj čitate ove reči ispisane u poslednjoj mišarskoj noći, vladaće zagrobna tišina i mrklina u Mišarskoj 12-14, na trećem i četvrtom spratu. Njičeg njema, sve je prekrio snijeg, kako kaže jedna stara šaljiva pesmica. Suuuper, odgovara na to mazni ženski vokal, sa onom svetom ravnodušnošću bića bez istorije.