Prošle godine fondacija Heritidž (Heritage) proglasila je Irsku trećom najslobodnijom ekonomijom na svetu, iza Hong Konga i Singapura. Uz Novi Zeland, Estoniju i Čile, Irska je pominjana kao jedna od najuspešnijih liberalnih reformi u svetu. Devedesetih je nazvana keltski tigar, poput azijskih tigrova kakvi su Hong Kong, Singapur ili Tajvan… Sad je tigar oboleo od grčke groznice.

Institut za ekonomska i socijalna istraživanja (ESRI) iz Dablina konstatuje da se Irska sada svrstava u red problematičnih ekonomija Evrope, označenih skraćenicom PIIGS, koja asocira na englesku reč za prasad, a samo predstavlja početna slova naziva zemalja sa velikim tzv. suverenim dugom (Portugal, Italija, Grčka, i Španija). Jedno od "I" predstavlja Irsku, koja je prinuđena da prizna da je u recesiji. Njen kreditni rang AAA je pao na AA+ po agenciji Standard & Poor’s.

Pisac Džon Banvil, u "Ajriš tajmsu" piše da su Irsku stigla četiri jahača apokalipse: MMF, Evropska komisija, Brisel i čelična kancelarka Angela Merkel. "Sada, kada je ‘tigar’ mrtav i sahranjen pod brdom dugova, tišina se spušta na zemlju." Brojeve koji obeležavaju dubinu finansijske rupe on poredi s teško razumljivim brojevima kojima su mu, dok je bio dete i računao na prste, u školi objašnjavali veličinu svemira. Ukupni bankarski dugovi te nacije od 4,6 miliona stanovnika mere se astronomskim brojkama od preko 100 milijardi evra. Običan čovek mora biti zbunjen pred tim brojevima u kojima se kombinuju uverenje da je sve moguće ako imate kreditnu karticu i strah od dužničkog ropstva (vidi tabelu "Najveći svetski dužnici").

Kada su demonstranti u ponedeljak 22. novembra pokušali da provale u parlament u Dablinu, viđen je transparent "Ljudi iznad profita!". Kažu da je najprodavaniji odevni artikal u Dablinu ovih dana majica na kojoj piše "The I.M.F. took me coat". Irci se gorko šale da su zbog MMF-a ostali bez kaputa, kao što bismo mi rekli: "Kad MMF plaća, ostadoh bez gaća!"

PAD U LEDENU VODU: Dablinski šoping centri su puni rukom pisanih postera zalepljenih na prozore u kojima se najavljuju dnevne rasprodaje. Jedna legenda kaže da je u irskim klanicama nastao zastoj, zato što mnogi Irci ne mogu više da hrane skupe rasne konje, koje su gajili u srećnim godinama. Jedan autor Irsku poredi s Titanikom – iz luksuznog salona u kome svira brodski orkestar, sledi pad u ledenu vodu.

Oko 65.000 ljudi napustilo je Irsku prošle godine, a neki pretpostavljaju da će ove godine otići njih 120.000. Tokom 2008. otišlo je oko 50.000 migranata iz centralne i istočne Evrope, ali odlaze i Irci.

Edvina Šanahan, menadžer za marketing kompanije Visafirst koja pomaže emigrantima da se snađu napolju, priča novinaru "Njujork tajmsa" kako Australija prima pre svega visokokvalifikovane ljude sa svežim radnim iskustvom: "Uzimaju najbolje među nama!" Neki odlaze u Kanadu, Novi Zeland, SAD, Britaniju, čak i na Bliski istok i u Aziju.

Kažu da prosečna irska porodica ima rođake u nekoliko zemalja. "Emigriranje je kulturna norma, čak i ako nije kulturna prednost", izjavljuje Brajan Lasi, profesor ekonomije na Triniti koledžu u Dablinu. "Irci znaju kako se to radi. Oni uspostavljaju mreže i brinu jedan o drugom."

To mora da je osetljivo pitanje za Irsku u kojoj je potraga za uspešnom ekonomskom formulom u poslednjih šest decenija bila motivisana rešavanjem emigracionog problema, koji je mučio Irsku generacijama (vidi antrfile).

Keltski tigar je pominjan kao ogledni primer liberalne ekonomije i neoliberali nisu dozvoljavali prigovor toj tezi – u Srbiji se govorilo o tome da bi Srbija mogla da postane balkanski tigar, u Zagrebu je pisano kako bi Hrvatska mogla da postane jadranski tigar.

Nešto od toga pokušavali su da kopiraju i u Srbiji, o čemu su često govorili naročito Božidar Đelić i Mlađan Dinkić. Ovaj drugi je u intervjuu "Vremenu" avgusta 2006. rekao da je Nacionalni investicioni plan Srbije zapravo kopija irskog modela.

Priča o Irskoj je imala šest decenija dug krivudav tok i u detaljima je mnogo komplikovanija od neoliberalnih floskula o njoj i resavsko-evropskih dajdžest formula irskog modela – izveli reformu, skresali troškove, oslobodili ekonomiju državnog duga, ušli u EU i procvetali. Kako je pisao Mihael Bes, šef Centra za irske studije na Univerzitetu u Arhusu u Danskoj, ozbiljnija istraživanja su, međutim, pokazala da postoji više istorijskih razloga da je keltski tigar nešto jedinstveno i ne tako lako prenosivo u druge uslove.

OTVARANJE: Posle sticanja nezavisnosti od Velike Britanije 1922, Irska je tri decenije težila da bude ekonomski samodovoljna. Oslanjala se na poljoprivredu malog obima, proizvodila je pretežno za domaće tržište od nekih tri miliona ljudi i izvozila uglavnom samo u Britaniju.

Trgovinskim barijerama, visokim carinama i politikom supstitucije uvozne robe domaćom pokušavala je da ekonomski nacionalizam učini uspešnim, ali nije išlo. Čak i nekadašnji irski brend, viski, uništili su, kažu, trgovinski rat s Britanijom i šverceri alkohola tokom američke prohibicije tridesetih.

Pravac politike je promenjen još poznih pedesetih, proizlazi iz analize fondacije Heritidž pod naslovom "Kako je irska postala tigar?". U 1956, da bi podstakla razvoj biznisa, Irska je smanjila porez na profit od izvoznih proizvoda. Godine 1958, papirom koji se zvao "Ekonomski razvoj", promenjen je pravac razmišljanja i zagovarana je orijentacija na slobodnu trgovinu, ograničeno oporezivanje, strane investicije, produktivno (a ne socijalno) investiranje.

U 1958, ukinuta je kontrola stranog vlasništva u biznisu. U ranim 60-im Irska je unilateralno smanjila izvozne takse i počela pregovore o ugovoru o slobodnoj trgovini s Velikom Britanijom, koji je zaključila 1965. Irska se pridružila Opštem ugovoru o trgovini i carinama (GATT, General Agreement on Tariffs and Trade) u 1967. Bivša SFRJ je, inače, postala stalni član GATT-a 1966, čime je obezbedila niz ekonomskih i carinskih pogodnosti i veću međunarodnu robnu razmenu.

Još 1961. Irska je izrazila nameru da se pridruži tadašnjoj Evropskoj ekonomskoj zajednici, koju je formiralo šest država u prethodnoj deceniji. Francuski veto je to odložio i irska aplikacija nije prošla. Irska, Danska i Velika Britanija priključile su se EEZ-u tek 1973.

INVESTICIJE I OBRAZOVANJE: Dok je Irska bila na čekanju, orijentacija ka otvorenijem tržištu unapredila je njene ekonomske performanse u odnosu na prethodnu deceniju. Tokom godina čekanja na ulaznicu u EEZ, uloga države u irskoj ekonomiji bila je povećana. Irska institucija za industrijski razvoj IDA, The Industrial Development Authority, formirana je 1970, a neke analize, uključujući i onu fondacije Heritidž, kažu da je igrala centralnu ulogu u trasiranju puta ka uspehu. To je bila prva državna agencija u svetu koja je imala zadatak da uspostavi modernu proizvodnu bazu, da privuče velike strane investicije i da vodi kampanju u vezi s tim. I privukla je pre svega krupne američke kompanije koje su našle računicu u tome što u Irskoj postoji obilna radna snaga, što je to englesko govorno područje, što je radna snaga bila jeftina, pomogao je valjda i poneki od 36 miliona Amerikanaca irskog porekla, pogotovu što je postojalo oslobađanje od poreza na profit od izvoza, takoreći ofšor zona za Evropu (vidi tekst u okviru "IDA i multinacionalke").

Paralelno s tim gejzirom stranih investicija, javna potrošnja je porasla sa 32 procenta GNP u 1960. na 42 procenta u 1973, posebno za socijalne službe i obrazovanje.

Organizacija za ekonomsku kooperaciju i razvoj (OECD) sponzorisala je uticajni izveštaj "Investicije u obrazovanje", koji je objavljen 1965, a u kome je sugerisano da je edukacija jedan od ključeva budućnosti irskog društva i ekonomije. Vladino ulaganje u obrazovanje dovelo je do brzog rasta obrazovnog nivoa mlade populacije.

Kada se Irska pridružila EEZ-u 1973, biznis u poletu je dobio pristup mnogo većem tržištu, povećan je asortiman robe koja se prodaje, smanjena zavisnost od Velike Britanije i počela je izvozna ekspanzija ka Evropi. Glavni izvozni partneri Irske 2009. godine su SAD (20,52 odsto), Belgija (17,78), Britanija (16,31), Nemačka (5,66), Francuska (5,56), Španija (4,19).

KRIZA OSAMDESETIH: Irsku 70-ih prošlog veka pored privlačenja stranog kapitala karakterisala je i brza ekspanzija javne (državne) potrošnje: socijalno blagostanje, zdravstvo i obrazovanje, stanogradnja, telekomunikacije i druga infrastruktura, kao i administrativne službe. Zaposlenost u javnom sektoru činila je trećinu ukupne zaposlenosti do 1980, delimično i zbog toga što su otvarana radna mesta i da bi se ublažila rastuća nezaposlenost koja je iznosila 9 procenata 1977. Inflaciju koja se u Irskoj kretala oko 13,6 procenata godišnje od 1971. do 1980, izazvali su i međunarodni faktori kao što je naftna kriza ali i domaća tražnja i ekspanziona fiskalna politika.

Deficiti budžeta i veliko javno zaduživanje stvorili su bazu za erupciju irske krize 80-ih, koja je izazvala nezadovoljstvo. Pozitivni momentum posle ulaska u EEZ je bledeo.

Javne finansije su pogoršavane, vratila se visoka nezaposlenost (stopa od 15 procenata 1985). Industrijski razvoj u Irskoj sedamdesetih nije smanjio nezaposlenost zato što mnoge domaće firme nisu mogle da izdrže konkurenciju multinacionalki i propale su, a broj radnih mesta koja su otvorena uz pomoć stranih investicija nije bio dovoljan da zaposli rastuću radničku klasu i one koji su izgubili posao zbog propasti starih domaćih firmi.

U toj krizi opet je pojačana emigracija Iraca. Oko 200.000 ljudi napustilo je Irsku od 1981. do 1990. Čitave generacije mladih stručnjaka su odmah po diplomiranju napuštale zemlju. Bio je to razočaravajući odliv "humanog kapitala", nešto suprotno od cilja za koji su politike u prethodne tri decenije bile dizajnirane. Osamdesete godine su više mirisale na "mračne" pedesete nego na optimizam u dve decenije između.

Brojni spoljni i unutrašnji faktori izazvali su to usporavanje progresa i podrivanje samopouzdanja. Globalni uslovi su bili pogoršani posle naftnih šokova 70-ih. Između 1980. i 1986, vladina potrošnja je porasla sa 54 na 62 procenta GNP, a javni dug je povećan sa 87 na 120 procenata GNP, dok je godišnji deficit budžeta iznosio 10 procenata GNP. Trećina poreza je odlazila na servisiranje duga. Između 1981. i 1986. inflacija je iznosila 11 odsto.

Mada je IDA 80-ih nastavila da privlači strane kompanije, propast nekih investicija izazvala je rasprave o preispitivanju strategije. Neke analize su ukazivale da se previše pažnje poklanja stranim investicijama, a da su veze stranih kompanija s domaćom industrijom slabe. IDA se u to vreme okrenula domaćoj industriji, mada nije napuštala svoju modernizacijsku strategiju privlačeći kompanije koje se bave softverom, biotehnologijama, farmaceutikom.

Na osnovu konsenzusa političkih stranaka iz 1987. irska vlada je umesto pokretanja velikih kenzijanskih javnih projekata podržavala tržište osnivanjem inkubacijskih i inovacijskih centara kao pokretača industrijske aktivnosti; jačala veze između naučno-istraživačkog sektora i industrije; unapređivala umreženje srodnih preduzeća, povećavala nivo obrazovanja – ali i investirala, pre svega u telekomunikacije, koje su ostale u državnom sektoru sve do kasnih 90-ih. Irska je tako izgradila jednu od najboljih digitalnih mreža u Evropi.

CENTRALNA ULOGA DRŽAVE: Irski model ipak se nije svodio samo na kresanje troškova, što vide neki naši ortodoksni Kelti, već je podrazumevao i vodeću ulogu države u ostvarenju optimalnih preduslova za razvoj izvozno orijentisane privrede. Obrazovni sistem je i pored kresanja bio u ekspanziji, osavremenjivano je obrazovanje poslovnih menadžera. Irska je postala jedan od najvećih izvoznika softverskih usluga i servisa na svetu. Zajednička poljoprivredna politika EEZ-a pogodovala je irskoj poljoprivredi zbog većeg tržišta i dobrih cena. Porastao je izvoz metala, posebno cinka. Povećan životni standard i dobra perspektiva ponovo su ohrabrili duh Iraca, koji su se u anketama pokazivali među najvećim entuzijastima u Evropi.

Irska država je sve u svemu u poslednjih 60 godina igrala važnu ulogu u provođenju jedne promišljene strategije razvoja u kojoj su pojedinci, biznismeni, institucije i vlada imali istu ambiciju. Bila je to kombinacija senzibilnih politika i pragmatizma: otvorenost prema svetskim tržištima, niski porezi, smanjenje javnih troškova i ukupnog poreskog opterećenja; i investicije u obrazovanje, ravnoteža u socijalnoj sferi…

U antikriznoj strategiji irske vlade iz 1987. neoliberalna strategija kombinovana je s trojnim sporazumima poslodavaca, sindikata i vlade, kojima je trebalo osigurati umerenost u zahtevima radnika za plate. Bilo je napetosti oko sprovođenja u život takvih sporazuma, posebno među zaposlenima u javnom sektoru, jer je ispoljavano nezadovoljstvo zbog zahteva za skromnošću u platama dok su istovremeno plate dobro obrazovanih stručnjaka u privatnom sektoru silno porasle, i dok su razlike u zaradama u Irskoj bile bliže američkim (1:40) nego evropskim (1:10).

USPON: Zbog repatrijacije profita, bonusa i honorara (royalty payments) od strane multinacionalnih firmi, u Irskoj je GDP (po našem BDP, bruto društveni proizvod) znatno veći od GNP (BNP, bruto nacionalnog prihoda, koji uključuje cene robe i usluga proizvedenih u zemlji i sve dohotke domaćih lica ostvarene ekonomskim aktivnostima u zemlji i inostranstvu).

Od 1987. do 1990. tekuća potrošnja države pala je sa 55 na samo oko 41 odsto GNP, a u sledećih pet godina na oko 34 odsto. Težilo se manjoj vladi, kresani su brojni programi i zatvorene brojne vladine agencije, smanjeni izdaci za zdravstvo, za obrazovanje, za puteve i izgradnju javnih stanova, za poljoprivredu i za vojsku.

Ti koraci su oštro kritikovani posebno kada su pogađali zdravstvene i socijalne službe, ali dubina budžetske krize diktirala je tempo "kresanja", što su liberali slavili.

To nije mnogo bolelo, jer je Irska, jedna od najsiromašnjih zemalja u Zapadnoj Evropi, sa opadajućom populacijom, lošim životnim standardom, ubrzano postajala jedna od najuspešnijih, sa GDP po glavi stanovnika odmah iza Luksemburga, čak za trećinu višem od proseka za EU. Najveći uspeh irske ekonomije bilo je kreiranje novih radnih mesta – od 1990. do 2005. zaposlenost je skočila sa 1,1 na 1,9 miliona, a stopa nezaposlenosti od 4,4 procenta, što je bilo upola manje od EU proseka u to vreme.

Izgledalo je i da se ostvaruje dugoročni cilj svih irskih politika, stanovništvo Irske se uvećalo za skoro 15 procenata od 1996. do 2005, a Irska je od zemlje emigracije postala zemlja imigracije, oko 420.000 stranih radnika došlo je iz 10 novih članica EU, a među njima oko 150.000 Poljaka. Mada najveći broj emigranata planira da se vrati jednog dana, većina starih irskih emigranata se nikada nije vratila, ali deo ljudi koji su otišli 80-ih vratio se 90-ih, ohrabren od strane irske vlade. Smatra se da je Irska proteklih godina imala koristi od njihovog iskustva napolju.

SUNOVRAT: Kako je onda keltski tigar bankrotirao? Pol Krugman piše u "Njujork tajmsu" da se Ircima to desilo zato što su, kao i Amerikanci, sa obe noge skočili u hrabri novi svet nenadgledanog globalnog tržišta. Posebno "slobodan" bio je irski bankarski sektor, koji je naduvao balon stambenih kredita. Onda je balon pukao. Irska je bila u mini-krizi 2002. godine, verovatno zbog američke krize e–kompanija, ta kriza je sanirana uz izvesne napetosti između neolibelarne i neokorporativne komponente u vladinoj strategiji. Međutim, talasu svetske ekonomske krize 2008–2010. bio je razorniji: GDP je pao za tri odsto u 2008, osam odsto u 2009, a 10 odsto u 2010. Novac je postao skuplji, zbog kursnih igara irska roba je teže prolazila na evropskom tržištu, Irska je zapala u recesiju s ozbiljnim usporavanjem tržišta nekretnina. Cene kuća koje su u Irskoj do 2007. rasle brže nego u drugim razvijenim zemljama, pale su za 50 odsto, što je mnoge ljude dovelo u situaciju da duguju više nego što vredi njihova imovina. Banke su onda davale kredite za otplatu kredita i spirala je išla nizbrdo.

U Irskoj postoji 60 kreditnih institucija, a bankarskim sistemom dominira takozvana "velika četvorka" – AIB Bank, Bank of Ireland, Ulster Bank i National Irish Bank. Irska vlada je izdvojila velike pare u pokušaju da vrati poverenje u bankarski sistem i prihvatila je da bude garant kredita i depozita, rekapitalizovala bankarski sistem i ustanovila nacionalnu agenciju za upravljanje imovinom (The National Asset Management Agency), čija skraćenica NAMA podseća na naziv naših posleratnih robnih kuća "Narodni magazin". Ona može da preuzme zajmove za imovinu i razvoj. Sada neki od dužnika gledaju svoje kuće i kažu da će to uzeti NAMA.

Kombinacija deficita i bankarskih gubitaka pojačala je sumnje u irsku dugoročnu solventnost. Dok se u medijima spekulisalo da će sledeći slučaj biti Portugal, i da li će od evropskog pojasa za spasavanje vrednog 750 milijardi evra nešto ostati i za Španiju, beleže se i izjave evropskih političara da nije u pitanju samo sudbina Irske, već i evro-zone.

Evropski faktori nisu imali izbor do da Irskoj ponude izdašnu pomoć, a irskoj vladi nije preostalo ništa do da pomoć prihvati, uz obavezu štednje – pristala je da budžetski deficit, koji sada iznosi oko 12 odsto GDP, smanji na tri odsto do 2014. Ona je, inače, počela da kreše budžet još 2009, kada je smanjila plate u javnom sektoru.

Premijer Brajan Kauen najavio je da će izaći na nove izbore čim u decembru prođe budžet za 2011. Ta vlada je u pregovorima o pomoći vrednoj desetine milijardi evra sa Evropskom bankom i MMF-om naglašavala da mora štititi nacionalni suverenitet. Odraz tog motiva viđen je kod Iraca možda i kad su rekli "ne" na referendumu 12. juna 2008. o evropskom Lisabonskom ugovoru, potpisanom 13. decembra 2007, mada su šesnaest meseci posle toga, na ponovljenom referendumu 2. oktobra 2009. ipak rekli "da".

Irska bojazan da će izgubiti samostalnost u vođenju sopstvene ekonomije verovatno se odnosi na jedan od ključeva irskog ekonomskog rasta, niski korporacijski porez od 12,5 odsto (10 odsto za izvesne proizvodne kompanije). Nemci i Francuzi pritiskaju Irsku da poveća poreze, kažu da ona sa ovako niskim porezima ne trguje fer. Prekomorske kompanije locirane u Irskoj, međutim, prete da bi se u tom slučaju povukle iz Irske, a i već je uočeno da se neke od njih sele u Poljsku zbog toga što u Irskoj radna snaga nije ni izdaleka više tako jeftina kao što je bila kad su one tamo došle.