JOVANA GLIGORIJEVIĆ: U tom smislu, kad kažete u odnosu na Evropu, interesuje me da li postoji nešto jasno i precizno definisano što bi moglo da se izvuče kao pozitivna paradigma za mlade, a da to nije ono čemu jedni pribegavaju, ideja svetosavlja, povratka korenima i velikoj Srbiji ili ono što bi rekli drugi, ideja Evropske unije i Evrope, ali prilično nejasno određena. Kad smo mlade ljude pitali šta je za njih Evropa, dobili smo nešto prilično nedefinisano što kao takvo zapravo ne postoji realno. Dakle, da li postoji nešto za šta bi mladi ljudi mogli da se uhvate i da kažu – e da, mi hoćemo to i sad idemo ka tome i sve što radimo, radimo da bi to i dobili?

STEVAN FILIPOVIĆ: Ja sam skoro bio na jednoj tribini gde smo pričali upravo sa tom ciljnom grupom, sa srednjoškolcima i gimnazijalcima. U jednom trenutku smo bili šokirani količinom agresivnih fašističkih stavova koji su bili ispoljeni. Sve to znam ja teoretski, ali kad ih pogledam u oči i kad čujem to što pričaju, to su stvari koje su bukvalno citati najstrašnijih političara i predstavnika crkve u tom smislu.

Imate onaj snimak posle razbijanja gej parade gde neki klinac od 14 godina priča, i tu se vidi linija vezivanja govora mržnje i realizacije tog govora mržnje na kraju.

Mi smo na toj tribini krenuli da pričamo iz te perspektive: šta treba da radimo ako želimo u Evropu. Onda su oni ustali i rekli: "Kakva, bre, Evropa?! To je odvratno." To što mi mislimo da su njima ideali, opet kažem, mora da bude predmet statističkog istraživanja, da vidimo koja nam je uopšte polazna osnova u tim razgovorima.

DIMITRIJE VOJNOV: U ovom slučaju se u stvari operiše sa dve paradigme koje su obe na nivou mita kod nas – jedna je velika Srbija, a druga je Evropska unija kao neka zemlja dembelija u koju mi kad uđemo sve će da se reši, a zapravo ni jedno ni drugo nije tako.

Problem je u tome što se naši političari godinama izražavaju na nivou mita i apsurda. Sećam se kad je sadašnji premijer održao svoj govor i rekao: ova vlada planira da popravi ekonomsko stanje, odbrani Kosovo, uđe u Evropsku uniju. Znači, on je pobrojao sve, obećao da će da nađe lek. Nisu rekli da će da nađu lek za sidu i šta ja znam, ali su pobrojali pet stvari u pet rečenica, kao da će to da se desi tek tako.

I sad mi kad kažemo odlazak u Evropu ili ovo, ni jedno ni drugo nije tako jednostavno, a kod nas postoji potreba da se stalno komunicira jednostavnim nekim pojmovima.

MAJA UZELAC: Tako je i sa trgovinom. Ako neko ne profitira 400 odsto od onoga kako je uvezao, onda ništa nije uradio, bolje da ukine odmah prodavnicu. Znači, to je želja za brzim rešenjima.

Međutim, ono što mene više brine, mi smo svi ovde iz filma, umetnosti, društvenih nauka i pričamo o politici manje-više sve vreme. I tako uvek. Naravno da svaka tema uvek dođe do tog političkog, a onda se samo o toj politici i priča. Ali to je zapravo posledica. To nije uzrok. Uzrok je u kulturi uvek i kako u toj kulturi dolazi do toga da se ovakve idiotarije dešavaju.

Ali drugačija bi bila politika, drugačija bi bila politička scena potpuno i mi ne bismo imali ovu vrstu pitanja da se uložilo u kulturu, da su postojali zakoni koji su nama potrebni.

Zato se i dalje bavimo posledicama i tako ćemo zauvek, a promeniti ništa nećemo u korenu te stvari koja može da nam odredi rezultate za sledećih pedeset godina.

STEVAN FILIPOVIĆ: Ja ne znam kako je najlakše predstaviti šta je put za mlade. Upravo mora da se nađe način da se otrgne od tog devetnaestovekovnog mitskog diskursa i da se uđe u onaj korak početka dvadesetog veka – proces modernizacije, uz sve što to podrazumeva.

Ne pričam o mitološkoj predstavi Evrope. Baš bukvalno mislim na početak procesa modernizacije koja se nije desila ovde, na svim nivoima. Znači, da ostavimo to sad vezano za ovu državu, vezano za sve, vezano za dominantne ideologije, vezano za politiku, vezano za odnos građanina prema sebi, svojim pravima. I mislim da je početak tog procesa mnogo značajniji za ovu zemlju i onda će kao rezultat toga, naravno, doći Evropska unija. Ne pričam o tom mitološkom odnosu prema Evropi, nego o odnosu prema nama samima. Jedan od načina kako se to postiže je verovatno da svako bude najbolji ili pokušava da bude najbolji u onome što radi.

To zvuči jako naivno i teško je da to kao perspektivu ponudite nekome ko ima petnaest godina, svi znamo da njih zanimaju instant rešenja.

JOVANA GLIGORIJEVIĆ: Film Šišanje se ne završava hepiendom, ali se ne završava nekim kataklizmičnim trijumfom zla. Sve zapravo ostaje u kolotečini i jednom mrcvarenju. Ovde bih navela rečenicu iz zaključka jednog istraživanja koje je rađeno za potrebe Nacionalne strategije za mlade, koja kaže da su današnji dvadesetogodišnjaci imali tri godine kada su počeli prvi oružani sukobi u bivšoj Jugoslaviji, da su imali četiri godine kada su uvedene sankcije tadašnjoj SR Jugoslaviji, jedanaest godina kada je počelo NATO bombardovanje, petnaest kada je ubijen premijer Zoran Đinđić, a sada se od njih očekuje da prođu kroz tranziciju i da u bliskoj budućnosti povedu društvo napred.

Moje pitanje je: da li Srbiji preti opasnost od nečega što bismo mogli da nazovemo krizom budućnosti?

STEVAN FILIPOVIĆ: Film se završava tako kako ste rekli, a to je nama bila sudbina gora od smrti i to kako Novica završava je konačni rezultat svakog fašizma, a to je gubitak slobode. Znači, vi postajete nečiji instrument. I ne znam kakva će budućnost biti sa mladim ljudima koji su već donekle formatirani. Na tome mora da se radi.

I ono što je problem, uslovno rečeno, ove strane – mi očekujemo rezultate sad i odmah. Svako ko se bavi time mora da shvati da je rad na tome jako zahtevna stvar, da će trajati jako dugo i da će doneti u najboljem slučaju sumnjive rezultate. A niko ne priča, recimo, sa tim ljudima sa one strane. Znači, odnos, hajde uslovno da kažem te druge Srbije prema većini tih mladih ljudi je "fuj". I meni je bilo "fuj" kad sam bio na toj tribini a neki krenuli da skidaju jakne, a ispod imaju majice sa likom Ratka Mladića. Ali, ako to ne prevaziđemo, taj "fuj" odnos, i ako ne krene neka vrsta komunikacije sa tim ljudima, onda su oni izgubljeni. Onda možemo sad u startu da kažemo da su izgubljeni i da će budućnost biti pakao i njima samima i nama sa njima.

BORA KUZMANOVIĆ: Problem ovog društva može da bude i u tome što ono teško funkcioniše, stalno nešto počinje i mnogo je protivurečnosti koje ne razrešava na određen način. Mi smo još uvek u tom nekom periodu kad tumaramo, kad ne znamo tačno kuda ćemo. Ja ne znam, recimo, kako pojedini ljudi pomire neke trajne suprotnosti. Kad kažu – idemo u Evropu, ali i Kosovo će sigurno biti. To je stvarno teško progutati, a ne vidim onako nikakve opipljive argumente da se to može tako lako ostvariti.

Ja ovde imam istraživanja na primeru četiri stotine srednjoškolaca, gimnazijalaca u 25 škola u Srbiji. Među 18 društvenih ciljeva smatraju da je najteže ostvariti ulazak u Evropu. I sami su podeljeni. Negde 20 odsto to stavlja među prioritete, znači jedna petina stavlja među prioritete ulazak u Evropu, a mnogi drugi to stavljaju na poslednje mesto, odnosno negde pri dnu. U stvari, na poslednjem mestu je privatizacija, što je takođe malo neobično za vreme tranzicije – pitanje privatizacije oni ocenjuju kao mnogo manje važno od svega ostalog.

Mi smo protumačili da je to razočaranost u odnosu na ono kako je tekla i kako je išla. Ali ima i toga, ovo što je ovde donekle pominjano, ljudi uvek prvo gledaju sa sopstvenog stanovišta. Nekako razmišljaju "da meni bude bolje". Oni su mislili – privatizacija će da bude dobra stvar, ali ja očekujem da nakon toga moji svi budu zaposleni, da budu bolje plate, da živimo kao Švedska otprilike. Pošto se to nije desilo, sad kažu – pa sve je ostalo isto, sjaši Kurta da uzjaši Murta, tako opisuju najčešće ovo vreme. Ili kažu – 5. oktobar je (to je sledeći dominantan odgovor) početak propadanja Srbije.

Dakle, ovo vreme nije razrešilo neke ključne probleme. A vreme je toliko prepuno raznih unutrašnjih problema, čak i da nema tih ekstremnih desničarskih strujanja. Običan čovek, uključujući i nas, čak i da mu kažu: evo ti vlast pa ti reši – ne zna kako bi ovaj problem rešio. Onda se on ponovo okreće autoritarnom režimu. Ali na koji način? Ne na ovaj način kako je to ranije bilo, da veruje postojećem vođi, nego opet imamo paradoks – ne veruje nijednoj od postojećih institucija, ne veruje nijednom od vođa, ali očekuje nekog zamišljenog izvan toga. Očekuje da se neko pojavi i kaže: "Ja sam taj." Tako je i Milošević došao. Situacija je toliko teška, dakle, da se traže neka rešenja, ali opet po nekoj našoj matrici sa verovanjem da je moguće prečicom, brzo, gde je važniji vođa nego sistem, nego zakon. To je takođe opasnost. Ona može da vodi ka fašizmu, ali može da vodi i ka nekoj drugoj diktaturi. Ima i drugih vidova autoritarnosti.

Ali ja sam dužan da kažem šta većina mladih, obuhvaćenih istraživanjem u 2400 srednjih škola, koje smo radili 2007, želi. Imali smo 18 ličnih ciljeva na ličnom planu i 18 društvenih. Na ličnom planu oni na prvom mestu ističu prijatelje – da imaju grupu prijatelja na koje mogu da se oslone. Na drugom je ljubav – naći nekog partnera sa kojim mogu da ostvare dobre odnose. Treće je materijalni standard, četvrta je samostalnost. Hoće da budu gospodari svog života.

Ono što je mene malo začudilo jeste da je tu negde i znanje na petom mestu, a na dnu je bila popularnost.

Na društvenom planu – i to sam dužan da kažem – ono što traže, kao prvo što smatraju važnim je zaposlenost. Ono što društvo treba da postavi sebi kao glavni cilj. Onda su to socijalna prava, pa životni standard. Nije im čak ni životni standard prioritet, nego da uopšte imaju posao.