Velike nacionalne teme su odavno potrošene, a čini se da više ne funkcioniše ni simulacija društvenih reformi, dok se evropska bajka neozbiljno troši kao već dosadna reklamna poruka. Naime, "piar" vladajuće politike doživeo je fijasko i sa feljtonom o rekonstrukciji vlade i sa šampanjiziranjem "predaje upitnika" u Briselu, koji su naši činovnici, navodno, ispunili u fantastično kratkom roku od dva i po meseca. Kome je uopšte palo na pamet da će ta vesela razglednica iz Brisela "držati vodu" u Srbiji bar dve, tri sedmice, dok politička elita ne smisli nešto za nastavak? To što smo odneli pismo u Brisel da tamo stigne na vreme i "tražimo brzi odgovor" (datum o početku pregovora sa Evropskom unijom), bez obzira koliko je samo po sebi značajno, ne može biti klin o koji se mogu obesiti baš svi problemi Srbije. Možda i mogu, ali niko u narodu u to ne veruje.

A kad je reč o "rekonstrukciji" Vlade Srbije – očekivani efekat kod publike je već izvetrio, mada predstava još praktično nije ni počela i još se ne zna ni da li će početi. "Ozbiljan razgovor" o rekonstrukciji Vlade Srbije je najavljen za kraj januara, sada je početak februara, a još ništa nije procurilo makar o eventualnom "projektu rekonstrukcije" (samo da se s tim ne dočekaju Cezarove Martovske ide).

U stvari, u medijima je priču o političkoj rekonstrukciji Vlade, zamenila priča o građevinskoj rekonstrukciji Doma Narodne skupštine. Kad je reč o ovom skandalu, čini se da je tamo neko, ili suviše drzak ili suviše blesav, ugovorio da "krečenje" narodnog predstavništva traje 237 dana (o bože, zar se i to može), ali se iza skela i ponjava oko zgrade – izgleda, već dugo ništa ne dešava (navodno je neko prevideo mogućnost hladnog vremena u decembru i januaru). Tako ova "parlamentarna rekonstrukcija" postaje metafora rekonstrukcije Srbije posle svetske krize. Svi verujemo da se iza političkih ponjava, nešto krupno sprema, a možda se ne sprema ništa, jer se svako plaši da ne "zaseče" negde u nešto što možda još drži u prostoru jednu kulu od karata.

REFORME UMESTO PROPAGANDE: Na sve te sitne, ali simbolički bitne, neuspele propagandne trikove, u međuvremenu, pala je hladna senka "jasminske zaraze" od siromaštva na južnom Mediteranu, a koja se, preko Albanije, opasno približila i sirotinjskim državama Balkana. Slogan je u osnovi svuda isti, zarazu su izazvale "prljave ruke" vlasti, pa se traže reforme umesto propagande, s tim što nikome u Srbiji ne možeš objasniti da reforme ne donose bolji život baš sutra (a sada je već naksutra). Posle dve godine ekonomskog opadanja ili stagnacije, ljudi su iscrpljeni i nervozni, a Vlada Srbije je i dalje u defanzivi. Zbog toga se sada i roje priče o "promenama, preokretu, zaokretu, državničkom potezu koji sve rešava" i tako redom, jer se traži neka nova priča za narod koja će delovati – odmah. Ako se misli na odluke – odmah, onda sve to ima bar nekog smisla.

Istine radi, treba reći da nijednoj vladi u svetu i dalje nije lako. Eno španskog premijera Sapatera koji je prinuđen da smanjuje plate u javnom sektoru i da nemoćno gleda sve veću vojsku nezaposlenih (jer je stalo građevinarstvo), dok "novi Sarkozi" dobija nemačke pohvale što seče vezu u kolektivnim ugovorima između plata i porasta troškova života u javnim službama (napuštanje indeksacije), te produžava radni vek svim Francuzima. Čak i mnogo hvaljeni Kinezi strepe od inflacije, koja je izgleda veća od one koja se zapisuje u službenim biltenima, a, na primer, zbog prezagrejanog građevinarstva, stambene kredite opterećuju sa 30 odsto pologa, dok će se oni koji kupuju drugi ili enti stan suočiti sa veoma oštrim poreskim makazama. I tako redom, svi se muče, ali i donose odluke.

Kod nas je upravo to najteže. A čim se neka odluka ipak donese, počinje odustajanje od njenog glavnog mehanizma ili goriva, pa cilj odlazi u sunovrat. U stvari, takozvani "novi model razvoja" zasnovan na ubrzanoj flotirajućoj devalvaciji nacionalne valute, kako bi se poskupeo uvoz, a izvoznici našli računicu i motivaciju za veći eksport, očigledno je pao na nepripremljen teren, kao geometri na Koroman polje, pa je inflacija (11,5 odsto u 2010. godini) bila brža od željenih benefita. Naime, stagnacija, pa i opadanje cene evra kod srpskih menjača krajem proteklog januara (uprkos i dalje zahuktaloj inflacionoj stopi), upućuju na zaključak da je i taj "novi model" već ostavljen za neka bolja vremena, kad će izazvati manje rizične štete, a više konstruktivnih koristi.

U tom kontekstu valja oceniti i da je najavljeni opšti ekonomski oporavak, još krajem 2010. godine – u velikom zakašnjenju, jer ga malo ko očekuje i tokom 2011. godine. Pri svemu tome, priželjkivano predizborno konjunkturno otopljavanje, još nije pronašlo štedre finansijere, a oni koji su još prošle godine unapred "delili pare" od nagoveštene prodaje Telekoma, sada su se ućutali, jer potencijalni kupci znaju da kupuju od onoga koji mora da proda, pa se cenjkaju oko svakog miliona. Zato je logično što je, čim je objavljeno kontrolisano "odmrzavanje" plata u javnom sektoru, prvo počeo nekontrolisani juriš na državni budžet – jer, po srpskoj logici, samo država uvek ima para. Pa, ko brže devojci…

PREGOVARAČI I KASA: Najbrži su ovoga puta bili prosvetari. I u ovom slučaju prvo se raširilo pitanje da li i ovaj štrajk inicira samo nadležno ministarstvo (to jest partija koja ga drži) ili štrajk inicira neka druga partija kako bi pacifikovala onu "nadležnu"? Makar koliko ove teorije delovale nategnuto, prvo moramo uočiti da su sindikati profesora i učitelja ovoga puta izabrali dobar "tajming" za svoj zahtev da se "njihovom ministarstvu" unutar budžeta odobri dodatnih 20 milijardi dinara, kako bi se po školama podelile uobičajene, a neisplaćene nagrade za radni staž, a plate povećale za 24,5 odsto. S jedne strane su prosvetari plaćeni slabo, kao i svi ostali u Srbiji, uostalom, a sa druge strane, izvesna je i nekakva "skrajnutost" SPS-a u dogovorima o "predizbornoj strategiji" i najavljenoj "rekonstrukciji Vlade", s tim u vezi. Dakle, po bilo kojoj vrsti teorije zavere, mi nikad ne znamo ko zapravo s kim pregovara u svakom štrajku javnih službi, pa i u ovom prosvetnom, gde Ministarstvo prosvete drži ministar iz Dačićeve koalicije, a državnu kasu drže "nestranačke ličnosti" bliske Demokratskoj stranci.

Štrajk je prvo naišao na tvrd stav premijera Cvetkovića, koji je izjavio da bi izlazak u susret zahtevima prosvetara oborio stabilnost privrede, odnosno dogovorene ekonomske politike za 2011. godinu. Zatim je došla natuknica ministarke finansija Diane Dragutinović, da bi se u navodno neočekivano dobrom budžetskom prilivu, koji ona prognozira na osnovu kretanja na prelazu iz prošle u ovu godinu, našlo oko 4 milijarde dinara za delimično uvažavanje prosvetnih zahteva (ministarka Dragutinović je, inače, još neopreznije, izjavila da očekuje veći poreski priliv ove godine za oko 10 milijardi dinara). Posle prvih pregovora sa štrajkačima, izgledalo je da se brzo došlo do kompromisne formule, prosvetarima 4 milijarde uskoro, a ostalo, ako budžetski prihodi opravdaju ružičaste prognoze. No, onda je nešto zaškripalo između sindikalnog rukovodstva i samih sindikata (ili je zaškripalo u onim drugim, političkim pregovorima) – pa od oko 1800 škola u Srbiji, u trenutku kada se piše ovaj tekst, u punom ili delimičnom štrajku imamo i dalje oko 1600 škola. U stvari, centralno pitanje ministar prosvete Žarko Obradović ističe tek poslednjih dana – ima li Srbija đaka za 1800 škola, jer u njima ima čak oko 4000 odeljenja sa manje od 15 đaka (toga nema ni u Kembridžu). Učitelja i profesora očigledno ima, i sve ih je više. Dok se u poslednjih 15 godina broj đaka smanjio za 200.000, broj zaposlenih u prosveti je povećan sa 114.000 na 128.000. Da ih je manje, verovatno bi bili bolje plaćeni.

POLITIKA DEFANZIVE: Paralelno sa štrajkom učitelja, krenuo je i štrajk u policiji, gde pojedini sektori traže povećanje plata čak za 40 odsto. Ovde je opravdanje za štrajk nađeno i u navodnoj nepravdi – da su tek promovisani komunalni policajci u velikim gradovima dobili znatno veće plate od policijskih činovnika i saobraćajaca. Tako imamo u izgledu hiperbolu – Evropa nam je odobrila pasoš, ali ovde nema ko da ga proizvede za građanstvo, jer su slabo plaćeni činovnici koji skupljaju podatke i udaraju štambilje.

Dok ovi redovi odlaze u štampu zahuktava se i štrajk zdravstvenih radnika. Oni nisu prvo zatražili veliko povećanje, da bi u pregovorima mogli nešto i da popuste, nego traže "samo" sedam odsto. Zatim će, bliže izborima, buknuti aktivnost i u PUPS-u, koji se stalno nameće kao zaštitnik penzionera. Neko je već izračunao da bi linearno povećanje plata svim javnim službama zahtevalo iz budžeta ne 20, nego 60 milijardi, pa bi sa MMF-om dogovoreni budžetski deficit od 4,1 odsto u 2011. godini narastao na šest odsto. Ako bi na to još porasle penzije, računica bi bila još gora. Sve to, naravno, dodatno komplikuje odgovor na pitanje – treba li nam MMF i u vreme narednih političkih izbora, da bi se na nekog mogao svaliti bar deo krivice za socijalne teškoće.

Državni budžet sve to što se već valja društvenom scenom – ne može da izdrži. Problem je što Srbija pokušava da se vrati u kapitalizam mimo njegovog aksioma izraženog u načelu "tvrdog budžetskog ograničenja" – što se jednostavno može prevesti na pravilo da se može trošiti samo ono čime se raspolaže. Stvar je u tome da se pronađe politika koja će nas voditi većoj zaradi, to jest politika koja će proširiti raspoloživi materijalni prostor – jer štednja nije nikakva politika, to jest ona je "politika defanzive", koja se isplati samo kada ima šta da se brani.