Leta gospodnjeg 2009. proveo sam par dana u Trebinju i, naravno, svratio u baštu kafane "Pod platanima". Moji domaćini objasnili su mi da je zgrada crkveno vlasništvo i da crkva ima veliku imovinu i prihode. Znatnim delom prihoda pomaže ratne vojne invalide i decu boraca poginulih u prošlom ratu. Bilo je očigledno da crkva uživa veliki ugled uprkos eventualnoj nekonvencionalnosti vladike Grigorija. Sutradan na vestima kanala Srpske nešto krajnje nekonvencionalno. Prvo kreće priča o porodici sa desetak dece bez krova nad glavom. Onda vest da je grupa poslovnih ljudi kupila građevinski materijal i da počinje moba. Pored mešalice niko drugi nego Milorad Dodik, glavom i lopatom. Podsetio me je na vreme kad smo, moji prijatelji, komšije i ja izgradili čitavo naselje u Pančevu. Tad smo s ponosom govorili da ko ima prijatelje ne trebaju mu pare.

Kakve smo mi to sreće u Srbiji kad su nam vladike i vladari vazda u nekoj istorijskoj misiji? Kad pokušam da zamislim Koštunicu pored mešalice sa lopatom, zariba mi mašta. Kad se neko od njih bude ponašao kao jedan od nas, krenuće nam nabolje. Što se tiče crkvenog biznisa, ja bih ga radije tražio s ove strane Drine.