Ni posle jednogodišnje krize nema naznaka da je došlo do bilo kakvog poboljšanja unutar evrozone. Žestoka debata se povela zbog želje Brisela da jake evro-zemlje – šest država sa vrhunskim stepenom boniteta AAA – prošire ugovornu obavezu za pomoć zemljama koje su posrnule. Ministri finansija su negodovali.

I proširenje arsenala fonda za spasavanje je pod znakom pitanja: Komisija predlaže da mogu da se dodeljuju kratkoročni krediti i da se kupuju državne obveznice. Tako bi moglo blagovremeno da se reaguje, a ne tek kada dođe do platežne nesposobnosti. Mnogi finansijski stručnjaci u tome vide pripremu – što se naravno demantuje – da se preoblikuje dugovanje Grčke i drugih država koje su bankrotirale.

To su za sada glasine, što doduše nimalo ne olakšava stvar. Jer je sve sumnjivo što se tiče korenitih mera za rešavanje problema utihnulo. Napravljen je Taskforce za stabilizaciju evrozone, koji nema nikakvo pravo na inicijativu (na to polaže pravo Komisija). Zato je briselska Komisija radila na pooštravanju fiskalne politike i smanjenju neuravnoteženosti nastale između nacionalnih privreda, i jedno i drugo garantovano oštrim sankcijama. Dok je za jedne preterano prebacivanje kompetencija u budžetskoj politici na Brisel, Nemačka traži još oštrije kazne, sve do gubitka prava glasa. Kratko: u uspostavljanju pravila za razgrađivanje brda dugovanja, koja terete evro, nije se mnogo toga učinilo.

Takvim o-ruk postupcima Evropa proigrava i mnogo vremena i kredita. Privredni rast sve više kaska za rastom drugih regija, shodno tome i važne investicije mimoilaze Evropu. Tu je i privredni jaz na kontinentu, koji sve više otežava upravljanje monetarnom unijom.

Sve to trebalo bi da budu dovoljni alarmni signali da bi se postavile prave smernice. Ali, umesto da se urade domaći zadaci, radije se neodređeno prostorno i vremenski puštaju probni baloni. Očigledno je da se uopšte ne shvata ozbiljnost situacije. Nije evro taj koji "uznemirava" tržišta, već monetarna unija, koja očigledno ne zna šta da radi.