Krenete li putem iz Obrenovca ka Šapcu, pa se u tom pitomom posavskom krajoliku nakon desetak kilometara odvojite i zaputite na jug, ka obrenovačkom selu Grabovac, naići ćete na mesto koje i bukvalno poseduje najveći potencijal u jugoistočnoj Evropi.

Na prvi pogled, čini se kao uobičajeni srpski pejzaž – nepregledne njive prekrivaju blago zatalasanu ravnicu, retke grupe oronulih kuća i pokoje krivo drvo nasukani stoje i nešto čekaju uz put, ispucali i mestimično potonuli kolovoz lagano se uspinje uz pružni nasip nad kojim se klati zarđali znak upozorenja na opasnost od visokog napona.

Ali, ovo mesto nije obično. Ako se osvrnete ka istoku, a potom ka zapadu, na obe strane ćete videti po jedan divovski crveno-beli dimnjak – to su termoelektrane TENT A i TENT B, dva pojedinačno najveća postrojenja za proizvodnju struje na Zapadnom Balkanu. Na jednoj strani, ka Obrenovcu instalirano je 1650 MW snage, a na drugoj, petnaest kilometra dalje, 1240 MW.

Obe elektrane pripadaju privrednom društvu Termoelektrane "Nikola Tesla" koje posluje u sastavu EPS-a i koje sa godišnjom proizvodnjom većom od 18 milijardi kilovat sati daje polovinu ukupne električne energije u Srbiji. Energija koja se ovde stvara, u suštini, predstavlja jedini zaista ostvariv potencijal kojim raspolaže srpska ekonomija, što uostalom vlasti u Beogradu već godinama koriste nudeći svim stranim investitorima u privredu jednu od najnižih cena struje u Evropi.

Međutim, rad ovih gigantskih termoelektrana uopšte nije besplatan za životnu sredinu – ovde se sagorevanjem kolubarskog lignita za godinu dana proizvede količina pepela od više miliona tona, koja bi, ako se najednom utovari u prosečne šlepere, formirala kolonu od Pekinga do Beograda. Toliki pepeo se skladišti na deponiji koja je godinama ugrožavala okolna obrenovačka sela poput Grabovca.

"Oni su gigant, sa njima nema šale", kaže za "Vreme" Milan Vukosavljević iz Ekološkog pokreta Grabovac. "Oni proizvode pola srpske struje. To je logično što smo mi žrtvovani", dodaje dok objašnjava kako se pepeo sa obližnje deponije raznosio pod dejstvom vetra, stvarajući nad seoskim krajolikom zastrašujuće oblake nalik na peščane oluje. Nakon izvesnih ulaganja poslednjih godina sistem odlaganja pepela se modernizuje, ali Vukosavljević veruje da je premalo učinjeno za "narod koji je žrtvovan". Šta se uopšte može učiniti kako bi se smanjio negativan uticaj termoelektrana na životnu sredinu?

CRNI I BELI SNEG: U privrednom društvu Termoelektrane "Nikola Tesla" (TENT) električna energija se proizvodi na više lokacija, gde je raspoređeno 3288 MW ukupno instalirane snage – pored dve divovske termoelektrane na obali Save kod Obrenovca, ovom privrednom društvu pripadaju još dve manje elektrane – TE "Kolubara A", sa pet agregata ukupne snage 270 MW, i TE "Morava", sa 125 MW.

U petnaest blokova nalaze se generatori koji se gotovo neprekidno vrte brzinom od 3000 puta u minutu. Svaki od njih je odvojeni sistem – sagorevanjem uglja greje se kotao sa parom koja pokreće turbinu generatora (videti okvir "Kako nastaje struja?"). Na ovaj način se za godinu dana sagori čitavih 29 miliona tona lignita. Ovaj ugalj se železničkim transportom koji poseduje 13 garnitura sa po 27 vagona i osam vučnih lokomotiva dovozi direktno sa otvorenih kopova rudnika "Kolubara".

Prilikom tog sagorevanja ne pretvara se sve u energiju – u proseku od kolubarskog lignita nastaje između 14 i 30 odsto pepela. Pepeo se u elektrofilterima odvaja od dima koji nastaje pri sagorevanju, a potom se hidrauličnim transportom odvozi na deponiju. Naravno, jedan deo se nikada ne prečisti i ode u dimnjake, da bi se potom razvejao iznad Obrenovca. Zbog toga su prethodnih decenija u Obrenovcu bili sasvim navikli na to da, kad dođe do razvejavanja pepela, oprani veš ili sneg postaju crni.

Kako kažu u TENT-u, zahvaljujući modernizaciji elektrofiltera i sistema za transport, sada u atmosferi završi šest puta manje pepela – umesto nekadašnjih 24.000 tona, danas od više miliona u vazduh odbegne samo 4000 tona godišnje.

"Svakako da ovaj kraj ne može da bude vazdušna banja. To su neminovne stvari koje slede jednu ovakvu proizvodnju iz fosilnih goriva", priznaje za "Vreme" Petar Knežević, direktor PD "Nikola Tesla", objašnjavajući da se poslednjih godina situacija značajno promenila jer termoelektrana otvoreno priznaje svoj deo odgovornosti, kao i da su u modernizaciju uložena vrlo velika sredstva. "Zahvaljujući tome, danas u Obrenovcu više nema crnog snega", kaže Knežević.

PIRAMIDA PEPELA: Inače, TENT ove godine uz parole "U najboljim godinama" i "Čista energija" obeležava 40 godina rada. Na elektrani A blokovi, koji su projektovani na 200.000 sati rada, početkom veka su već bili na ivici svog radnog veka, ali je revitalizacijom i značajnim ulaganjima njihov vek produžen za 15 godina, odnosno dodatnih 100.000 sati rada.

U tom ciklusu su značajna sredstva ušla i u ekološki program. Nakon ulaganja od 37 miliona evra, od kojih je 24 miliona finansirao EPS, a ostatak je obezbeđen donacijama, elektrofilteri su zamenjeni na pet blokova TENT A koji su bili najkritičniji i najveći zagađivači, a trenutno se dovršava poslednji, šesti elektrofilter. Na TENT-u B, koji je najmodernija i poslednja izgrađena srpska elektrana, stanje nije bilo tako loše, pa se zamena elektrofiltera planira za naredne dve godine u ciklusu investicija koji će koštati 18 miliona evra.

Zašto su elektrofilteri tako bitni? Ovi uređaji, nalik na velike limene kutije, podignuti su sa leđa svakog od blokova – unutar svakog od njih nalaze se rešetke pod naponom na kojima se taloži pepeo iz dima nastalog sagorevanjem uglja. Povremeno se te rešetke otresaju, pepeo pada dole i skuplja se, da bi se potom umešao sa vodom. Zatim se takozvanim hidrauličnim transportom, kroz cevi, odnosi do kilometrima udaljenog pepelišta sa dve kasete, aktivnom i pasivnom, gde se pepeo odlaže.

Kasete deponije pepela TENT-a B se inače mogu lepo videti sa onog puta kojim se prilazi selu Grabovac, na prostoru između dve termoelektrane. Izdignute na horizontu one podsećaju na nekakav zemljani nasip za odbranu od poplava. Međutim, pažljiviji posmatrač će zapaziti da nije reč o holandskom dajku, mada na njega najpre liči, već da se ona stepenasto uzdiže po nivoima, kao nasipi za gradnju egipatskih piramida. Ovde EPS vodi neprekidni rat sa pepelom, u pokušaju da ga zadrži na jednom mestu.

Kad se posmatra iz vazduha, jasno se vidi kako se deponija sastoji iz dva dela – na aktivnu kasetu stiže pepeo sa vodom, a na pasivnoj raste trava. Aktivna kaseta je većim, centralnim delom zaštićena takozvanim vodenim ogledalom, koje u velikoj meri sprečava da vetar raznosi pepeo unaokolo. Obode kasete neprekidno polivaju prskalice, sve dok nivo ne poraste. Tada se kaseta zatvara i preko nje se sadi trava koja svojim korenjem sprečava dalje razvejavanje. U međuvremenu, do tada pasivna kaseta se aktivira tako što na užoj površini počinje deponovanje novog sloja pepela.

OLUJA NAD SELIMA: Kasete će ovako kao piramida rasti do visine od 117 metara, što je oko 40 metara iznad nivoa tla. U TENT-u, ali i u ekološkim društvima nisu presrećni zbog tog nimalo jeftinog rešenja koje se koristi već decenijama. Pepelište je nesrećno postavljeno na ruži vetrova – smešteno na plodnoj zemlji i uzdiže se nad tlom, što dodatno pogoduje razvejavanju. Ako bi se, na primer, pepeo deponovao u jalove rupe kakve postoje u kopovima "Kolubare", odakle je ugalj i iskopan, dobar deo problema sa zagađenjem ne bi postojao.

Neka rešenja su, međutim, postignuta poslednjih godina. Nakon ulaganja od 28 miliona evra, modernizovan je sistem za transport pepela u TENT-u B. Za razliku od savremenijih elektrofiltera, ova elektrana je imala prilično nesrećno rešen sistem hidrauličnog transporta, pa je to prvo sanirano.

Ranije je pravljena smesa tako što se jedan kilogram mešao sa deset litara vode koja je služila za transport do pepelišta. Time su se tokom protoka vode razdvajale sitnije i krupnije čestice, pa je vetar kasnije sa deponije lakše odnosio redak pepeo. Kako kažu u TENT-u, sada se koristi mnogo savremeniji sistem gde se pravi gušća smesa u odnosu 1:1, tako da se stvara kompaktna masa po kojoj se može hodati, što sprečava vetar da odnosi pepeo.

Pri jačem istočnom vetru, kao što je košava koja ovde često duva, ako ne rade prskalice, pokorica na deponiji se razbija i podiže se oblak koji može u okolini da smanji vidljivost i na 15 odsto. Ovakav oblak pepela, nošen vetrom, pada na kuće, vozila, veš i ljude koji u tim uslovima otežano dišu. Posledice su katastrofalne.

"Ljudi se sklanjaju u kuće. Hodaju kao beduini umotani u marame", kaže ekolog Vukosavljević, koji objašnjava kako su posledice po zdravlje jako velike, a po njegovom viđenju, veće nego što pokazuju medicinska istraživanja. "Znate kako je na selu. Ljudi radije kriju da su im deca bolesna."

PRSKALICE NA HORIZONTU: Vukosavljević, čije se porodično imanje nalazi na brdu nasuprot deponije, objašnjava kako je devedesetih, kad EPS nije mogao da ulaže u ekologiju, stanje bilo sasvim dramatično. "Nisu imali sredstava i pokušavali su da bagerima zgrću pepeo", kaže, dodajući da je to doprinelo da se pokrene šira kampanja protiv zagađenja. Prvo je u Grabovcu osnovano ekološko društvo, a zatim se u kampanju uključilo i više drugih obrenovačkih organizacija, koje su se danas ujedinile u Zelene Srbije.

"Oni to danas rade po evropski, a mi smo to radili po srpski", kaže Vukosavljević opisujući kako su se meštani Grabovca pobunili i kako su pokušali da ubede EPS da, kao odštetu, na neki način pomogne selu izgradnjom Doma kulture. Sa vremenom, problem pepelišta je uvršten među crne ekološke tačke, a EPS je zajedno sa državom i uz pomoć Evropske unije investirao značajna sredstva u rešavanje problema. Taj proces nije okončan – u TENT-u najavljuju novi talas investicija za naredne godine.

Uz to, sa jačanjem svesti, na terenu je izvedena i jedna medicinska studija kojom je pokazano da postoje ozbiljni negativni efekti po zdravlje meštana u Grabovcu. Ovu studiju je, zahvaljujući višegodišnjim naporima, uz podršku WHO-a (World Health Organisation), realizovala doktorka Elizabet Paunović i ona je, zapravo, jedina do kraja izvedena medicinska analiza posledica zagađenja u Srbiji. Rezultati su pokazali da je kod dece iz Grabovca relativni faktor rizika za dobijanje astme za 2,4 puta veći nego u obližnjem selu Draževcu, koje se nalazi sa suprotne strane deponije, a pravcu u kojem ne duva vetar.

Stanje se očigledno menja. "Danas nemamo pepeo u vazduhu 300, nego samo 200 dana u godini", u šali kaže Vukosavljević dok stojimo pored prazne štale na njegovom imanju i posmatramo deponiju u daljini. Svojevremeno, na deponiji se događalo da prskalice rade u vreme posete direktora ili ministara, a da se potom ugase. Sada su očigledno neprekidno uključene. Vidi se kako veliki beli mlazovi polivaju pepelište sa svih strana. A vetar? Trenutno nije jak i samo bezbrižno struji kroz električne vodove koji opasuju pejzaž.