Nakon pet godina čišćenja i dekomisije reaktora na Institutu za nuklearne nauke "Vinča", zbog neodgovarajućeg tempa i cene rada, prošle godine je Zakonom o zaštiti od jonizujućeg zračenja i nuklearnoj sigurnosti osnovano Javno preduzeće Nuklearni objekti Srbije, koje je od Instituta preuzelo ljudstvo i poslove oko saniranja radioaktivnog otpada. "Javno preduzeće se rodilo, šire posmatrano, kroz jednu raspravu o potencijalnoj transformaciji naučnoistraživačkog sistema u Srbiji i o adekvatnom mehanizmu za realizaciju projekta VIND, dekomisije nuklearnih objekata u ‘Vinči’", kaže za "Vreme" Radojica Pešić, direktor JP Nuklearni objekti Srbije. "Sam program VIND podrazumeva srednjoročnu realizaciju deset specifičnih faza dekomisije nuklearnih objekata, od kojih se prve dve tiču otpremanja istrošenog nuklearnog goriva u Rusku Federaciju. Završetak tog posla je bio planiran za kraj 2010. godine, i mi danas sa ponosom možemo da kažemo da je javno preduzeće ispunilo taj zadatak na perfektan način, kako u tehnološkom tako i u sigurnosnom i bezbednosnom pogledu."

"VREME": Da li se problem radioaktivnog otpada rešava efikasnije nakon osnivanja JP Nuklearni objekti Srbije?

RADOJICA PEŠIĆ: Briga o nuklearnim postrojenjima bila je samo jedna od aktivnosti Instituta "Vinča", dok sada imamo situaciju da je ta briga praktično jedina aktivnost Javnog preduzeća Nuklearni objekti Srbije. To je, neminovno, imalo za posledicu veću fokusiranost ljudi u okviru javnog preduzeća na ovu temu, i, uz adekvatnu organizaciju i finansiranje, rezultati su vidljivi. Naravno, predstoji nam još mnogo posla, jer posle perioda devedesetih, kada ovim pitanjima nije poklonjena adekvatna pažnja, i perioda dvehiljaditih, kada je država počela da izgrađuje sistem, ali implementacija tog sistema u praksi nije funkcionisala najbolje, javno preduzeće je, kao novi državni operator u ovoj oblasti, i bukvalno "uzelo metlu u šake" i "čisti" sve što treba počistiti.

Šta je osnovni cilj jedne ovakve ustanove?

Naša misija je upravljanje nuklearnim objektima u našoj zemlji na propisan, siguran i bezbedan način. To pre svega znači sređivanja stanja u ovoj oblasti, a onda i realizaciju nekih razvojnih projekata.

Koliki deo zaposlenih je sa Instituta prešao u vaše preduzeće? Koliko je dugogodišnje iskustvo jednog od najpoznatijih nuklearnih instituta u Evropi podsticajno, a koliko ono predstavlja balast za novo preduzeće?

Posle skoro godinu i po dana od formiranja javnog preduzeća, uglavnom je svima u Institutu "Vinča" jasno da preduzeće nije jednokratna tvorevina koja je imala zadatak da otpremi nuklearno gorivo u Rusiju, već da je to entitet koji je na sebe preuzeo dugoročne obaveze. Tako da se sada mnogo brže ide u pravcu komšijske saradnje i rešavanja zajedničkih infrastrukturnih pitanja.

Preko 110 nekadašnjih saradnika Instituta "Vinča" sada je zaposleno u javnom preduzeću. Praktično svi oni koji su učestvovali i realizaciji VIND programa u okviru Instituta. Njihovo znanje i iskustvo je srž kompetentnosti koju sada poseduje javno preduzeće, a koju smo, u međuvremenu, pojačali dovođenjem još jednog broja stručnjaka iz drugih institucija. Tako da se sada u okviru javnog preduzeća nalazi najveća koncentracija stručnjaka u ovoj oblasti u Srbiji.

Koliko u svetu ima sličnih rešenja?

Uobičajena je svetska praksa da se u jednoj državi prepoznaje regulator u oblasti zaštite od radioaktivnog zračenja i nuklearnoj sigurnosti i jedan ili više državnih operatora, koji upravljaju reaktorskim instalacijama i skladištima radioaktivnog otpada. To je slučaj i sa Srbijom, od prošle godine, mada, moramo da priznamo da poslove operatora u drugim državama najčešće obavljaju agencije ili instituti, dok je kod nas taj posao prestao da bude pod okriljem naučnog instituta i poveren je javnom preduzeću. Tako smo dobili kompaktniju formu organizacije na nivou operatora, formu preduzeća, koje bi, u tandemu sa regulatorom, trebalo da rešava sva pitanja u ovoj oblasti.

Da li su zaposleni u "Vinči" i JP NOS–u danas bolje zaštićeni u poslovima dekomisije reaktora i rada sa radioaktivnim materijalom?

Uvek su principi zaštite na radu bili primenjivani na adekvatan način. Tako se, naravno, radi i danas, uz činjenicu da smo obnovili opremu i sredstva za zaštitu, pa se može reći da se i tu vidi napredak.

Verovatno da prelomni trenutak u vezi sa ovim problemom predstavlja odnošenje reaktorskog goriva u Rusiju 2002. godine. Koliki napredak je Srbija od tada postigla? Kakva je sudbina odlagališta otpada niske radioaktivnosti? Kako će biti trajno biti rešen ovaj problem?

Javno preduzeće je uradilo sve što je potrebno da bismo dobili upotrebnu dozvolu za novoizgrađeno skladište radioaktivnog otpada i sigurno skladište jakih izvora zračenja. Dozvolu očekujemo i bukvalno svaki dan. S druge strane, završili smo Finalni izveštaj o sigurnosti za ovaj objekat i predali ga našem regulatornom telu, od kojeg uskoro očekujemo da nam izda licencu za rad ovog objekta. Paralelno smo obezbedili svu neophodnu opremu, što kao donaciju IAEA, što iz sopstvenih sredstava. Time se stiču svi uslovi da se krene sa dekomisijom najstarijeg skladišta radioaktivnog otpada, koje se nalazi u dosta lošem stanju, a da se kompletan sadržaj iz tog objekta fizički premesti u novi objekat, kao i da se, na taj način, uspostavi inventar otpada i izvora zračenja, što je posao od nacionalnog interesa.

Kakva je sudbina vinčanskog reaktora? Kada će biti dovršena njegova dekomisija?

Veliki nuklearni reaktor je prestao sa radom 1984. godine, a zvanične odluke u vezi sa prestankom rada i dekomisioniranjem reaktora donesene su od strane Vlade Republike Srbije 2002. i 2004. godine.

U ovom momentu su definisani planovi i obezbeđena sredstva, prvenstveno iz IPA fondova Evropske unije, za dekomisiju određenih delova reaktorske instalacije. To sve bi trebalo da bude realizovano paralelno sa aktivnostima dekomisije starog skladišta radioaktivnog otpada, za šta nam je potrebno nekoliko godina.

Što se samog tela reaktora tiče, potrebno je doneti konačnu odluku o načinu dekomisioniranja, iz čega će proisteći predračun neophodnih finansijskih sredstava. Sigurno je da će taj posao koštati nekoliko desetina miliona evra. Dinamika realizacije dekomisije reaktora, dakle, zavisiće od dinamike donošenja planova dekomisije i dinamike obezbeđivanja sredstava, što je, u ovom momentu, teško precizno predvideti. Ono što sa sigurnošću možemo da kažemo je da je javno preduzeće u potpunosti spremno da se uhvati u koštac sa ovim pitanjima, u čemu će nam pomoći i rezultati nekih ranijih aktivnosti u vezi sa ovim u Institutu "Vinča", a očekujemo i pomoć međunarodnih partnera.

Kakva je vaša saradnja sa IAEA i drugim međunarodnim organizacijama? Da li ona teče bolje nego u vreme VIND projekta?

IAEA pomaže svim svojim članicama, pa tako i Srbiji, kroz realizaciju takozvanih projekata tehničke saradnje, koji predstavljaju zajednički osmišljen napor od strane IAEA i zemlje članice u pravcu rešavanja nekog pitanja. Tako su IAEA i Srbija, svojevremeno, osmislile VIND program, kao seriju projekata tehničke saradnje IAEA i Srbije. VIND program predstavlja, u finansijskom smislu, najveći program tehničke saradnje u istoriji IAEA. Ovaj podatak i više nego dovoljno govori koliko je međunarodna zajednica spremna da nam pomogne. Od nas se očekuje da participiramo, takođe, finansijski, i da budemo realizatori svih poslova, što i činimo.

U prethodnih nešto više od godinu dana saradnja sa IAEA bila je fokusirana na otpremanje goriva u Rusiju i možemo reći da je bila odlična. Iz naše perspektive, čini se da je i ovde napravljen veliki pomak, budući da tehnički oficiri i projekt menadžeri IAEA sada imaju priliku direktno da razgovaraju i sarađuju sa odgovornim osobama u javnom preduzeću, pre svega sa direktorom, što nije bio slučaj dok je VIND bio realizovan u okviru Instituta "Vinča", tako da se ostvaruje veća efikasnost i efektivnost saradnje.

Koliko sredstava je kroz kredite, pomoć EU i IAEA do sada Srbija ukupno dobila kako bi se problem nuklearnog otpada rešio?

Možemo govoriti o svim aktivnostima u okviru programa VIND, a ne samo o pitanjima otpremanja istrošenog nuklearnog goriva. Ako posmatramo ceo, do sada, planirani period realizacije VIND programa, procene su da će biti potrebno oko 60 miliona evra za završetak svih programiranih poslova, od čega će međunarodna zajednica obezbediti više od 40 odsto.

Koliko je Srbija danas nuklearno bezbedna?

Bezbednost i sigurnost idu "ruku pod ruku". Sigurnost predstavlja skup mera kojima se obezbeđuju uslovi za rad nuklearnog objekta, sprečavaju nuklearni akcidenti ili ublažavaju njegove posledice, odnosno smanjuje radijacioni rizik na pripisani nivo. A bezbednost, praktično, predstavlja fizičku zaštitu nuklearnog materijala.

U poslednjih nekoliko godina učinjen je veliki napredak u pogledu fizičke zaštite nuklearnih objekata, tako da možemo reći da imamo implementiran najmoderniji sistem zaštite. Tu su nam mnogo pomogli naši međunarodni partneri, pre svih SAD i Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA). Ovakav sistem je do sada implementiran u još samo četiri države u svetu, i za IAEA on predstavlja model za nastavak rada u ovoj oblasti i u drugim državama. Dakle, međunarodna zajednica nam je poklonila najveću moguću pažnju, i mislim da smo opravdali poverenje. Naravno, stalna i uspešna saradnja sa domaćim bezbednosnim strukturama je predstavljala jedan od preduslova za uspešnu implementaciju ovog sistema. Kada govorimo o nuklearnoj bezbednosti, pre svega moramo da naglasimo ogroman rezultat koji će se postići otpremanjem istrošenog nuklearnog goriva u Rusiju. Srbija više neće biti meta potencijalnog terorizma, budući da se nuklearni materijal neće nalaziti na našoj teritoriji. Srbija time postaje nuklearno bezbedna zemlja.

Koliko je Srbija danas bezbedna od nuklearnog otpada nastalog tokom NATO intervencije 1999. godine?

U pitanju je radioaktivni otpad nastao kao posledica bombardovanja municijom koja je sadržavala i osiromašeni uranijum. Stručnjaci iz cele Srbije su jako mnogo radili na tome. Kontaminirani tereni na lokacijama oko Vranja i Bujanovca označeni su i očišćeni od radioaktivnih materija. Veliko je pitanje šta se dešava sa kontaminacijom na bombardovanim lokacijama unutar Kosova. Inače, broj bombardovanih lokacija unutar Kosova je daleko veći u odnosu na svega nekoliko lokacija koje su bombardovane na jugu Srbije. Inače, javno preduzeće vrši kontinuirani monitoring radioaktivnosti životne sredine u okolini nuklearnih objekata kojima upravlja, a kompleks javnog preduzeća predstavlja jednu od mernih tačaka u okviru nacionalne mreže za kontrolu radijacionih parametara životne sredine. Ovom mrežom obuhvaćen je i jug Srbije.

Što se tiče lokaliteta Vinča, možemo reći da je nivo radioaktivnosti u životnoj sredini u okviru propisanih normativa, dakle bez mogućnosti da se ugrozi zdravlje stanovništva.

Potencijalna pretnja

Da li "Vinča" danas predstavlja bilo kakvu opasnost za životnu sredinu?

"Vinču" treba posmatrati kao i svako drugo industrijsko postrojenje, koje u svoju okolinu potencijalno može da emituje određene štetne agense. U tom smislu, ako se pri radu jednog takvog postrojenja poštuju propisi i pravila struke, ne treba brinuti za životnu sredinu. Kao što je poznato, u okviru kompleksa "Vinča" nalaze se praktično svi nuklearni objekti u našoj zemlji, koji podrazumevaju nuklearna postrojenja i postrojenja za procesiranje i skladištenje radioaktivnog otpada. Veliki nuklearni reaktor ne radi već dvadeset šest godina, a istrošeno nuklearno gorivo, ostalo po prestanku rada tog reaktora, donedavno je bilo uskladišteno u okviru kompleksa, i kontrolisano čuvanje tog materijala predstavljalo je za naše inženjere određeni izazov, koji je na adekvatan način prevaziđen. Dugoročni planovi podrazumevaju dekomisiju, tj. razgradnju velikog reaktora, a sve dok se to ne desi, svi radijacioni parametri se prate uz pomoć najmodernijih tehnologija, koje su podržane od strane naših vrhunskih stručnjaka, od kojih se neki mogu svrstati u sam svetski vrh u okviru svojih specijalnosti. S druge strane, već u 2011. godini, iskorišćeni izvori zračenja i radioaktivni otpad, pre svega medicinskog i industrijskog porekla, biće procesirani i uskladišteni u potpuno novim objektima, izgrađenim u skladu sa najvišim svetskim standardima. Dakle, možemo sa punom odgovornošću da tvrdimo da kompleks "Vinča" ne predstavlja opasnost po životnu sredinu.

(foto: iaea)