Dejvis kup
Troicki, Tipsarević, Đoković, Zimonjić, Bozoljac / foto: reuters
Još jednom prvi put
Kada je najpoznatija svetska kladionica "Vilijam Hil" na početku ovogodišnjeg takmičenja u Dejvis kupu objavila da je selekcija Srbije prvi favorit za osvajanje "salatare", za mnoge je to zvučalo iznenađujuće. Da bi se ta prognoza ispunila, potrebno je još da reprezentacija Srbije u finalnom meču koji se u Beogradskoj areni igra od 3. do 5. decembra pobedi Francusku, ali to neće biti lako
Za reprezentaciju Srbije igraće svi njeni najbolji igrači (Novak Đoković, Viktor Troicki, Nenad Zimonjić, Janko Tipsarević), za Francusku zbog povrede ne igra njen najbolje rangirani igrač Žo Vilfred Conga, ali Francuzi su i bez Conge u četvrtfinalu pregazili Španiju sa 5-0, kao i Argentinu u polufinalu. Nikola Pilić, stručni savetnik srpskog selektora Bogdana Obradovića, podseća da rang igrača na ATP listi ne mora ništa da znači u okršajima reprezentacija. Pilić je, inače, bio selektor reprezentacije Hrvatske kada je 2005. godine Hrvatska osvojila "salataru", a reprezentaciju Nemačke je pre toga dva puta dovodio do pobede u Dejvis kupu.
Ko će biti ovogodišnji pobednik Dejvis kupa znaće se najkasnije u nedelju uveče, ali reprezentacija Srbije je već samim ulaskom u finale napravila podvig na teniskom putu kojim se kreće već niz godina.
JUGOSLAVIJA U DEJVIS KUPU: Da nije bilo ratova devedesetih, možda bi "salatara" u bivšu Jugoslaviju stigla još u vreme kada su svi njeni narodi bili na okupu. Jugoslavija je svoj prvi nastup u Dejvis kupu imala 1927. godine, kada je igrala sa Indijom i izgubila maksimalnim rezultatom, prva pobeda zabeležena je 1930. kod kuće nad Švedskom, druga 1933. nad Norveškom u gostima.
Mada su šezdesetih i sedamdesetih godina reprezentativci Jugoslavije u Dejvis kupu poput Željka Franulovića i Nikole Pilića bili poznati sportisti, tenis u tadašnjoj državi nije bio široko popularan sport. Stvari su se promenile tek sredinom osamdesetih. Slobodan Živojinović, koji je danas na čelu Teniskog saveza Srbije, postizao je u to vreme velike uspehe, kako u singlu tako i u konkurenciji parova, a njegovoj popularnosti je sigurno doprinela i glamurozna svadba sa tada neprikosnovenom zvezdom narodne muzike Lepom Brenom. Uz Živojinovića su u reprezentaciji igrali i drugi dobri teniseri poput Marka Ostoje, Gorana Prpića, Bruna Orešara, i Jugoslavija je u Dejvis kupu počela da igra zapaženu ulogu.
Jugoslavija je od 1984. bila u Svetskoj grupi, a prvi veliki uspeh postigla je pobedom nad Francuskom u Pioniru 1985. godine (vidi okvir). Prvi put je Jugoslavija stigla do polufinala 1988. godine, gde je poražena u gostima od Nemačke sa 5-0. Isti uspeh ponovila je i 1989, kada je u polufinalu zaustavljena od Švedske sa 4-1. Do polufinala je Jugoslavija stigla i 1991, ali to je već bio kraj jedne teniske ere jer je na Balkanu progovorilo oružje. Pobeda u četvrtfinalnom meču od 4-1 nad Čehoslovačkom u gostima bila je poslednji zajednički meč tenisera iz ondašnje zajedničke države. Poraz od Francuske od 5-0 u polufinalu koje je odigrano u Pou bio je još jedan od simbola sloma države, za reprezentaciju više nisu nastupali hrvatski igrači.
Poslednji meč u Svetskoj grupi tim je odigrao protiv Australije od 31. januara do 2. februara 1992. godine na Kipru, zbog sankcija UN-a prema našoj zemlji. Selektor Radmilo Armenulić morao je da, uz Slobodana Živojinovića, pozove i manje iskusne tenisere Srđana Muškatirovića, Aleksandra Kitinova i Nebojšu Đorđevića. Poraz od 5-0 nije u ta olovna vremena privukao mnogo pažnje u onome što se još uvek zvalo Jugoslavija.
Raspadom zemlje, Dejvis kup selekcija našla se u Grupi tri Evroafričke zone, takmičeći se pod imenom Jugoslavije. Togo, Moldavija, San Marino, Grčka, Benin bili su protivnici 1995, 1996. je u Beogradu pobeđen Alžir u meču koji je gledalo par stotina gledalaca. Protivnici nisu bili mnogo atraktivniji ni sledećih godina, a Jugoslavija je poslednji put nastupila pod tim imenom 2003, u drugoj Evroafričkoj grupi, kada su pobeđene Obala Slonovače i Bugarska, uz poraz od Grčke.
Srbija i Crna Gora nisu bile u Svetskoj grupi, ali se reprezentacija u narednim godinama polako kretala napred. Na teniskoj sceni su počeli da se, poput čuda, pojavljuju novi, mladi igrači poput Tipsarevića, Đokovića, Troickog.
DUGI PUT: Srbija je 2007. godine, u prvoj sezoni u kojoj je nastupala kao samostalna zemlja (naslednik rezultata Srbije i Crne Gore), uspela da se plasira u Svetsku grupu. U odlučujućem meču za plasman u Svetsku grupu u septembru 2007. u Areni je dočekala Australiju. Srbija je pobedila sa 4-1, pobede su ostvarili Novak Đoković protiv Pitera Luščaka, dubl u kojem je uz Nenada Zimonjića prvi put nastupio Novak Đoković nad Hinlijem i Hjuitom, a plasman u Svetsku grupu doneo je Đoković protiv Krisa Gučionea, koji je zamenio bolesnog Lejtona Hjuita.
Sa mnogo optimizma dočekana je 2008, ali je Srbija žrebom već u prvom kolu dobila reprezentaciju Rusije, jedan od najjačih timova u Dejvis kupu koji već 15 godina uzastopno igra u Svetskoj grupi, i dva puta je osvajao trofej (2002. i 2006. godine). Igralo se u Moskvi, a uz jakog protivnika izabranike Bogdana Obradovića pokosila je bolest pa je Nenad Zimonjić, specijalista za dubl, morao da igra singl protiv Južnog. Izgubio je, kao i Viktor Troicki od Nikolaja Davidenka. Pobeda u dublu Zimonjića i Đokovića nad Južnim i Tursunovim nije značila ništa, jer Novak nije imao snage da poslednjeg dana odigra do kraja meč protiv Davidenka. Srbija je poražena sa 3-2, a u baražu za opstanak u Svetskoj grupi je u septembru 2008. rezultatom 4-1 u Bratislavi pobeđena Slovačka.
Žreb je u 2009. godini Srbiji podario najgoreg mogućeg protivnika. Igrati protiv Španije u čijem sastavu su Nadal, Ferer, Verdasko, Robredo, Almagro, Felisijano Lopes, u njihovoj zemlji, na šljaci, bila je nemoguća misija za bilo koju reprezentaciju. Ono što su svi drugi protumačili kao lošu sreću, otac Novaka Đokovića, Srđan Đoković, nazvao je nameštaljkom. "Zar neko misli da je ovo slučajno što dve godine zaredom dobijamo najtežeg rivala? Naravno da nije slučajno. Jednostavno niko ne želi da mi osvojimo Dejvis kup", izjavio je tada Srđan Đoković.
Meč će ostati upamćen i po tome što su prvog dana zbog oluje, koja je dan pred početak srušila deo tribine, odloženi svi mečevi, a Srbija se provela kako se moglo i očekivati. David Ferer je pobedio Novaka Đokovića, drugi bod Špancima doneo je Rafael Nadal pobedom nad Jankom Tipsarevićem. Pobeda dubla Zimonjić–Troicki nije značila ništa, jer je posle toga Rafael Nadal maksimalnim rezultatom savladao Đokovića. Na kraju, bilo je 4-1 za Španiju, a Srbija je opstanak u Svetskoj grupi izborila pobedom nad Uzbekistanom od 5-0. Konačno, 2010. godine put reprezentacije Srbije kroz Dejvis kup uzeo je drugi tok (vidi okvir).
FINALE: Brojni problemi i priče pratili su organizaciju meča. Beogradska arena bila je rezervisana za održavanje predstava "Cirkusa sunca" sve do 28. novembra, ugovor o tome potpisan je još 2009, pa je TSS dobio dozvolu ITF-a da se treninzi u ponedeljak, 29. novembra, održe u Impuls hali na Novom Beogradu, mada je to protiv pravila. U francuskoj javnosti se podigla priča o srpskim huliganima, na meč Srbije i "trikolora" stiže elitna policijska jedinica kako bi zaštitila francuske tenisere. Sve ulaznice za meč između Srbije i Francuske rasprodate su za samo dva sata, što je dovelo do protesta velikog broja ljudi koji su stajali u redu ispred Beogradske arene. TSS je saopštio da je za ljubitelje tenisa odvojeno samo nešto više od 5000 karata, ali da za to postoje opravdani razlozi. Kapacitet Arene smanjen je na 15.390 mesta zbog izgradnje komentatorskih kabina, veliki broj mesta rezervisan je za članove Svetske teniske federacije, novinare, igrače i članove stručnog štaba, kao i za sve registrovane tenisere iz Srbije (ima ih preko tri hiljade).
Uz sve uzbuđenje koje prati finalni meč, možda je i najlepša vest da su u humanitarnom meču kojim je obeleženo 25 godina od meča sa Francuzima u Pioniru uz bivše asove Anrija Lekonta, Iliju Nastasea, Emilija Sančeza, učestvovali saigrači iz nekadašnje jugoslovenske reprezentacije Boba Živojinović, Goran Prpić, Bruno Orešar. Sav prihod sa ovog meča namenjen je građanima Kraljeva postradalim u zemljotresu i razvoju srpskog tenisa.
Jugoslavija – Francuska
Reprezentacija Srbije pod tim imenom nije do sada igrala protiv Francuske u Dejvis kupu, ali su Francuska i Jugoslavija odigrale osam mečeva i obe reprezentacije su zabeležile po četiri pobede. Prvi susret odigran je 1936. godine na Rolan Garosu, u četvrtfinalu Evropske grupe. Tim u kome su bili Franjo Kukljević, Dragutin Mitić, Josip Palada i Franjo Punčec pobedio je sa 3-2.
Možda najpoznatiji susret ove dve reprezentacije odigran je od 4. do 6. oktobra 1985. godine u beogradskoj hali Pionir. Janik Noa i Anri Lekont bili su među deset najboljih igrača sveta, a Slobodan Živojinović, Goran Prpić i Bruno Orešar ni među prvih 50. Jugoslavija je ipak priredila senzaciju i pobedila Francusku sa 4-1 u prvom kolu Svetske grupe.
Inače, od kada je 1904. godine počela da se takmiči u Dejvis kupu, Francuska je osvojila devet titula (poslednji put 2001) i još šest puta igrala u finalu, pa je treća na listi najuspešnijih nacija svih vremena. Do finala ovogodišnjeg Dejvis kupa Francuzi su došli preko Nemačke (4-1), Španije (5-0) i Argentine (5-0).
Dejvis kup
Najpoznatije ekipno takmičenje muških teniskih reprezentacija igra se od 1900. godine. Nosi ime po Dvajtu F. Dejvisu (1879–1945), koji je kao student na Harvardu 1899. organizovao prvi meč između harvardskih i britanskih igrača, što je poslužilo kao model za prvi susret SAD i Ujedinjenog Kraljevstva 1900. godine. Srebrni pehar težak 18 kilograma koji dobija pobednik Dejvis kupa poklon je njegovog osnivača.
Danas su u takmičenje uključene 134 zemlje. Elitnu svetsku grupu čini 16 reprezentacija, a ekipe u predtakmičenju su podeljene u evroafričku, američku i azijsku zonu. Do sada je 12 država osvajalo trofej. Najuspešnija je selekcija SAD koja je 31 put bila pobednik, Australija je osvojila 28 "salatara", Francuska devet, Švedska sedam, Britanija pet, Nemačka tri, Španija i Rusija po dve, dok su Čehoslovačka, Italija, Južna Afrika i Hrvatska jedanput osvajale trofej.
Put do finala
Reprezentacija Srbije je 2010. konačno preskočila prvu prepreku i u Beogradskoj areni pobedila selekciju SAD sa 3-2. Kada se čulo da za Ameriku neće igrati dva najbolja igrača, Endi Rodik i Džems Blejk, izgledalo je da će Srbija imati lak posao, ali su Džon Izner i Sem Kveri bili žilavi protivnici. Odlučujući poen doneo je Novak Đoković pobedom nad Džonom Iznerom od 3-2 posle 4 sata i 15 minuta dramatične borbe.
U četvrtfinalnom meču sa Hrvatskom u Splitu Srbija je izborila plasman u polufinale pobedom od 4-1. Đoković je prvog dana pobedio Ivana Ljubičića, Marin Čilić Viktora Troickog, a prednost Srbiji doneo je dubl Zimonjić–Tipsarević pobedom nad Čilićem i Dodigom. Odlučujući poen donela je pobeda Đokovića nad Čilićem od 3-0.
Konačno, srpski teniseri plasirali su se u finale Dejvis kupa pobedom od 3-2 nad Češkom u Beogradu. Posle prvog dana bilo je 1-1, Troicki je izgubio od Štepaneka, Tipsarević je pobedio Tomaša Berdiha, a u igri parova su dan posle toga Štepanek i Berdih pobedili Đokovića i Zimonjića. Kada je izgledalo da je Češka mnogo bliža finalu, Đoković je savladao Berdiha, a potom je Tipsarević još jednom herojskom partijom doneo konačan trijumf pobedom nad Radekom Štepanekom.
Zimonjić i Nestor, kraj saradnje
Na ovogodišnjem Masters kupu u Londonu u konkurenciji dublova pobedili su Nenad Zimonjić i Danijel Nestor, savladavši u finalu Indijca Maheša Bupatija i Belorusa Maksa Mirnjija. Zimonjiću i Nestoru je ovo druga zajednička titula na Masters kupu, prvi put su trijumfovali 2008. godine. Trijumf u Londonu je bio poslednja zajednička pobeda Zimonjića i Nestora, jer će od sledeće godine Zimonjićev dubl partner biti Francuz Mikael Lodra, a Nestorov Belorus Mirnji. Zimonjić i Nestor zajedno su osvojili 22 titule, među kojima i tri na grend slem turnirima. "Bilo je to divno iskustvo. Bilo je i svađa, što je i normalno, ali uvek mi je bilo zabavno. I bila mi je čast", rekao je Zimonjić o svom igranju u paru sa Nestorom.
