Nigde sem u Srbiji, i to baš na onom putu koji vodi u Evropu. Da sve bude lepše, putarina za tih stotinak kilometara "poluautoputa" košta samo malo manje nego četvorodnevna vinjeta za autoputeve u Mađarskoj, a u Austriji za iste pare može se vozikati autoputevima osam dana, u Nemačkoj, Holandiji, Belgiji, Britaniji putarine i nema, a autoputeva, čini se, ima više nego onih "običnih", a i ti obični su "utegnuti", a linije po sredini i ivici izgledaju kao da su juče "izvučene".

U Sloveniji, Mađarskoj, Češkoj, Slovačkoj… u svim "novim članicama" Evropske unije, pa i u Rumuniji i Bugarskoj, svake godine se izgradi koja desetina kilometara autoputa, dok u onim "starim", koje su već išpartane autoputevima uzduž i popreko, tako da, čini se, više i nema pravca koji nije "pokriven", svako malo se tri trake (autoputevi sa tri saobraćajne trake su uobičajena pojava) sužavaju na dve: obnavlja se "habajući sloj", jer kamioni su napravili kolotrage, ne baš duboke, ali ipak ih ima, a na autoputu ne bi smelo da ih bude.

Da li beše obilaznica oko Česterfilda ili Bradforda, prošlo je nekoliko godina pa je sećanje malo izbledelo, da li beše most ili vijadukt preko nečega već, ni to nije mnogo važno, tek bio je zatvoren za saobraćaj jer mu je bilo potrebno temeljno renoviranje, poput beogradske Gazele: na mestu gde se saobraćaj preusmerava na obilaznicu, ogromna tabla na kojoj je pisalo nešto kao "izvinjavamo se što, eto, morate okolo-naokolo, ali drugačije ne možemo most da obnovimo, za 316 dana posao će biti završen, pa vas molimo da se toliko strpite". U potpisu gradska uprava, da l’ Česterfilda, da l’ Bradforda, svejedno je. Tek da se zna ko, šta i do kada. Nedelju dana kasnije, na tabli je pisalo "309 dana".

Bez obzira na tako gustu mrežu tako širokih puteva, saobraćajne gužve su svakodnevne: ko god tvrdi da je saobraćaj u Beogradu, naročito na Gazeli i oko njen u kolapsu, nije u pravu: na obilaznici oko Londona dugačkoj više od 100 kilometara, naročito u vreme popodnevnog "špica", saobraćajni "čepovi" su dugački po deset i dvadeset kilometara i krkljanac traje po nekoliko sati, a u "sitiju" je tek "da bog sačuva". U Parizu, Frankfurtu, Milanu takođe.

Nije baš svuda, ali ponegde, recimo u Poljskoj, Austriji i severnoj Italiji, saobraćajni znaci kojim se ograničava brzina na ulazu u naselje trepću ako im se vozilo približava brže nego što na znaku piše, a sa treptanjem prestaje čim se brzina smanji u okvire dozvoljenog. Nema, kao kod nas, sakrivene policije sa radarom, ali zato ima kamera, naravno uredno najavljenih, koje možda i ne rade, ali samo upozorenje na njihovo prisustvo utiče na smanjenje brzine što, uostalom, i jeste cilj.

Policija na putu ne viđa se često: tu i tamo projuri policijski automobil ili motocikl sa sve uključenom "rotacijom" i sirenom, ali onih kod nas uobičajenih "rutinskih kontrola" prosto nema a kad treba, niotkuda se pojave. Tako, na putu od Lidsa prema Londonu, saobraćaj je naglo počeo da se usporava i zgušnjava, usred prepodneva, kad mu vreme nije. Biće da je neki udes: žutom trakom projurila su dva policijska automobila i hitna pomoć, malo zatim hitna pomoć je protutnjala u suprotnom smeru, a policija je, nejasno kako ali jeste, sklonila olupine s puta, a da saobraćaj nije potpuno zaustavljen.

U Austriji, na ulazu u neko već selo, negde između Graca i Linca, saobraćajni znak čak objašnjava vozaču da ograničenje brzine nije tek onako, već sa dobrim razlogom: na stotinak metara iza standardnog "plehanog" znaka – okruglo žuto polje oivičeno crvenom linijom sa crnim "50" u sredini, stoji crna tabla "dva sa dva", liči na zaboravljeni bilbord. Ne, nije bilbord, već opomena, podsećanje vozača koji su se može biti zaneli: prvo zatrepće znak za ograničenje brzine toliko velik da se ne može prevideti, nekoliko sekundi kasnije trepće znak koji upozorava da je u blizini škola. "Usporite, lepo vas molim, pripazite na našu decu", samo što ne progovori. Tek posle ovog upozorenja, opet na stotinak metara iza ljubaznog "pazite pored škole" postavljena je kamera koja će prekršioca koji se na ljubaznu molbu oglušuje snimiti i fotografiju poslati "tamo gde treba".

"Ovaj ga baš pretera", reći će neko. "Sve mu je bolje negde tamo nego ovde." Nije baš: nigde, ama baš nigde u vasceloj Evropi, od Londona do Viljnusa, od Berlina do Rima, sneg ne bude uklonjen sa ulica tako brzo kao u Beogradu.

Ovaj članak je napravljen uz podršku Evropske unije. Sadržaj ovog dokumenta je isključiva odgovornost nedeljnika "Vreme" i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske unije. Projekat ("Vrline života u porodici evropskih naroda") finansira Evropska unija kroz program Medijski fond u okviru evropskih integracija, kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji a realizuje BBC World Service Trust.