Eto šta ti je taj savremeni život: nikako da položiš sve ispite, stalno se od tebe zahteva još nešto, kao na nekakvom permanentnom doškolovavanju (smer – večernji akt). Eh, gde su ona srećna vremena kad je bilo dovoljno, recimo, dobro rukovati topuzom i ceo svet je bio tvoj… Beše nekad: sada je sve nekako mnogo složeno. Na primer, nije li Srbija još pre deset godina i kusur nedelja, srušivši Miloševića, krenula u Evropu? I šta bi s tim, desetleće kasnije? Koje mi to prevozno sredstvo koristimo kad za sve to vreme klipsajući tom evrodžadom nismo stigli ni do Tovarnika? A da nismo – nismo, pošto je jasno da će ovo rodno selo Antuna Gustava Matoša, sa hrvatske strane srpsko-hrvatske granice, ući u Evropsku uniju bar pet-šest godina pre onog, doduše ionako virtuelnog, "dvomilionskog Beograda" koji voli sebi da tepa da je "balkanski Njujork", ili tako već nekako.

Kako god, u taj oljušteni i ofucani balkanski Njujork-majke-mi (koji deset evrodemokratskih godina nije u stanju da raščisti od neovlašćenih lica i suvišnih stvari ni jedan najobičniji tričavi prolaz na Zelenom vencu, veličine brat-bratu možda trosobnog stana u novogradnji iz Fonda solidarnosti!) pristigao je Štefan File, evropski komesar za proširenje (čega nego Evropske unije) i u koferu doneo upitnik sa ni manje ni više nego 2483 pitanja na koja Srbija ima da odgovori ne bi li postala zvanični kandidat za prijem u elitni kontinentalni klub (a u koji su, doduše, neki primljeni i preko veze, ali toga više neće biti, kvota je ionako više nego ispunjena a pouke su više nego izvučene…). Lele, koliko li je to golem kofer kad u njega stadoše tolika pitanja! Nego, lako za pitanja: nevolja je u tome što se na ta 2483 pitanja očekuje i tačno 2483 odgovora, pa se još i veoma preporučuje da odgovori budu suvisli i ubedljivi. A mi, kakvi smo, ne umemo pošteno i bez uvijanja da odgovorimo ni na najprostije moguće od svih tih 2483 pitanja: kude li je ta zemlja Srbija, gde su joj tačno granice? Što bi otprilike bilo isto kao da se prijavljuješ na konkurs za astronauta koji bi predvodio prvu misiju na Mars sa ljudskom posadom, a ovamo nisi u stanju ni da se prisetiš sopstvene zemaljske adrese. Doduše, nije da mi zapravo ne znamo tačan odgovor na to pitanje, naravno da ga znamo ali nam se taj tačan odgovor ne dopada, a u sukobu između nedopadljivih činjenica i dopadljivih nečinjenica navikli smo da biramo ovo potonje, pa šta košta. Ceh ionako uvek stiže na naplatu najnemoćnijima i najnedužnijima među nama.

Ovog sam vikenda bio u Portorožu – "na najbližem evropskom moru" kako glasi jedna suptilno cinična slovenačka reklama namenjena manje srpskom tržištu, a više nerviranju suseda Hrvata – gde se okupilo šareno društvance "budućih lidera", uglavnom cca socijala demokratskog usmerenja, iz svih zemalja "zapadnog Balkana", što će reći SFRJ minus Slovenija plus Albanija. Dakako, nisam ni "budući" ni bilo kakav lider: tamo sam bio tek u svojstvu rezonerskog zanovetala. Bio je to zanimljiv i poučan skup, no neću o njemu, nego o jednom zamrznutom kadru koji ovih dana držim u glavi: sedimo tako svi za jednim velikim stolom, tu na sunčanoj strani Alpa, u zemlji koja je jedina (ex)regionalna success story, a opet nam je svima dovoljno bliska, i mi njoj, da ume s nama, a i mi s njom. Gledam oko sebe, sve mladi i fini svet, individualno dobri i prilježni đaci Istorije, iz zemalja koje su kolektivno, koja manje koja više, dokazano loši i nemarni, pa i teškim incidentima sa tragičnim posledicama skloni đaci te iste Istorije. I svi se redom kunu da je, okej, do sada bilo što je bilo, ali da je baš u njihovoj zemlji bezbeli okrenut novi list, i uskoro će se gđa Evropa ugodno iznenaditi njihovim nezadrživim napretkom. Ni ovi naši, ne sumnjajte, uopšte ne zaostaju. Sve to naučilo tolkovati i blagoglagoljati po nemecki (što bi rekla ona Sterijina Evica koja ne uspeva biti Evicken) ili kako već treba, i multi i kulti i pi-si, i sve po redu. Pa neka, drago mi je, mora se i kroz to proći, šta ćeš, neko i to mora da odradi baš kao što se otaljiga nekakav ispit iz ONO i DSZ, pa onda bolje da se time maju takvi kao oni, nego ovakvi kao ja.

A onda me opet, sada kad sam ponovo kod kuće, suočen sa dronjavom istinom jedne zapanjujuće multidisciplinarno zapuštene zemlje, uhvati neka mala snaga: ma, kako ćemo mi, ili kako će oni, kroz sve to? A eto ti i tog Filea, doteglio u koferu file sa tih famoznih 2483 pitanja, a sam bog zna koji će sve foliranti i paceri odgovarati na njih, možda i dalje čvrsto ubeđeni da je svet izvan granica Stradije bajkovito mesto u kojem kad zažmuriš niko te ne vidi. Uf.

Na drugoj strani, ni ovi naši evrodemokratski dilberi, ma koliko ja ne sumnjao u njihove kreativne mogućnosti glede umetnosti zavlačenja i svakojakih murdarluka, naprosto neće biti u stanju da vrdaju na duži rok: Srbija prosto više ne može sebi da priušti da zabasa u neki od ćorsokaka koji bi je ozbiljnije odvlačili od famoznih evrointegracija, i to već iz jednog razloga zanimljivog za proučavanje, mada teškog za preživljavanje: u svim je tim ćorsokacima već bila! U nekima i po više puta! Nema tamo, dakle, više baš ništa što nije probala, i dobro osetila njegov bljutavi ukus. Pogledajte, uostalom, koje su to političke, intelektualne i medijske formacije koje se nude za alternativu "Evropi bez alternative", i biće vam jasno da od toga nema ni ‘leba ni s’ leba – sve go Buvar do Pekišea, sve filosofi bez misli, novinari bez tekstova i popovi bez vere, sve krojači Đurinih odela i sličan polusvet, povezan delom interesima a delom ideologijom, ili prostije rečeno: što u krv i govna do guše umazan, što naprosto neubrojiv i jurodiv. Ako su to "protivnici Evropske unije" u Srbiji – a drugih iole relevantnih nešto ne vidim okolo – onda bi stvarno trebalo biti antologijski i epohalno nesposoban i neodgovoran pa prokockati takvu istorijsku šansu. Toliko ipak ni aktuelna izvršna i neizvršna vlast ne može, mada se ponekad čini da joj ne fali mnogo do takvog žalosnog postignuća.

Kako god bilo, eto je File doneo i raspakovao svoj fajl, pa vi sad vidite šta ćete. Ionako je krajnje vreme da u ovoj zemlji neko za nešto i na nešto odgovara!