Nešto se kanda dešava sa ženama tamo preko Drine, a naročito preko Dunava i Bosuta: ovakva eksplozija ženske literarne kreativnosti, do te mere jaka da je muškobanjastije kolege doslovno marginalizovala, to je fenomen koji se ne pamti za živoga hadžije. Uzmite u obzir činjenicu da ovo nije nikakvo retoričko preterivanje, naprotiv: evo, među desetak najboljih romana i zbirki priča iz upravo minule godine u Hrvatskoj, jedva ćeš namaći jednu-dve knjige pisane dlakavom muškom ručerdom! Žene pomeše sve, i neka su! Vala je i bilo vreme…

Ovde, u Srbijici, ne dešavaju se ni mnogo manje revolucionarni pomaci od ovog, štaviše, kad pogledaš spisak finalista NIN-ove nagrade rekao bi da smo zaglavljeni u vremenskoj kapsuli koja je, gaddemit, u kritičnom trenutku ostala bez goriva, da se ne dešava i ne pomiče ama baš ništa, osim, gle, bljeska senzacionalne spoznaje da gazda Miličkova "Narodna knjiga" nije mrtva, nego samo malo čudno miriše… Pardon, nije to sladunjavi posmrtni miris NK, nego se to njen neumrli duh vije nad vodama i razvejava na sve strane… Šalu (?) na stranu, stvarnost i onaj otužni spisak dva su sasvim različita entiteta, ali opet, fakat je da nam ovde jedan dobar veliki prevrat – pa donele ga ženske ili muške ruke, ne pravimo pitanje – i dalje nekako izmiče, i dalje više obećava i nagoveštava nego što ga ima. No, to je d(r)uga priča. Bolje da se mi posvetimo pr(a)vim pričama…

Dugo se, celih pet godina, čekalo na drugu knjigu Lamije Begagić, onu poslovičnu Drugu Knjigu koja, uvrežilo se da se smatra, pokazuje imamo li Pisca ili se nekome samo omaklo jednom da stvori nešto manje ili više vredno pažnje, ali mu se taj propust više neće ponoviti. Lamija Begagić je "pripovednim lancem" zvanim Godišnjica mature (v. Vreme br. 809) najavila da ne namerava da se u književnosti zadrži tek jednu sezonu. Pola decenije kasnije, Zeničanka koja, štono kažu, živi i radi u Sarajevu objavila je novu zbirku pripovedaka, knjižuljak od nešto ispod stotinu strana Jednosmjerno (Fabrika knjiga, Beograd 2010), što bi valjda imao biti taj prizivani "čas istine" glede njenog potencijala. Hm, zar necelih stotinak straničica nakon pet godina ćutnje?! Pa dobro, niti su svi Tolstoji, niti to nešto mora da znači: svako ima svoj ritam stvaranja.

Jednosmjerno je, sasvim u skladu s naslovom, knjižica svedenih, škrtastih naracija o ljudima zaglavljenim u sopstvenim životima, natruhlim vezama i sparušenim brakovima, u zagušljivim gradićima i jedva nešto prozračnijim gradovima Bosne/Balkana, ljudima brižljivo ograđenim od mogućnosti sagledavanja sopstvenog pada (u kojem, pak, nema ničega dramatičnog, nego tek potmulo razočaravajućeg, što je najgore od svega…) kordonima sastavljenim od dece, pasa, kućanskih aparata, sitnih poroka ili već bilo čega što kako-tako premošćava sve strahotniji zjap između ovog i bilo kojeg od sledećih dana. Okosnica većine priča karusel je muško-ženskih (ali i žensko-ženskih, kao i priči Put u out, jednoj od boljih u zbirci) odnosa u kojima s godinama raste zbir Neizrečenog koje prerasta u Neizrecivo, želja za bekstvom u prostoru – koje nekako jeste pokušaj resetujućeg bekstva od sopstvenih života čak i onda (ili: naročito onda) kada se preduzima zajednički, udvoje! – ako je već nemoguće neko suštinskije. Kretanje, onoliko koliko ga ima, zaista je jednosmerno: ponajčešće u pravcu koji je utoliko pogrešniji ukoliko se usrdnije njime krenulo. Nema kod Lamije B. i njenih likova Velikih, dramatičnih reči i gesta, nema bučnih i gromovitih tragedija i lomova, nego je sve stišano, trenuci sreće i razumevanja naznačeni su tako da ih prepoznaš kad već prođu, međuljudski ponori zjape kao provalije, čitalac će ih jasno videti, ali u njih nekako niko uistinu ne upada nego svi nekako lebde nad njima, kaogod oni veseljaci u crtaćima, koji spokojno levitiraju nad ambisom sve dok se ne sete da ne umeju da lete. Tako je nekako i sa Lamijinim likovima: prekretnice u njihovim životima pojavljuju se, ili pak izostaju, više između redova nego unutar njih. Jednosmjerno ne donosi mnogo toga novog u odnosu na prvenac, ali Begagićeva se ovom zbirkom (moji favoriti: Putnici, Tampa trampa, Tamo je moje tu, Kad se izvučemo iz ovoga, Ludilo dobra knjiga, Njih troje, Upecani…) potvrđuje kao spisateljica sasvim prepoznatljivog autorskog glasa, znate ono, kao Alison Moyet: u stanju je, svojom interpretacijom, da nam i sasvim oveštalu pesmicu učini bliskom i toplom…

Ako vam ime Tanje Mravak ne znači ništa, to nije zato što se radi o spisateljici iz Hrvatske, nego zato što sve do sasvim nedavno ni tamo njeno ime nije u "književnim krugovima" značilo gotovo ništa; uostalom, Mravak (Maravkova?) i ne dolazi iz tog "književnog sveta" u onom smarajuće rodoskvrnom, strogo cehovskom smislu: "u civilu", ova tridesetšestogodišnjakinja iz Sinja radi u splitskom Centru za autizam.

Kako god, nakon izlaska Tanjinog proznog prvenca, zbirke pretežno kratkih priča Moramo razgovarati (Algoritam, Zagreb 2010) vreme je da ovo ime jako dobro zapamtite; ako dođete do njene knjige, ona će se ionako već pobrinuti za to da ga više nikada ne zaboravite. Radi se, naime, o tome da je zbirka Moramo razgovarati jedan od najupečatljivijih proznih debija na celom području na kojem svoj jezik muče i razvlače Hrvati, Srbi, Bošnjaci i ostali Crnogorci u poslednjih bar desetak godina!

Nije teško naći niz "spoljnih" srodnosti između Tanjine i Lamijine knjige: po desetak priča na jedva nešto ispod, to jest u Tanjinom slučaju iznad stotinak stranica; ljubavno-bračna tematika kao dominantna poveznica; tihi weltschmerz života na večitom, potmulo nezadovoljavajućem repeatu; zagušljivi odnosi u svekolikom zagušljivom okruženju… Na drugoj strani, Tanjini su junaci i junakinje mahom na-pragu-sredovečnosti, na kojem svakako neće ostati, i na-pragu-srednje-klase, na kojem bogami ostati hoće, a sve to u savremenoj Dalmaciji, manje onoj priobalnoj, više onoj "vlaškoj", u kojoj te kandže dinarske violentnosti i pomalo "plemenskog" miljea stežu u opakoj koordinaciji sa negovanim kandžicama sveprisutnog turborimokatolicizma… Ako vam to zvuči kao Ante Tomić provučen kroz cinizam i mrak jednog Bunjuela, pa još uz prstohvat Pazolinija ili tako nekog mediteranskog otpadnika, nije vas za kriviti, ali Tanja Mravak zapravo ne "liči" ni na koga od njih: njen je svet sve to, ali opet nekako posve drugačije, kao bez direktnih predšasnika i uzora, a opet bez imalo egzibicionišuće želje za formalnom (formalističkom?) originalnošću. I pri tome, te su priče veoma, veoma ženske, ali baš nikada na onaj jalovi ideologizujući i nadrifeministvujušči način, kojeg se obično, kao više socijalnog nego literarnog pomagala (jer literarno i nije), znaju dohvatiti manje nadarene koleginice. Među petnaest priča nema ni jedne jedine slabašnije, možda je poneka solidna, sve su ostale u blaženom rasponu od odličnih do antologijskih. Tanja Mravak je literarno otkriće prvog reda, dokaz da i u književnosti ima života pre smrti, ma koliko to nama odavde ponekad izgledalo kao "neprovje(t)rena glasina"!