Trebalo je da ovo bude tekst o reciklaži ilustrovan fotografijom čoveka, koji u nekom slovenačkom selu od desetak kuća u za to predviđene kontejnere različitih boja razvrstava otpatke od papira, plastike, stakla, koje vadi iz kante za smeće sa točkićima koju je sam dogurao. A onda je, na graničnom prelazu iz Slovenije u Hrvatsku, saobraćajni policajac sa minđušama u oba uha upitao zašto na kolima nema vinjete uz koju se može voziti autoputem. "Nismo išli autoputem, došli smo iz Čateža lokalnim putem." "Moooolim?! Šta je ovo iza vas, autoput ili obična cesta?!" "Autoput, ali vozili smo se njim samo 500 metara pa skrenuli na lokalni." "U Sloveniji se za korišćenje makar i jednog metra autoputa mora kupiti vinjeta! Ko hoće da vozi bez vinjete, ide na malogranični prelaz, ali tamo ionako ne biste mogli sa srpskim pasošima. Parkirajte se sa strane i dajte vaše pasoše!"

Razvila se žučna diskusija između okrivljenih i policajca, a ulog je bio krupan – kazna za one koji nemaju vinjetu, na licu mesta je 150 evra, ako se plaća kasnije – 300 evra. Nije pomogla ni primedba da stranim turistima koji dolaze da ostave pare u Sloveniji ovakve neprijatnosti ne bi trebalo da se dešavaju. "Ne radim ja u turističkoj organizaciji Čateških Toplica, nego naplaćujem kazne", odbrusio je policajac. Na kraju, policajac je pokazao malo duše, dopustio da kupimo sedmodnevnu vinjetu od 15 evra i napustimo Sloveniju. Tehnički gledano, policajac je možda bio u pravu. Zakon je zakon, čak i kada je naopak i kada prekršioci nisu znali da ga krše, samo što je kombinacija kolonijalnog stava i pljačkaške logike tog zakona ipak izazvala bujicu psovki, naravno tek na bezbednoj udaljenosti, a reciklaža će pričekati neku drugu priliku.

Slovenija je ukinula klasičnu naplatu putarine i uvela vinjete 1. maja 2008. godine. Vinjeta je koštala 35 evra, najkraći period za koji se mogla kupiti bio je šest meseci, a inostrani vozači koji su u tranzitu kroz Sloveniju provodili svega nekoliko sati besneli su zbog ovog harača. Mnogi su pokušavali da trošak izbegnu koristeći lokalne puteve, ali se slovenačko ministarstvo saobraćaja potrudilo da im i to zagorča, pa se bez vinjeta nije moglo čak ni preko nekih kružnih tokova na kojima se ukrštaju lokalni putevi i autoputevi.

Evropska komisija je ocenila da su cene vinjeta previsoke i da sistem diskriminiše one koji su u tranzitu, ali se Slovenija godinu dana junački odupirala pritisku i cenu i rok važenja vinjeta promenila tek pod pretnjom ozbiljnim kaznama. Zlobnici su tvrdili da je do tada od prihoda već otplatila polovinu novih puteva. I po novom cenovniku nedeljna vinjeta u Sloveniji košta više nego u drugim evropskim zemljama – 15 evra, mada je EK smatrala da ne bi trebalo da bude više od deset.

U Srbiji se razmišljalo o uvođenju vinjeta, ali su nadležni izjavili da se u sadašnju infrastrukturu za naplatu putarine ulagalo tri decenije i da prelazak na drugačiji sistem ne bi bio isplativ. Uz te priče redovno idu i izjave da je putarina kod nas jeftinija nego u okruženju, o Evropi da ne govorimo. Na stranu što računica pokazuje da čak ni to nije tačno, ali se pri tom zaboravlja i šta se u inostranstvu, počev od Hrvatske, dobija za plaćenu putarinu: odličan kolovoz po kome auto ne skakuće već klizi, široki i osvetljeni tuneli, zvučna izolacija u naseljenim mestima, digitalni putokazi, informacije o temperaturi i jačini bočnih vetrova…

Odsustvo svega toga se nekako i podnosi tamo gde bar postoje četiri trake. Međutim, iako je autoput jasno definisana vrsta saobraćajnice, kod nas se odomaćilo i nešto što se ponekad zove poluautoput (interesantan pojam), a mnogo češće mu se tepa da je autoput, naročito kada se otvaraju završene deonice duge nekoliko kilometara i kada se na njemu naplaćuje putarina. Tako se od Novog Sada do Subotice plaća 340 dinara na nečemu što je, kako reče neki iznervirani vozač, "dve trake, rupa, dve trake, mrak, suženje, jedna traka, rupa, kaldrma, dupla puna, i sve to na autoputu"!

U Grčkoj su demonstranti 9. januara, u znak protesta zbog poskupljenja putarine, zaposeli 19 naplatnih stanica na autoputevima i podigli rampe, pa su sva vozila neko vreme prolazila besplatno. Nisam pristalica tako radikalnih mera, voleo bih da doživim da se i kod nas završi neki autoput, pa neka košta šta košta. Jedino se bojim da bi se slovenački metod formiranja cena na tom putu kod nas primenio ne samo prema strancima već i prema domaćima.

Ovaj članak je napravljen uz podršku Evropske unije. Sadržaj ovog dokumenta je isključiva odgovornost nedeljnika "Vreme" i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske unije. Projekat ("Vrline života u porodici evropskih naroda") finansira Evropska unija kroz program Medijski fond u okviru evropskih integracija, kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji a realizuje BBC World Service Trust.