Srbiji kao da se baš dopalo u bugarskom nuklearnom zagrljaju. I sada bi, prirodno, želela da se sve to ozvaniči. Naime, kako bi preneo poruku da je Srbija zainteresovana za učešće u projektu Nuklearne elektrane Belene, ministar energetike Petar Škundrić se početkom nedelje zaputio u Sofiju. U utorak po podne on se sastao sa bugarskim zvaničnicima na energetskom forumu zemalja jugoistočne Evrope "Energija bez granica". Tom prilikom je i formalno prenet odgovor na bugarsku ponudu – da je Srbija zainteresovana za Belene, o kome je prethodnih dana govorio premijer Cvetković.

Ministar Škundrić je bugarskom ministru energetike Trajči Trajkovom takođe preneo da će Vlada Srbije definitivnu odluku doneti kada Srbija dobije sve potrebne informacije o tom projektu, na šta mu je rečeno da će "te informacije biti dostavljene u najkraćem vremenskom periodu, kako bi naša zemlja donela odluku o obimu učešća".

Međutim, da li je Srbija zaista zainteresovana da uđe u posao sa nuklearkama? Ako jednog dana ipak ukinemo Moratorijum i stvarno se opredelimo za nuklearnu energiju, podstaknuti njenim svakojakim prednostima, zbog čega se tako lako i tako uporno, od tolikih drugih mogućih rešenja, upuštamo baš u posao sa nepouzdanim ruskim reaktorima?

Jer, sa nuklearkama ipak nije baš kao u paradigmi sa brakom i nevestom. Više je kao sa heroinom – kad se jednom počne, uopšte nema lakog i jeftinog načina da se stvar napusti. Naime, na lokaciji Belene, uz Dunav, grade se dva VVER-1000/V-446B reaktora sa po 1000 MW snage na pragu, što je osavremenjena varijanta starih sovjetskih VVER reaktora sa vodom pod pritiskom, koji se razlikuju od zloglasnog černobiljskog RMBK reaktora sa grafitom, ali su i sami kontroverzni, za šta je očigledan primer upravo druga bugarska elektrana Kozloduj.

Prva nevolja sa učešćem u projektu Belene je pre svega u tome što će on za Srbiju zapravo biti probni poligon, neka vrsta nuklearne veridbe, za kasnije pravo osvajanje nuklearne tehnologije. Međutim, kad se jednom uđe u jednu reaktorsku tehnologiju, ona se ne menja, što se može videti na iskustvima svih drugih zemalja koje imaju nuklearne reaktore (osim, naravno, SAD i Ruske Federacije). To znači samo jedno – kad nas pitaju hoćemo li investirati u Belene, zanima ih, u stvari, da li hoćemo VVER reaktore? Da li mi zaista želimo VVER reaktore u Srbiji?

Kad se pogleda mapa Evrope, ovakav tip reaktora postoji samo u zemljama istočnog bloka, što je dug odlukama u prošlosti, ali i to ne u svim slučajevima, budući da Rumunija koristi za svoja dva reaktora kanadsku tehnologiju. U Srbiji se takođe oni ne vide kao naročita atrakcija. Ako izuzmemo dve ekstremne grupe – sa jedne strane, stare nuklearce koji bi, ne bez osnova, voleli da za života vide nuklearnu elektranu u Srbiji, pa ne pitaju ko je gradi, i sa druge, one ekstremne ljubitelje svega što je rusko, što uključuje i černobiljski reaktor – teško je naći stručnjaka za energetiku koji misli da je stvar sa Belene dobar posao.

POZIV NA SVADBU: Kako je sve to išlo? Nakon što je prošle godine propao posao sa nemačkim RWE, koji se povukao jer finansijska konstrukcija po ugovoru iz 2008. nije bila zatvorena, bugarske vlasti, rešene da same ne investiraju ništa iz budžeta, donele su odluku da na sve strane potraže strateške partnere, pa su razaslali prosce po Bavarskoj, Makedoniji, Hrvatskoj i Srbiji. Reagujući na ponudu, Hrvatska je odbila da učestvuje, dok su Srbija i Makedonija odmah uzele stvar u razmatranje. Kasnije se pokazalo da je Srbiji, naime, ponuđeno između samo jedan i po i dva odsto učešća u investiciji.

To bi praktično značilo procentualno učešće u izgradnji instalacije koja je uporediva sa gradnjom svega 40 MW, što je jedan zgodan park vetrogeneratora ili pak dvadeseti deo samo jednog bloka termoelektrane Nikola Tesla B. Sa ovim projektom Srbija bi rešila svoj energetski problem tek toliko da iz upotrebe može da izbaci jedan od tri generatora na staroj elektrani Kolubara A. Međutim, nema te investicije u vetrogeneratore i termoelektrane gde to sve za bednih 40 MW košta između 100 i 130 miliona evra.

U međuvremenu, pojavile su se ocene da bismo mi mogli učestvovati sa 15 odsto, što je vrednost projekta od skoro milijardu evra ili da bi se pak u ovaj posao uključili sa klauzulom da od Bugara kasnije kupujemo 15 odsto proizvodnje nove nuklearke, što je apsurdno samo po sebi. Neki stručnjaci upozoravaju da uvozna "nuklearna" struja nije nimalo "besplatna" (mada to gotovo jeste slučaj kad imate svoju elektranu).

Sa druge strane, Nuklearna elektrana Belene je sve samo ne primamljiva nevesta. Pre svega, nije uopšte mlada. Projekat izgradnje je započeo još sedamdesetih godina XX veka, zaustavljan je i pokretan, a često je kritikovan ne samo zbog bezbednosti reaktora nego i zbog nedovoljno transparentnih seizmičkih analiza – jedan deo protivnika ove elektrane u Bugarskoj smatra da se Belene podiže na mestu vrlo opasnom zbog zemljotresa.

Sve se to ipak može posmatrati i kao predigra za jednu dužu radioaktivnu veridbu. Ali, onda, kad dođemo do braka, biće kasno da se kajemo zbog nevestine rodbine. Naime, kao što je "Vreme" već pisalo, posao za NE Belene na poslednjem tenderu, 2006. godine, dobio je ruski gigant Atomstrojeksport, jedan od najvećih vendora na svetu u kome inače 49,8 odsto vlasništva poseduje moćna Gasprombanka. Istovremeno, ona poseduje više od 62 odsto Gasproma. To ukazuje da bi cela stvar mogla biti deo istog posla sa gasovodom Južni tok i to ne samo u onom smislu u kom je Evropska unija nedavno upozorila Bugarsku da joj čitav energetski sistem zavisi od Rusije.

Sa druge strane, Srbija, bez obzira na skromnost učešća, u ovu igru može da uvede jednog vrlo važnog igrača, jer na neobjašnjiv način važi za zemlju koja ima dobrog dalekoistočnog prijatelja. Naime, tokom jula meseca Kineska razvojna banka (CDB) pokazala je interesovanje da finansira učešće Srbije u izgradnji elektrane Belene. Tada je viceguverner CDB-a Gao Jian rekao da ova banka, pored drugih investicija u energetski sektor Srbije, razmišlja da finansira i druge infrastrukturne i energetske projekte koje Srbija ugovori sa drugim državama.

PREGOVORI O MIRAZU: Poslednji razgovor Škundrića i Trajkova na marginama samita u Sofiji prethodio je onome što se u Bugarskoj danima smatralo prelomnom vešću – hoće li uopšte biti ikakve svadbe. Naime, bugarski i ruski partner se već dugo otvoreno nisu slagali oko cene celog poduhvata – dok bugarski eksperti i vlada tvrde da izgradnja oba bloka ne košta više od pet milijardi evra, Sergej Kirijenko, generalni direktor (CEO) državnog preduzeća Rosatom, koje upravlja Atomstrojeksportom, tvrdi da to košta 6,5 milijardi evra.

Pred sam samit u Sofiji, tvrdeći svoj pazar, bugarski premijer Bojko Borisov je rekao da nema prostora za pregovore oko cene, kao i da je jedno od rešenja da se elektrana uopšte ne gradi i da toga neće biti ako se ne nađe dovoljno partnera. Rosatom je pak odgovorio da su obe strane napravile grešku u proceni cene na početku realizacije i da kompanije poput Simensa, koje isporučuju opremu, neće raditi po cenama iz 2006. godine.

Kako prenosi bugarski list "Novinite", Sergej Kirijenko je rekao da razume poziciju bugarskih vlasti. "To je pragmatično. Nama se to možda ne sviđa, ali je bar jasno", rekao je Kirijenko.

No, kad je samit otpočeo, a Škundrić se već sastao sa Trajkovim, Bojko Borisov je počeo da menja svoju tvrdu poziciju te je izašao sa najavom da su čak četiri partnera zainteresovana za izgradnju NE Belene – po jedna francuska, finska i ruska firma, kao i država Srbija. Nakon toga, u utorak uveče, Borisov i predstavnici Rosatoma, odnosno Atomstrojeksporta, konačno su počeli da se dogovaraju o detaljima.

Nama posle svega ostaje da se pitamo – zašto ih Srbija toliko zanima? Nema, međutim, informacija da li se Škundrić sastao sa ijednim predstavnikom ruske strane u ovom poslu. "Hajde da mi pravimo svoju elektranu", možda jednog dana čujemo od Kirijenka. No, hoćemo li se i tada ponašati kao okasneli neženja koji se raduje što ga pozivaju na žurku, dok tamo svi merkaju koliko iza njega ima kineskog učešća?

Uzgred, šta je i sa famoznim, ali uprkos svemu, važećim zakonom o izgradnji nuklearnih objekata iz 1989, koji nije ukinut samo zato što vladajuća elita povremeno kaže kako bi ovaj moratorijum "trebalo razmotriti"? Da li će državni funkcioneri koji bez ikakve legitimne odluke parlamenta pregovaraju o izgradnji elektrane Belene u međuvremenu odgovarati na sudu za planiranje i organizovanje izgradnje nuklearnog objekta što je moratorijumom fizičkim licima strogo zabranjeno? I nigde se ne kaže da im je dozvoljeno da to rade izvan teritorije države.

Naravno da je to smešno pitanje. Šta uopšte znači nekakav stari zakon u jednoj balkanskoj zemlji pred igračima iz ove priče? Ali, doći će vreme kad to neće biti smešno – šta će im tek značiti nekakav domaći pravilnik o nuklearnoj bezbednosti kad krene lančana reakcija? Hoćete li ikada više mirno spavati sa dimnjacima ruske nuklearke na horizontu?