U četiri objekta u kojima se ukupno nalazi 15 blokova za proizvodnju električne energije, u privrednom društvu Termoelektrane "Nikola Tesla" (TENT) godišnje se proizvede oko 50 odsto srpske struje.

"TENT je pouzdan oslonac srpske elektroprivrede i po kapacitetima i po proizvodnji predstavlja glavni stožer njenog uspešnog rada", kaže u razgovoru za "Vreme" Petar Knežević, direktor PD Termoelektrane "Nikola Tesla". "Naši proizvodni zadaci kreću se između 19 i 20 milijardi kilovat-časova godišnje. Za to vreme sagorimo oko 29 do 30 miliona tona kolubarskog lignita", objašnjava Knežević, dodajući da je nusprodukt sagorevanja ovih 30 miliona tona uglja godišnje emisija 217.000 tona sumpornih oksida, a stvori se i oko četiri miliona tona pepela, od čega manji deo ode u vazduh, a najveći na obližnje pepelište.

"VREME": Pre šest godina započeli ste usaglašavanje rada elektrana sa zakonskom regulativom o zaštiti životne sredine?

PETAR KNEŽEVIĆ: Revitalizaciju smo počeli još 2000. godine, kada smo došli u situaciju da imamo prilično stara postrojenja. Njome se povećavaju efikasnosti i pouzdanost, a smanjuju se ispadi. Ne treba posebno podsećati na to kako su izgledale devedesete kada zbog sankcija nismo mogli da nabavimo rezervne delove i da radimo kako treba, a to ukombinovano sa starošću sistema dovelo je u pitanje rad TENT-a. Cilj revitalizacije je bio prudružiti životni vek za još polovinu, za 15 godina, kao i povećanje bezbednosti, raspoloživosti i pouzdanosti sistema, povećanje energetske efikasnosti, povećanje snage na svim blokovima gde je to moguće, i naravno, uz sve to, ekološki projekti koji nas vode do toga da ispoštujemo sve normative koji važe u svetu kada je u pitanju ekologija.

Rekonstrukcija je započeta 2003. godine. Na TENT-u A, koji ima šest blokova, urađena je najpre rekonstrukcija na elektrofilteru blokova 1 i 2 koji su najstariji, i bili su najveći zagađivači. Rađena je rekonstrukcija i na blokovima 4 i 5, i upravo se završava revitalizacija elektrofiltera na bloku 6. Dakle, ostao nam je blok 3, na njemu je već rađeno 2003, ali nije obavljena sveukupna revitalizacija, već će to biti obavljeno 2013. godine. Pored toga, i na TE "Kolubara", blok A5, takođe je urađena rekonstrukcija elektrofiltera.

U zamenu šest elektrofiltera uloženo je oko 37 miliona evra. Iz kojih sredstava je finansiran taj projekat?

Od 37 miliona evra do sada potrošenih na revitalizaciju, sredstva EPS-a su 24 miliona evra. Tokom 2011. i 2012. treba da uradimo i rekonstrukciju na TENT-u B, blok 1 i 2. Sredstva namenjena za te svrhe su mešovita – za jedan blok donacije iznose po 4,7 milina evra a participacija sopstvenim sredstvima je 4,3 miliona evra. Znači, te rekonstrukcije će koštati oko 18 miliona evra od čega je oko 50 odsto domaće učešće, a ostalo donacija.

Elektrofilter na bloku 3 TENT-a A koji je planiran da se rekonstruiše 2013, koštaće još osam miliona evra.

Koliko blokova u elektranama A i B danas ispunjava zakonsku normu o emisiji čestica do 50 mg/m^³?

Rekonstruisani elektrofilteri obezbeđuju ispunjavanje zakonske norme ispod 50 mg/m^³. To je ono što sama rekonstrukcija filtera zahteva. Često se evropska norma kod nas ne uzima kao diktat, više se prati emisija, ono što izlazi kroz dimnjak. Ali, to što izlazi kroz dimnjak nije samo posledica rekonstrukcije elektrofiltera nego i odsumporavanja, a mi to još uvek ne radimo. Tako da ta emisija od 50 mg zadovoljava normativ, ali kad se u to uključi odsumporavanje, jer su to dva procesa koja su vezana i idu jedan za drugim, onda emisija biva daleko niža.

Od 2003. godine kada smo počeli revitalizaciju, ukupna emisija čvrstih čestica smanjena je sa 24.000 tona godišnje emitovanog pepela na 4000 tona u 2007. godini. U međuvremenu, malo je povećano zagađenje na TENT-u B jer kako vreme prolazi, polako raste potreba za revitalizacijom. Elektrana B inače daleko manje zagađuje, ali je i manje ukupne snage, 1240 megavata naspram 1650 megavata TENTA-a A.

Jedna stvar je emisija, ona količina pepela koja ode kroz dimnjak, a druga je ona koju zadrži elektrofilter. Ako je filter dobar, onda ne pusti 24.000 tona godišnje u vazduh već 20.000 zadrži, a 4000 ode u vazduh. TENT inače godišnje napravi oko 5 miliona tona pepela, ali taj pepeo ne ide u dimnjak do filtera, nego se izdvoji ranije i ide na deponiju. Sve ove aktivnosti koje su vezane za smanjenje emisije, ne umanjuju ukupnu količinu pepela, već samo onu koja izađe iz dimnjaka, tako da se sve više pepela zadržava i odlaže na deponiju. To je od velikog značaja jer se smanjuje zagađenje okoline.

Kako se danas odnosi i odlaže pepeo?

Najveća količina pepela odlaže se na deponiju i to se ne može umanjiti osim korišćenjem tog pepela u neke druge svrhe, kao što je izgradnja baza za puteve, za šta se u svetu koristi pepeo. Naš pepeo ostaje na deponijama pa se nameće problem njegovog čuvanja i kontrole da se ne razvejava vetrom i da ne ponire u zemlju jer se tako zagađuju podzemne vode. Do sada je u te svrhe primenjivana retka mešavina, jedan kilogram pepela mešali smo sa 10 litara vode i odvodili na deponiju. Za tako nešto potrebna je velika količina vode koju treba obezbediti i sačuvati, kako bi se koristila više puta. Najveći deo te vode posle taloženja preliva se i odlazi u vodotokove ili ponire u zemlju. Takvo rešenje je bilo primenjeno od nastanka TENT-a i nosilo je niz problema. Da bi se jedna takva deponija – a TENT-ove deponije su aktivne na oko 800 hektara – zaštitila od vetra koji može da razveje pepeo okolo, na njoj morate da imate veliko vodeno ogledalo. Voda ne može da ide skroz do oboda jer su ti nasipi takođe od pepela, samo ugušćeni posebnom tehnikom. Da vetar ne bi podigao pepeo sa te takozvane plaže, one se polivaju prskačima, i drže vlažnim jedan sloj pepela debljine oko četiri-pet centimetara.

Zašto se pepeo podiže sa deponije?

Običan povetarac ne može da podigne taj pepeo, ali na primer košava, koja nekad ume ovde da se razduva, može da ga podigne i raznese. Košava najpre taj vlažni sloj osuši ili razbije, i onda više nema kontrole nad situacijom pa nastaju krajnje neprijatne situacije. Najugroženiji su ljudi koji žive u neposrednoj okolini, a onda i Obrenovac, pa čak i Beograd. Zbog ruže vetrova posebno je bila ugrožena elektrana B i zato se prvo na njoj prišlo sistemu ugušćenog transporta – odnos pepela i vode smanjili smo na 1:1 – na kilogram pepela litar vode. Pošto vode ima 10 puta manje, ona manje zagađuje tokove. Takođe, kada ima puno vode, ona ponese sitne čestice, a ostanu krupne. Voda vrši separaciju. Međutim, kada postoji odnos 1:1, nastaje gusta mešavina. Tada se ne vrši separacija čestica, već se i krupne i sitne čestice vežu međusobno i stvori se kompaktan, čvrst sloj po kom može da se hoda, pa je i problem sa razvejavanjem daleko manji.

Šta je sa pasivnim kasetama?

Prva kaseta je nulti nivo, odnosno nalazi se 74 metra nadmorske visine na kojoj je Obrenovac. Kaseta nastaje tako što se napravi jedan nasip i u tu površinu se odlaže mešavina pepela i vode. Voda koja dođe do kasete se taloži i odlazi kanalima, a onda se sakuplja. Iza vode ostaje pepeo. Kad se dovoljno nataloži i dođe do nasipa, prestajemo da koristimo tu kasetu i ona postaje pasivna. Tada se prelazi na drugu kasetu koja postaje aktivna, a na pasivnu se posipa sloj humusa, po obodu se sadi drveće, a u sredini trava kako bi njen koren vezao tu površinu. I to je način kako se pasivna kaseta drži pod kontrolom. Kada ta kaseta treba da postane ponovo aktivna, napravi se nov nasip koji je malo manje površine od prethodnog, i cela se priča ponavlja.

Koliko dugo kaseta može da služi, zavisi od njene površine. Ova elektrana postoji 40 godina, ali još nismo došli do kraja kasete. Dozvoljeno je da ona raste do 117 metara i kada dođemo do te visine, moraćemo da pređemo na novu kasetu.

Da li je razvejavanje pepela u okolini obrenovačkih elektrana danas prošlost?

U dobroj meri je prošlost kada je TENT B u pitanju, a biće prošlost kad je u pitanju elektrana A. Enormno se smanjuje, mada nikad neće nestati skroz. Problem razvejavanja sveden je na par procenata. U svetu nema modernijeg rešenja od ovog koje smo primenili.

Kakva je situacija sa ispuštanjem sumpor–dioksida i NOx u atmosferu?

Prva faza održavanja TENT-a je rekonstrukcija elektrofiltera, a druga je uvođenje ugušćenog transporta, odnosno načina na koji se odlaže pepeo. Poslovi vezani za optimizaciju rada kotlova dovode do smanjenja NOx oksida. Ta emisija je najdirektnije vezana za visinu temperature u ložištu. Modernizacijom i rekonstrukcijom opreme uspeli smo da spustimo emisiju azotnih oksida sa 650 na 300 mg po normalnom metru kubnom. To je deo nekih primarnih mera. Ono što još možemo da uradimo jeste da gorionike zamenimo i stavimo nove, posebne vrste koje još smanjuju tu emisiju. Naš cilj je da emisija bude 200 mg krajem 2017. godine. Ako ne budemo ovim primarnim merama uspeli da je svedemo na taj nivo, preći ćemo na sekundarne mere – ubrizgavanje amonijačne vode koja pomaže da se smanji emisija. Denitrifikacija je u toku i polako se postižu bolji rezultati.

Projekat koji nismo završili, ali u njega jesmo ušli ozbiljno, jeste odsumporavanje dimnog gasa s obzirom na izuzetno velike količine uglja koje sagorevamo. Privredno društvo TENT emituje svake godine 218.000 tona sumpor-dioksida. Da bi to bilo svedeno na normu koja je ispod 200 mg po normalnom metru kubnom, mora se sprovesti odsumporavanje. Nusprodukt odsumporavanja je gips, koji može biti korisna sirovina, a može biti i otpad, zavisi šta uradimo s njim i kakvog je on kvaliteta. U toku je završetak izrade studije za TENT A i B, neke strane delegacije su zainteresovane za to, i nadamo se da ćemo ući i u taj posao. Međutim, za sada je sve još na nivou projekta.