Godinama su međunarodna zajednica i borci za ljudska prava vodili kampanje za oslobađanje Aung San Su Kjui, jedne od najistaknutijih demokratskih lidera u Burmi i Nobelove laureatkinje. Dok smo gledali kako ona posle 15 godina i 20 dana u kućnom pritvoru izlazi iz kuće, bilo je lako napraviti poređenje sa sličnom situacijom pre 20 godina kada je Nelson Mandela pušten iz afričkog zatvora. Ali, postoji jedna ključna razlika – Mandela je bio pušten zato što se vladajući režim raspadao. U Burmi to nije slučaj. Režim Tan Švea pustio je Su Kjui ne zato što njegova diktatura teži političkoj liberalizaciji, već da bi skinuo međunarodnu zajednicu sa leđa. Nacionalna liga za demokratiju sa Su Kjui na čelu osvojila je 1990. godine 82 odsto glasova na parlamentarnim izborima i iste godine zabranjen je rad te stranke, a predsednica stavljena u kućni pritvor.

Stoga bi lideri međunarodne zajednice trebalo da pošalju strogu i nedvosmislenu poruku Šveovoj diktaturi: samo ako se oslobodi i 2100 političkih zatvorenika koji trenutno tavore u zatvorima i ukoliko vojska okonča ofanzivne aktivnosti prema etničkim zajednicama, može doći do istinskih promena. Moraju se zaustaviti prisilan rad i regrutovanje dece u vojsku, silovanja, mučenja i uništavanje sela i seljana.

Međutim, reakcija generalnog sekretara UN-a Ban Ki Muna na izbornu prevaru koja se opet dogodila bila je slaba i nedovoljna. Naime, na izborima na kojima nisu učestvovale stranka NLD i liderka Su Kjui, vojnom režimu je u startu obezbeđeno 25 odsto mesta u parlamentu tako što se u etničkim područjima izbori nisu ni održavali, pa najmanje 1,5 miliona ljudi nije imalo priliku da glasa protiv režima. Osim toga, izbore je obeležilo zastrašivanje dosad najvećih razmera.

Oslobađanje Su Kjui moglo bi da bude šansa za stvarnu promenu u Burmi, ali isključivo pod uslovom da međunarodna zajednica na čelu sa generalnim sekretarom UN-a najzad povuče neke poteze koji bi omogućili promenu u ovoj zemlji.