Dok smo se osvrnuli, tačnije – shvatili kako se situacija oko nas okrenula, protekla je i prva decenija XXI veka. Zatečeni u zaglavljenoj Srbiji, sve ređi i među bilo kojim manjinama, bez iluzija o kolektivnim pomacima (nekad zvanim ‘reforme’), dobro je ako imamo gde da se vratimo – svojim ličnim životima, ljubavima, porodicama, prijateljima… mreži pre svih mreža. Posle svega, taj intro-put neminovno ukršta smerove ‘budućnost’ i ‘deca’, s ogromnim putokazom ka svetu koji se još uvek upinjemo da dovučemo u ovaj budžak Balkana.

Iz naraštaja koji o-google-avaju i pre punoletstva, Katarinu Pejak možete (virtuelno) naći i na jednom od sajtova gde studenti i drugi namernici po Bostonu i okolini traže ‘cimere’ (tačnije: sustanare) za veće stanove/manje troškove. Čak i među tim pozitivno probranim mladim ljudima s raznih strana sveta, uz uglavnom namensko, očekivano tekstualno predstavljanje neretko se javljaju fotografije tipa ‘zgotivite me…’, ‘baš sam riba/frajer’, pa i ‘režiseri, gde ste’, tipične za pomodne društvene mreže lakših sadržaja i funkcija. Slučajno ili ne, bez pominjanja šta je dovelo u SAD, u svom foto-kvadratiću Katarina sedi za klavirom i radi, a beogradski potrošači bluza uživo mogu prepoznati nisku pozornicu u uglu klubića ‘Kuglaš’. Baš kao i na unutrašnjem delu omota za njen odličan, debitantski CD Perfume & Luck (2010, Blues Time).

Rođena ‘90, u Beogradu srednju muzičku ‘Mokranjac’ kod prof. klavira Aleksandre Maslić završila izvodeći kompozicije Rahmanjinova, Baha i dr, Katarina Pejak potom se prepustila svom ‘alternativnom’ muzičkom životu. Zanimanje za (pretežno mušku disciplinu) bluz primećuje pri polasku u gimnaziju, a iz ranih tinejdžerskih dana joj je i sklonost pisanju pesama, pa su se te dve struje neminovno slile: oko sopstvenog punoletstva gđica Pejak počinje da nastupa samostalno (klavir/glas), sa bluz-repertoarom u kome su i neke njene autorske numere. Na marginalizovanoj ali žilavoj beogradskoj bluz-sceni time dobija i prilike da uživo zasvira s nekim od vodećih predstavnika, članovima prekaljenih postava Point Blank, Sirova koža/Raw Hide, Texas Flood. Prošle jeseni klub ‘Kuglaš’ sredom uveče pokrenuo je unplugged-program Naked Blues, i svojim pojavljivanjima u tom kontekstu Katarina će ostati zapamćena do sledećeg stupnja karijere.

Kao i album, njeni nastupi u ‘Kuglašu’ odlično su očitavali dosad joj najznačajnije uticaje: Tom Vejts (Waits) iz ranijeg, džezom obojenog opusa/uglavnom 70-ih godina; verovatno najvažniji pijanista Čikago-bluza Otis Spen (Spann, 1930-70; u standardnom urban/električnom sastavu Madi Votersa 1952-68.); i naravno generacijski sveprisutna, očaravajuća Nora Džouns (Norah Jones), snažan autor s opuštenom mešavinom stilova i žanrova. Vejtsov Poziv u bluz (niz numera uživo) u Katarininoj destilaciji je damski čist, elegantan i razgovetan, što njenom pravilnom engleskom dikcijom donosi takoreći nov kvalitet. Osim baladersko-koktelske klavirske pratnje, klasičarska tehnika omogućava joj da s lakoćom paradira kroz bugi-vugi i brojne instrumentale, no akademsko znanje nije zatuklo njen sving – naprotiv!

Glas Katarine Pejak po potrebi nosi dozu unjkavosti tipičnu za rani ženski, klasični bluz poput Besi (Bessie) Smit(h), a žensku liniju ‘sastavila’ je izabravši Turtle Blues, raniji, manje poznati autorski rad Dženis Džoplin (Janis Joplin). Dok u studijskim i live-dvojcima s veteranima ovdašnjeg bluza (Petar Miladinović/Pera Džo – usna harmonika; Nenad Zlatanović, Texas Flood – akustična gitara) ne uzmiče ni kad su duboko u Delti, niti u sirovom, ‘pravoslavnom’ (neki kažu: ortodoksnom) šaflu Džimija Rida (Jimmy Reed), sposobna i za improvizaciju, Katarina je takođe u stanju da se naoko potpuno izmakne iz srodnih formi i ‘zakuca’ bis hitom starije, takođe u tradiciju ukorenjene koleginice Elki Bruks (Elkie Brooks), Pearl’s A Singer iz ‘77. Opet, neki kažu – briljantan postmodernizam; valjda ne znaju druge komplimente.

Normalno, Katarina Pejak sa svim ovim nije pala s neba. Doduše, nije neophodno da vam otac bude Ravi Šankar lično, a majka koncertni promoter – kao Nori Džouns (kojoj je klubić ‘Living Room’ u Njujorku bio odskočna daska); niti imućni, naputovani poslovnjak s izvrsnom kolekcijom ploča, i organizaciono raspoloženom suprugom – kao u slučaju Džos Stoun (Joss Stone); mada, pomaže. Dovoljno je i da su se 80-ih sreli u Domu omladine Beograda gde je Vladislav Pejak vodio poznati bluz-klub ‘St. James’, a Nataša Milojević radila u upravi Doma. Vlada je i dan-danas među osnovnim pokretačima bluz-scene u Srbiji, ne samo u klubovima ‘Living Room’ (u beogradskom SKC-u) i ‘Kuglaš’, nego u najširem rasponu kao menadžer bendova, promoter gostovanja stranih bluzera od najstarijih živih do rokerskih kao Los Lobos, impresario festivala BluesStock; da i ne pominjemo radijske i TV-emisije, na kraju i diskografsku etiketu ‘Blues Time’ koja je pre Katarininog albuma objavila Texas Flood i Blues Trio. S druge strane, gđa Milojević radila je za kampanju DOS-a 2000, kao funkcionerka sad već zaboravljenog SDP-a bila poslanica u Narodnoj skupštini u prvoj polovini prošle decenije, i u grupi žena koje su na političko đubrište oterale bar jednog Vuka (što u Srbiji deluje nemoguće), onog mladog generala dr Hot Lips Obradovića, skandalozno navalentnog. Nataša se posle vratila (porodičnoj) marketing-agenciji Ideja i ušla u filmsku/TV-produkciju (koproducent Turneje G. Markovića).

U zemlji gde sve vrste (preko) veza dejstvuju na štetu dara i rada, najlakše bi dosadašnje domete njihove ćerke Katarine bilo otpisati kao plod roditeljskog angažovanja. No, i ono što je talentovano dete ponelo dobrim kućnim vaspitanjem – muzički ukus, besprekoran repertoar, prirodnost na sceni – teško da bi mama i tata uspeli da prometnu u bitno drugačiji kvalitet. Katarina Pejak, naime, u oblasti prebogatoj standardnim numerama neobično ne libi se da istakne sopstvene/autorske radove, pa ih već na debi-izdanju objavljuje čak 5 (uključujući instrumental Pinch Boogie). Naslovna, stilske vežbe kao dinamična Levee Blues i melodična Missin’ You, i naročito maštovita My Home (nikakva BG-nostalgija!) dokazuju je kao kantautoricu itekako vrednu pažnje, sa stihovima na sasvim kompetentnom engleskom. Iako je uživo obično osuđena na elektronsku klavijaturu sa zvukom koncertnog klavira (i niko nema razloga da se žali), gđica Pejak je svoje pijanističke deonice ipak snimila s pravim instrumentom iz XIX veka u pravoj akustici Narodnog pozorišta ‘Sterija’ u Vršcu, u produkciji tamošnjeg Momira Cvetkovića, pa i to Perfume & Luck stavlja u vrh domaćih muzičkih izdanja protekle godine.

Sledeći korak gde ne pomažu srpske VIP-šeme nego talenti, znanja i veštine, Katarina je napravila kvalifikujući se kroz ‘Berklee scholarship tour’ (4 dana predavanja + 2 dana audicija) tj. dobivši delimičnu stipendiju za već decenijama najbolju visoku školu savremene muzike na svetu, Berklee College of Music u Bostonu, SAD (kod nas kolokvijalno, Berkli džez-akademija). Svake godine polako raste broj mladih muzičara koji i iz Srbije – preko regionalnih audicija, letnjih ‘klinika’ kao na festivalu Umbria Jazz u Peruđi, Italija, o čemu je Vreme u više navrata obaveštavalo – odlaze na usavršavanje tamo, ali ih je najmanje na vokalnim odsecima. K. Pejak je štaviše upisala komponovanje (preciznije, songwriting) i produkciju. Ovo u punom smislu reči čedo domaće bluz-scene pred Novu godinu promovisalo je svoj tek izašli CD, i odmah po praznicima otisnulo se preko Atlantika.

Ako je suditi po karijeri gitaristkinje/pevačice Ane Popović, moglo bi se dogoditi da nas u svetu – kao i u streljaštvu – bluzom najbolje predstavljaju privlačne mlade dame. Ukoliko joj tako krene, Katarini može zatrebati i umetničko, scensko (prez)ime. Ništa lakše, dovoljno da izbaci jedno ‘j’ i tamo će lako pamtiti Miss Peak. Jer nemaju ‘vrh, brate’!