Arijana Hafington napravila je sajt pre samo šest godina i nazvala ga, prilično pretenciozno, Hafington Post. Po prezimenu koje je uzela udajom za drugog, sada već bivšeg muža Majkla Hafingtona. Inače je Grkinja, devojačko Stasinopulos.

Hafington Post je glas liberalne Amerike, bio je jedan od motora Obamine predsedničke kampanje. Vrlo interesantan koncept gde su rubrike o politici i razvodu istog značaja jer i jedno i drugo igra podjednako bitnu ulogu u životu modernih Amerikanaca, baš kao i zdravlje, hrana, putovanja i estrada.

I blogovi, naravno. Oko devet hiljada blogera redovno piše na ovim stranicama.

Pre dve nedelje Arijana je kompletirala svoj američki san. Amerika Onlajn kupila je njen sajt, sada već ugledni američki medij, za 315 miliona dolara. Ona je ostala na funkciji glavne urednice, ali to svakako nije više ista priča. Bolje rečeno, nije ista bajka.

Jer, upravo je Hafington post usamljeni primer velikog uspeha novinarskog (uslovno rečeno) rada na internetu. Većina drugih medija, i novih i starih, bori se u okviru nečega što bi se moglo nazvati prvobitna akumulacija kapitala od onlajn sadržaja. Nakon godina u kojima je sajt bio samo podrška glavnom izdanju, bilo ono štampano, kao u slučaju novina ili elektronsko, u slučaju radija i televizije, sada su se prioriteti preokrenuli. Kod svih ozbiljnih svetskih medija posećenost sajta nadmašuje ostala izdanja, samo nema održivog modela za opstanak.

Trenutno je najaktuelnije i najdramatičnije preganjanje sa Eplom oko toga da li sme za svoju uslugu distribucije štampe preko Ajtjunsa da uzima čak trećinu prihoda od pretplate. Koju nije lako naplatiti u startu. Diskusija je zaoštrena, mešaju se i vlasti SAD i EU, ulog je veliki. U pitanju je, zaista, preživljavanje štampanih medija. Epl kaže da je proizveo i platformu (Ajped) i prodavnicu (Ajtjuns) pa i interes kod publike i da to ima svoju cenu izraženu u procentima.

Ne ide im na ruku što taj model sada dobija jeftiniju konkurenciju. Gugl je prošle nedelje pustio OnePass sistem, koji za deset odsto ušura distribuira novinarsku muku i ponos uobličenu u neki medijski proizvod. Prvi čovek te kompanije Erik Šmit kaže da im je cilj samo da pokriju troškove, o želji da uzdrma Eplov model za sada ne govori.

Mi u Srbiji, iako suočeni sa istim problemima, možda i gorim, nekako sa strane gledamo na ovu bitku. Primer Hafington posta nam je nestvaran. Ne postoji sličan primer onlajn medija nastalog iz entuzijazma i finansiranog pre svega ličnom energijom. Ili nekim, sve tanjim, fondovima i donacijama. Niti bih mogao da pretpostavim ko bi (od provajdera) bio spreman da ga otkupi, pa makar i za neku desetinu hiljada evra, jer se ovde celo tržište meri u milionima, jednocifrenim.

Još gore je što domaći mediji ne proizvode sopstvene aplikacije za tablete, ni za Ajtjuns ni za Guglov OnePass, što pokazuje da smo od ideje da se ozbiljno prodajemo na internetu predaleko, čak i u mašti. Tako da kada kritikujemo političare i privredu da ne umeju na pravi način da iskoriste internet, možda nije loše da se malo osvrnemo i na sopstvenu bezidejnost.

Ne mislim da bi pravljenje aplikacije za Ajped za neki srpski medij danas bilo pretenciozno. Jer sam prilično ubeđen da će i u toj Evropskoj uniji uskoro sve medijske žabe biti potkovane.