Za sve je kriva špenadla, kazao je Malik ocu nakon fijaska prilikom predaje Štafete u ime pionira zvorničkog sreza, u mom slučaju kriva je mobilna telefonija na koju bih da su me moji klijenti tužili gledao da svalim barem delić odgovornosti što se nisam pojavio tamo gde je trebalo da sviram. Ranije bi čoveka telefonski poziv zaticao kod kuće, gde svak ima olovku i parče papira, sad te neko pozove dok si u raskrsnici, jesi slobodan dvanaestog uveče, ti i gitarista, to je utorak, jesam, ćao, ćao…

Jedne sam večeri po običaju zaboravio mobilni u kolima, posle prve ture u "Staroj kolibi" odem po njega, na ekrančiću propušteni poziv šta je bilo, moj drug B. iz Radija pita gde sam, evo me u "Kolibi", pa mi te čekamo u Cvijićevoj, rekao si da ćete doći vas dvojica…

Ia ostolbenel. Kao Boris Tadić, mladi svetioničar koga bude zraci već dobrano odskočivšeg sunca, uh, baš sam se uspavao, zeva namještenik lučke kapetanije penjući se na vrh kule da ugasi fenjer, tamo shvata da ga sinoć nije ni upalio, u morskoj plaveti vidi skrjanu katarku i zadnji pramac noćas razlupane lađe, tako sam se osetio, pozovem smesta R., molim te nađi nekog i stušti se u Cvijićevu taj i taj broj, zaboravio sam na svirku, ljudi naoštreni… Odu R. i Bl., dobarveče, mi smo interventna brigada Ljube Živkova koji se izvinjava, pozdravlja vas i želi vam dobar provod sa nama dvojicom… Tako i bi, moj drug B. halalio mi je moj teški nemar, interventna je inkasirala znatno više no što se nadala, ali ja kad god se setim rečenice "pa čekamo te u Cvijićevoj" pomislim kako je to nešto najgore što smušenog a možda i starog čoveka može zadesiti.

Nisam znao da i od najgoreg ima gore.

To je kad potpuno zaboraviš nešto što si prihvatio te nikoga od kolega i ne pozoveš na tu svirku, a kritičnog dana mimo svog običaja ugasiš mobilni! U jednoj gradskoj ustanovi sviramo nas trojica (možda zapravo više i ne sviramo, bumo videli) godinama, koktel od jedan po podne do šest uveče. Uglavnom ja uključim kritične večeri mobilni i vidim tamo petnaest missed calls, još uvek čista srca okrenem onaj najuporniji: "Pa dobro, gde si ti, čoveče, jesi sleteo s puta i smrskao mobilni…" Ponovo me uhvatila vrtoglavica kao dve godine pre toga na Ušću, čoveče, zaboravio sam, sad kad sam te čuo sledio sam se, pa dobro, ali ni ovi tvoji nisu došli, nisam im ni rekao, oni ne bi zaboravili, došli bi i sve bi bilo cakum-pakum, bez jednog Ciganina može da bude vašar…

Pitam hoće li sedeti tamo još neko vreme, hoće, još je tamo tvrdo jezgro, dobro, odem i izvinim se prisutnima uživo, ponovo mi ljudi progledaju kroz prste, ponovo se zareknem da mi se ovako nešto neće ponoviti, pa imam veliku tablu preko celog zida gde staju skoro dva meseca, imam flomastere u različitim bojama da označim stepen hitnosti i neodložnosti nekih događaja, cela jedna strana frižidera je u magnetima koji pridržavaju cedulje od značaja za moju karijeru, ima napokon i u mobilnom reminder sa alarmom koji može da te podseća koliko želiš puta na preuzetu obavezu, šta vredi! Na ono što sam zapisao naviknem se, u Medakoviću sam na vratima zalepio priličnu cedulju GASI RINGLU, pa sam se i na nju privikao kao i na boju tapeta…

Nisi valjda ispao i palikuća, nisam, ali sam ovog meseca dovrhunio sveto trojstvo zaborava, neko me je telefonom odveć blagovremeno (pre dva ili tri meseca) bezecovao za šesnaesti novembar, tek ću početkom meseca shvatiti da je to Đurđic, ko mi je kriv kad ne znam ni blagdane kad koji pada, kad ne beležim kad sam koga svirao, kako sam se s kim pogodio etc. što moje kolege rade. Angažovao me je muški glas, neko sa kim sam na ti, ali to je sve što mi beše ostalo u glavi. (Ipak sam bolji nego R., koji je kad smo svirali na Cetinju sreo kod pijace neku građanku: "I ta žena meni kaže… to… što sam ja… zaboravio!" – "Čekaj, nisi mogao sve da zaboraviš? Nepoznata žena, prolaznica, turistkinja, meštanka?! Starija osoba, mlađa? Nešto te pitala, ili si ti nju oslovio?!!… – "Ne znam, matori, ubij me!…").

Možda će se svečar javiti nekoliko dana unapred da mi stvar potvrdi i da mi kaže kad tačno da dođemo, ili će me izvestiti da se usled porodične epidemije slavlje odgađa godinu dana? Primače se Đurđic na nekoliko dana, niko me ne zove, ma da dam ja oglas "Moli se svečar koji me je najmio za Đurđic da me pozove radi nekih potankosti, Lj. Živkov, muzikant ovdašnji…".

Odustanem od oglasa, zvono na telefonu pojačam, uključim vibraciju, niko me ne zove. Dan pre kritičnog događaja zamolim kolege da mi nađu zamenu u "Kolibi", da budem na gotovs, a mog dobrog kolegu i odličnog harmonikaša D., koga, gle, za Đurđic niko od svekolikog svečarstva nije zvao da svira, zamolim da bude u stanju pripravnosti, pa kad neko oko pola deset izrazi čuđenje što nas nema, nas dvojica da poletimo…

Sedim ja tako doma u crnini tj. u radnoj uniformi, kao crvene beretke u hamerima i sa dugim cevima, čekam poziv, u deset stiže SMS od D.: "Da se malo raskomotim ili da ostanem u punoj bojevoj gotovosti?" – "Čekaj još jedan sat…" Sat docnije opet SMS od D.: "Mislim da smo sad slobodni, hvala ti što si me setio i što si me zvao…" "Hvala tebi što si prihvatio ovu avetinjsku svirku, pozdravi G., laku noć…"

Do dva noću i celog narednog dana strepim ko će me izribati što sam mu upropastio slavu… Tajac. Tajanstveni sagovornik se predomislio a zaboravio da me razreši obaveze, ili je toliko kivan da mi se neće nikad više ni javiti?

Eto, to su što bi rekli nekoć u "Crvenom signalu" znaci upozorenja.