U naizgled rutinskoj kontroli kod tunela blizu Grenobla, u francuskim Alpima, policija je 30. januara uhapsila izvesnog Gija Monijea, građevinskog radnika iz obližnjeg sela Verpijer. Ispostavilo se da se iza ovog identiteta krije Miroslav Momić, bivši pripadnik "Škorpiona" i veteran svih jugoslovenskih ratova za kojim je raspisana međunarodna poternica. Monije tj. Momić nije pružao otpor, i trenutno se nalazi u ekstradicionom pritvoru čekajući odluku u kojoj će mu zemlji – Srbiji, Hrvatskoj ili Bosni – biti suđeno zbog ratnih zločina.

Tako je u domašaj pravde dospeo poslednji pripadnik "Škorpiona" sa onog čuvenog snimka na kome se vidi kako pripadnici ove jedinice, među njima i Momić, sprovode grupu vezanih Srebreničana, uključujući i jednog dečaka, do šumice u blizini Trnova, a zatim ih hladnokrvno ubijaju. Snimak je premijerno prikazan u sudnici Haškog tribunala februara 2005, na suđenju Slobodanu Miloševiću, a odmah nakon toga u Srbiji je uhapšeno pet pripadnika ove jedinice, uključujući komandanta Slobodana Bocu Medića. Jedan od egzekutora sa spiska, Slobodan Davidović, uhapšen je u Hrvatskoj, ali je Momić nestao bez traga. Ispostavilo se, međutim, da je on uveliko živeo u Francuskoj, uopšte se ne skrivajući.

TRAG ŠKORPIONA: Pre nego što se vratimo na neobičan slučaj metamorfoze Momića u Monijea, neophodno je prisetiti se ko su bili "Škorpioni" i šta su sve radili. Ova grupa nastala je od "probranih" dobrovoljaca sa slavonskog ratišta, mahom iz okoline Šida i Vukovara. Formalno, "Škorpioni" su bili pripadnici vojne policije Republike Srpske Krajine i radnici obezbeđenja Naftne industrije Krajine, a u stvari su bili oružana jedinica pod direktnom kontrolom Jovice Stanišića, šefa Miloševićeve tajne policije, i njegovog pomoćnika Franka Simatovića. Oni su iz svoje baze u slavonskom mestu Đeletovci obezbeđivali konvoje nafte, hrastovine i cigareta koji su, pod okriljem Službe plovili u Srbiju, a povremeno su obavljali i druge prljave poslove.

Jedan od takvih poslova bilo je snimljeno ubistvo kod Trnova u julu 1995, neposredno nakon što je Ratko Mladić "oslobodio" Srebrenicu. Ispostavilo se da je sistematsko ubijanje preko 8000 muslimanskih muškaraca iz srebreničke enklave bilo pretežak zadatak i za Mladićevu vojsku, pa su iz Slavonije kao ispomoć poslati "Škorpioni". O tome da je Mladić u to vreme tražio pomoć u ljudstvu, a Stanišić mu je poslao "Škorpione", nema nikakve sumnje: na suđenju Stanišiću u Hagu obelodanjeni su odlomci iz Mladićevih dnevnika i snimci razgovora između Stanišića i Mladića iz kojih ovo jasno proizlazi.

Međutim, i pre nego što je traka iz Trnova prikazana, srpska javnost je imala prilike da čuje ponešto o "Škorpionima". Ispostavilo se, naime, da su pripadnici iste jedinice, ovaj put u sastavu Specijalnih antiterorističkih jedinica MUP-a Srbije, u martu 1999. godine izvršili strašan zločin na Kosovu. U Podujevu su "Škorpioni", praktično čim su izašli iz autobusa, ušli u prvu veću albansku kuću te opljačkali i pobili sve ukućane, uključujući starce, žene i decu. Smrtno je stradalo četrnaestoro članova porodica Boguljevci, Durići i Ljugaliju, a četvoro dece je, premda ranjeno, nekim čudom preživelo. U Srbiji je povodom tog zločina održano maratonsko suđenje, najpre pred prokupačkim, a zatim i beogradskim sudom. Na kraju je, posle više poništenih presuda i vraćanja na početak, na kraju osuđen samo jedan pripadnik jedinice, Saša Cvjetan, i to na dvadeset godina zatvora. Milorad Momić nije bio obuhvaćen optužnicom, premda ga je jedan od svedoka na suđenju pomenuo kao člana grupe koja je upala u kuću.

Suđenje grupi "Škorpiona" zbog zločina u Trnovu takođe je bilo predmet kontroverze. Petorica optuženih osuđeni su na ukupno pedeset osam godina zatvora, od čega je komandantu Boci Mediću pripalo maksimalnih dvadeset, kao i drugooptuženom Branislavu Mediću. Pripadnik "Škorpiona" Petar Petrašević (koji je jedini priznao zločin) osuđen je na trinaest godina zatvora, a Aleksandar Medić, koji se na snimku grubo šali na račun šesnaestogodišnjaka koji čeka streljanje ("Jesi li prcao? E, ni nećeš!"), osuđen je na pet godina, a Aleksandar Vukov (inače član Arkanovih "Tigrova") oslobođen je optužnice. Presuda, koja je donesena početkom aprila 2007, izazvala je revolt dela javnosti, ne samo zbog blagih kazni, nego i zbog obrazloženja sudije Gordane Božilović-Petrović, koja se iz petnih žila trudila da ospori vezu "Škorpiona" sa bilo kojim srpskim državnim organom, pa čak i sa genocidom u Srebrenici: iako je identitet žrtava nesporno utvrđen, sutkinja je u obrazloženju rekla da "nema dokaza" da je iko od ubijenih iz Srebrenice.

ZOVITE ME GI: Šta se u međuvremenu dešavalo sa odbeglim Momićem? On je još 1997. godine osuđen na godinu dana zatvora zbog tuče u jednoj diskoteci, a kad je došlo vreme za izdržavanje kazne, pobegao je u Francusku. Tamo je 2000. zatražio (i dobio) privremeni boravak u gradiću Šarvije kod Grenobla. Dve godine kasnije, u novembru 2002, oženio se Francuskinjom Mari-Paskal, a tri godine kasnije zatražio je državljanstvo. U molbi je naveo da već pet godina živi u Francuskoj i da je oženjen francuskom državljankom. Zanimljivo je da je Momić molbu za državljanstvo predao u oktobru 2005, mesec dana pre nego što je u Beogradu počelo suđenje za ubistvo u Trnovu. U Hrvatskoj je pak Momić 2006. godine pred Županijskim sudom u Vukovaru optužen za zločin nad civilnim stanovništvom u selu Berak u Slavoniji, u vreme opsade Vukovara (Berak je Momićevo rodno mesto).

Uprkos hrvatskoj optužnici i srpskoj poternici, Ministarstvo spoljnih poslova Francuske je aktom od 1. decembra 2006. odobrilo Momiću zahtev za državljanstvo. Francuski zakon omogućava naturalizovanim strancima da tokom prve godine po dobijanju državljanstva "pofrancuze" ime i prezime, pa je Momić to iskoristio i 10. aprila 2007. zvanično postao Gi Monije. I opet koincidencija, jer je presuda "Škorpionima" pred specijalnim sudom u Beogradu doneta istog datuma.

Izgledalo je da se Momić, zahvaljujući novom identitetu, sasvim izmakao, ali mu đavo, po svemu sudeći, nije davao mira. Njegove komšije i kolege rekli su francuskim novinarima da je bio tih i povučen, ali da je voleo da popije. Sem toga, postoji priča da je Momić, u mesecima pre hapšenja, imao običaj da se u pijanom stanju po kafanama hvali svojim ratnim "podvizima", a posle je, trezan, uz pretnje poručivao drugovima u piću da zaborave sve što su čuli. Izgleda da ga je neko od njih prijavio, i tako se bivši "Škorpion" konačno našao u zatvoru.

Momića trenutno potražuju tri države: Srbija i Bosna, koje bi obe da mu sude za zločin u Trnovu, te Hrvatska, zbog zločina u Slavoniji. Francusko pravosuđe će imati poslednju reč, s tim što treba računati da će proces ekstradicije biti komplikovan, između ostalog zbog stečenog državljanstva. S obzirom da je uhapšen na osnovu srpske poternice, najviše šanse da ga dobije ima Beograd.

Direktorka Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić, koja je imala važnu ulogu u dostavljanju video-trake iz Trnova Haškom tribunalu i zastupala porodice žrtava na beogradskom suđenju, kaže za "Vreme" da ne veruje da Momiću treba da se sudi u Srbiji. "Presuda iz 2007. je bila strašna i sramotna, a s obzirom da ju je Vrhovni sud potvrdio, obavezaće sudsko veće u eventualnom procesu Momiću", kaže ona. Sa druge strane, novo suđenje za ubistvo u Trnovu moglo bi da bude i nova šansa za srpsko pravosuđe, te da se sudska istina "Škorpionima" konačno približi stvarnosti.