Za "Vreme" iz Atine

Nalazimo se na grčko-turskoj granici, na reci Evros (Marica) najistočnijoj granici Evropske unije sa Turskom. Za neke Marica predstavlja samo jednu od granica, za desetine hiljada ilegalnih imigranata koji godišnje pokušavaju da je pređu ta ista reka predstavlja "vrata raja", nezaobilaznu kapiju koja vodi u "obećanu zemlju", u ostvarenje sna o jednoj drugačijoj budućnosti u EU. Jedan deo toka Marice u dužini od 12,5 kilometara zavija i ulazi na tursko tlo i na tom delu imigranti prelaze reku i posle kopnom dolaze do grčke granice. Taj deo Grci zovu Trougao Evrosa (Marički trougao), a nalazi se tačno preko puta Jedrena.

Zapravo se radi o jednom veoma opasnom prelazu, kako zbog podmuklih rečnih struja tako i zbog minskih polja rasutih po obalama Marice, na kojima svake godine stradaju desetine nesretnika. Uprkos tim ljudskim životima koji nestaju na pragu sna o boljem i humanijem sutra, hiljade njih i dalje rizikuje i ne odustaje od puta ka Evropskoj uniji. Nepristupačna granica i minska polja, pogranična straža FRONTEX-a (udružene snage EU koje čuvaju spoljašnje evropske granice) ne mogu da zaustave neprekidne talase beznadežnih ljudi. A sve to uprkos činjenici da se zbog ekonomske krize život u Evropi poslednjih godina uveliko pogoršao. Naročito u Grčkoj, zemlji koja je trenutno najveća ulazna kapija ilegalnih imigranata u Evropu, zemlji koja prolazi kroz najveću ekonomsku krizu u poslednjih sto godina i bori se svim sredstvima da ne bankrotira.

Činjenica je da grčka ekonomija trenutno spava zimskim snom, preduzeća se zatvaraju, nezaposlenost se brzo uvećava, pa se tako i položaj jednog i po (otprilike) miliona legalnih i ilegalnih imigranata koji žive u zemlji stalno pogoršava, a mnogi među njima su već doneli odluku da se vrate u svoje otadžbine. Međutim, ta kritična i za preživljavanje veoma teška situacija ne sprečava nove izbeglice i imigrante u pokušajima da pređu Egejsko more i reku Maricu ne bi li stigli u Grčku i pokušali da stignu do Nemačke, Holandije ili Francuske, koje su zapravo njihovi krajnji ciljevi. Najveći broj njih ne zna da je Grčka u stvari po svojoj geografiji i prirodi "ćorsokak", "slepo crevo", jedno poluostrvo bez kopnenih granica sa ostalim razvijenim ekonomijama Evropske unije, mesto iz koga neko ko je došao ilegalnim putem teško može naći legalan izlaz.

STO DOLARA PO GLAVI: "Zovite me Murat", rekao nam je pedesetogodišnji Turčin koji je zajedno s nama sedeo u jednoj kafani u turskom, pograničnom gradu Jedrene, udaljenom desetak kilometara od grčko-turske granice. Nije hteo da nam kaže svoje pravo ime niti nam je dopustio da ga fotografišemo. Imao je kovrdžavu sedu kosu i pušio je cigarete jednu za drugom… "Znam svaki kamen na granici. Imam svoje znakove. Niko od onih koje sam ja preveo preko reke nije nikada uhvaćen." Murat nam je ispričao svoju životnu priču. Njegova porodica potiče od muslimana iz Grčke (Egejske) Makedonije koji su 1923, prilikom razmene stanovništva Grčke i Turske, došli u Jedrene, a istovremeno su hiljade Grka iz tog grada prebegle na grčku stranu i tamo osnovale grčki grad Orestijadu.

Gradić Jedrene je karakterističan po tome što je oduvek predstavljao raskrsnicu naroda, religija i civilizacija, a danas je poslednja stanica za Evropu hiljadama izbeglica koje svakodnevno nadiru iz Azije i sa Srednjeg istoka. To je mesto na kome se svakodnevno smenjuju nada i snovi sa beznađem i koristoljubljem… Puno je Turaka iz Jedrena koji se bave trgovinom nade i snova, tj. ilegalnim prevozom emigranata. Među njima je i Murat, koji je zvanično radio kao vozač autobusa, a nezvanično kao prevoznik emigranata iz Turske u Grčku, poslom od kojeg je imao neuporedivo veći profit. Čitavu jednu deceniju ilegalno je prevozio izbeglice iz Istambula do Jedrena, a odatle do grčke granice, do Maričkog trougla, uzimajući po glavi 100 dolara. Sve dok ga pre sedam godina nisu uhapsili.

"Otkucali su me", žalio nam se. "Bio sam 20 meseci u zatvoru." Od tada se nije ponovo bavio tim poslom, ali tvrdi kako se u ovom trenutku u Jedrenu bar 60 njegovih sunarodnika bavi tom protivzakonitom aktivnošću, prevozom ljudi koje je muka naterala da izbegnu iz Avganistana, Pakistana, čak i iz afričkih zemalja južno od Sahare. "Τi poslovi", rekao nam je, "iako su se u poslednje vreme prilično smanjili, nikada nisu prestali da donose profit." Smatra se da samo na tom mestu u razmaku od 12,5 kilometara dnevno pređe 100–200 ilegalnih imigranata.

Godine 2009. je na grčkom tlu uhvaćeno 3520 ilegalnih imigranata koji su prešli granicu i ušli u zemlju na tom mestu. A još mnogo veći broj je onih koji nikada nisu uhapšeni jer su uspeli da uđu u Grčku. Godine 2010. zahvaljujući pomoći i snagama FRONTEX-a uhapšeno je 36.000 ljudi, ali barem duplo više njih je ipak uspelo da uđe u Grčku. Grčke vlasti optužuju Tursku kako ništa ne čini da bi sprečila širenje tako velikog talasa ilegalne migracije. Turske vlasti opet tvrde kako čine sve što mogu. "Ιlegalni emigranti skupljaju se ovde u Jedrenu kao pčele oko otvorene flaše. Naš posao je da uzmemo čep i zatvorimo flašu. Grčka nije u pravu kad nas optužuje da ne radimo ništa. To je posao koji mora da se radi sa obe strane", kaže Sozer, turski najviši državni oficir te pogranične oblasti. Ali u stvarnosti, uprkos svojoj obavezi određenoj međunarodnim sporazumom o ilegalnim emigrantima, Turska odbija da primi nazad većinu emigranata koje uhvate grčke vlasti pri prelasku Marice. Zbog toga je Grčka u decembru 2010. odlučila da sagradi zid na Marici.

ZID: Grci ne vole ograde ni zidove. Kažu kako je to u suprotnosti sa njihovom ljubavi prema slobodi. Mrze zid koji su izgradili Izraelci na Zapadnoj obali i ježe se na pomisao o zidu koji deli kiparsku Nikoziju na dva dela. Uprkos tome, grčka vlada je odlučila prošlog decembra da izgradi zid na grčko-turskoj granici koji će zapravo biti jedna konstrukcija od dve ograde napravljene od bodljikave žice, a između te dve ograde biće jedan dosta širok prostor za patroliranje. Taj bodljikavi zid će se prostirati duž kritičnih 12,5 pograničnih kilometara i biće opremljen savremenim termičkim kamerama i senzorima za pokret. Kažu da će biti izgrađen do maja 2011. Na ostalom delu grčko-turske granice neće biti ograda ni zidova, jer tu već postoji prirodna granica, a to je sama reka, gde sa njene grčke strane ionako stalno patroliraju članovi FRONTEXovih snaga za brzu akciju unutar kojih učestvuju i grčka i evropska policija.

Kao što je bilo za očekivati, plan o izgradnji zida na Marici izazvao je burne reakcije koliko u samoj Grčkoj toliko i u drugim delovima Evrope. Krajnja desnica na čelu sa ekstremnim nacionalistom, mitropolitom solunskim Antimosom, zadovoljno su uzvikivali "Κonačno!", dok su levičarske partije glasno izražavale nezadovoljstvo na čelu sa moćnom Komunističkom partijom Grčke (KKE), koja je izjavila kako "jedan takav zid može samo da pogorša stanje i život izbeglica i ostalih ilegalnih imigranata učini još nehumanijim i bezizlaznijim. Zid neće zaustaviti masovnu migraciju naroda, kao što ga nije zaustavio ni zid između SAD i Meksika."

Ministar za zaštitu građana Hristos Papucis je stao u zaštitu vladinih odluka podsećajući da je "samo u 2010. Grčka bila suočena sa oko 128.000 ilegalnih imigranata. U poslednje četiri godine ukupan broj je dostigao 512.000. A samo iz Turske u prvih jedanaest meseci 2010. ušlo je u Grčku oko 50.000 ilegalnih imigranata, od kojih je 43.500 ušlo preko Marice. To je okrutna stvarnost i mi imamo odgovornost prema grčkim građanima da se s njom suočimo."

Interesantne su reakcije nemačke štampe na problem koji nije isključivo grčki nego je sveevropski. Konzervativni "Frankfurter algemajne cajtung" je komentarisao u svom poznatom ironičnom stilu: "Činjenica da Atina planira podizanje ograde na granici sa Turskom predstavlja apsurd, s obzirom da će ograda biti podignuta između dve zemlje članice NATO-a, ali istovremeno pruža priliku da se neko zapita šta bi se desilo u slučaju kada bi Turska stvarno jednom postala deo Evropske unije? Kapije Evrope bile bi svima širom otvorene!" Ali ni mnogo liberalnije nemačke novine "Frankfurter rundšau" nisu bile manje sarkastične u svom komentaru: "Dragi Grci! Evropa vas je spasla od krize, a za uzvrat vi držite podalje od nje izbeglice sa Bliskog istoka, iz Avganistana, Pakistana, Kine i Afrike!" Odgovarajući na takve i slične reakcije, grčki ministar Hristos Papucis osudio je dvoličnost Evrope rekavši kako "bi neki želeli da Grčka postane centralno prihvatilište svih izbeglica, mesto gde će njihovi zahtevi biti razmatrani, jer njihov cilj su u stvari razvijene zemlje Evropske unije, ali nažalost grčko društvo ne može više da podnese taj teret."

NA IVICI EKSPLOZIJE: U vreme kada Angela Merkel proglašava kraj "multikulturalnog modela u Nemačkoj" a Dejvid Kameron tvrdi kako je "Britanija bila preterano tolerantna prema britanskim muslimanima koji odbacuju zapadni prototip", Grčka koja prolazi kroz ekonomsku krizu bez presedana i čiji je stepen nezaposlenosti u stalnom porastu, nastavlja da se "guši" u problemima ilegalnih imigranata i izbeglica koji su u većini muslimani. Izdržljivost grčkog društva i grčka demokratija prolaze kroz velika iskušenja u jednom vremenu koje je već samo po sebi veoma teško za Grke. Ekonomska kriza još više otežava položaj emigranata koji se već nalaze u zemlji i koji jedva uspevaju da obezbede dnevnu nadnicu, pa tako teško sebi mogu da osiguraju legalnu dozvolu boravka u Grčkoj.

Situacija je trenutno na ivici eksplozije. Gosti na sedmom spratu solunskog Radničkog centra, koji se nalazi u centru grada na Aristotelovom trgu, trenutno su 50 ilegalnih imigranata, koji već dve nedelje štrajkuju glađu tražeći od vlasti da ih legalizuje.

NOVI I STARI IMIGRANTI: Ove godine 25. januara 250 imigranata se uz pomoć nekih nevladinih organizacija i grupa solidarnosti levičarskih pokreta ukrcalo na brod na redovnoj linije Krit–Atina i zauzelo atinski Pravni fakultet (u Grčkoj je još od 1974, kad je pala vojna hunta, na snazi zakon o fakultetskom azilu), tražeći od vlasti da se legalizuje njihov boravak u Grčkoj. Kao što je izjavio član jednog NVO-a, pravnik Vasilis Papadopulos: "Ljudima koji žive u Grčkoj već 8, 9 i 10 godina bez dokumenata, uskraćeno je pravo i obaveza da posluju i sarađuju sa državnim službama. Ti ljudi moraju izaći iz senke."

Grčka vlada i celo javno mnjenje bili su potreseni i zaprepašteni situacijom i neminovno je krenulo međusobno optuživanje. Opoziciona desnica je ugrabila priliku da optuži socijalističku vladu, zahtevajući da se smesta umeša policija i da se ukine univerzitetski azil. Konačno, posle nedelju dana pregovaranja imigranti su napustili Pravni fakultet i prebačeni su u drugu zgradu, dobivši od vlade obećanje da će ispitati njihove zahteve i to individualno, a ne grupno.

Potom je 7. februara održano zasedanje vlade sa glavnom temom problemi emigranata. Sam grčki premijer Georgios Papandreu je zahtevao suštinsku primenu dva najnovija zakona o državljanstvu i azilu, kao i da se sagledaju opasnosti sa kojima se suočavaju stari, legalni imigranti, koji zbog ogromne ekonomske krize neće moći da sakupe obaveznih 400 ensima, nužnih dnevnica, potrebnih da bi obnovili dozvolu boravka. Međutim, ta regulisanja u stvari se odnose samo na emigrante koji već godinama žive u Grčkoj sa svojim porodicama i koji sad zbog ekonomske krize gube do sada "stečena prava", ali ne i na novopridošle imigrante koji se "pakuju" po starim vojnim kasarnama i u napuštenim zgradama u centru Atine, čekajući šansu da odu u neku od obećanih evropskih zemalja kao što su Švajcarska, Nemačka ili Francuska.

Istina je da Grčka ne može više da pruži odgovarajuću pomoć i smeštaj, a kamoli da obezbedi posao svim imigrantima koji se nalaze na njenom tlu. "Kamo sreće da možemo da spasemo ceo svet, ali to nije moguće. Grčki narod u ovom trenutku ulaže sve napore kako bi izašao iz ekonomske krize. Procedura za dobijanje azila je ubrzana. Oni koji na to imaju pravo, ostaće, kao i oni koji imaju potrebne radne i boravišne dozvole. Međutim, svi ilegalni imigranti će biti izbačeni iz zemlje ili dobrovoljno vraćeni u njihovu domovinu, što je proces za koji će trebati subvencija od grčke države od 300 evra po osobi", odlučno je izjavio ministar za zaštitu građana Hristos Papucis.

Grčka se već više od dvadeset godina nalazi na prvoj liniji jedne od najvećih migracija u istoriji čovečanstva, od juga prema severu i od istoka prema zapadu. Velika migracija naroda prema Grčkoj i preko Grčke započela je krajem osamdesetih padom Berlinskog zida, raspadom Sovjetskog Saveza i raspadom Jugoslavije i jugoslovenskim ratovima, zatim ratovima u Avganistanu, Iraku, teškim ekonomskim problemima u Aziji i Africi, a nastavila se nesmanjenom brzinom zbog stalnih ekoloških katastrofa ili političkih nemira.

Sasvim je jasno da Grčka ne može da izdrži sav taj pritisak igrajući ulogu isturene tvrđave koja štiti ostatak Evrope od nadolazećih velikih imigracionih talasa. Istorija je dokazala da u takvim slučajevima tvrđava ili popušta i pada u ruke "varvara" ili dobrovoljno širom otvara kapije i pušta sve te beznadežne ljude da prođu u razvijenu ali demografski smanjenu Evropu. Ako Grčka i dalje bude bila izložena ovom ogromnom pritisku i primorana da se s njim bori sama, bojimo se da će se u nekom trenutku desiti ovo drugo…