Baš se dole, u to Valjevo, sprem’o i organizov’o, kad stiže predlog koji se ne odbija, ima opišeš proslavu "Vremena". Ne bi mu svejedno, izazov, i mnogo brate sklisko, mo’š padneš da ne ustaneš. Stane dalje pravi plan i program, pita se koliko će mu uvo trebati za taj žamor i gungulu, dođe dotle da bi najbolje i idealno bilo kad bi to radio zajedno sa Ljubom Živkovom, sa dve glave i u čet’ri ruke. Posle vidi da mu lice mesta dalo za pravo, to što je čuljio uši ništa nije pomoglo, Živkov je bio na drugoj žici, a prva reč kolega, i koleginica dabome, kad bi stao sa njima, bila je, Mene nemoj pominjati. Dobro, koga nema u tekstu, neka pogleda u impres lista, vidi jel još tamo. Jer da je on neka vlast, bilo bi tu rigorozni’ sankcija zbog nesaradnju.

‘VAKO BOLJA, BRATE: Ajde sad na prvo lice, prilika je. Dakle, kad sam okupio ekipu, svoje žensko plus dva druga, naš’o druga vozača, krenem pravo, i za Beograd. Stignem pred taj hotel kad treba i na vreme. Uđem sa svoji, sagledam veliki hol, ostalo što veliko, hostese, ta mlada ženska čeljad, uputiše nas na sprat. Popnem se na taj sprat, s leva izbi Švarm svog imena Filip, u odelo, kravatu, sve mu stoji k’o da to nosi i danjom. Iz svoji razlozi Filip mi reče da su se svi plašili da će doći k’o ja, u košulji, pa obuk’o odelo. Sve shvatim k’o kompliment, udarim pravo na ti detektori za metal, prođem, dođem na ulaz u salu. Prvo pa Žare, odelo kravata, onda Filip, odelo kravata, direktor Stevan sa odelo i kravata, po taj protokol, na kraju. Predstavim svoje, za svoje žensko šanem Žaru, da je to Ona što mi pasuje, tu se on načisto obraduje, iz prve vrati pasing šot, Ako pasuje meni, pasuje i njemu.

Uđem u salu, sa svoji drugovi plus drugaricu stanem za na dobro mesto taj poviši barski stočić, do’vatim, šta ću, viski, po navici osmotrim, vidim Labusa, Voju Brajovića, dok se pozdravih sa lektorku Živanu, kojoj se tršava frizura slagala sa osmehom, sala se napuni. Dok sam mant’o šta ja sad tu treba da radim, doskakuta Biljana Vasić, informisa da muzika dobra, peva u nje kuma, k’o da ču i Tom Vejts. U to se upitam sa Živkov Ljubu, u neku plavu dolamicu, pre’stavim ga svi svoji, vidim, svim mojima milo.

Onda uzmem prođem po salu, javim se bratu Hrašovcu, Majdinu, Mariji Vidić čestitam udadbu, njenom Valjevcu ženidbu, pozdravim u karakternom odelu Voju Miloševića, mladoj Jovani Gligorijević takoreći prenesem čekam pismo iz daleka pozdrave, naletim na Ćulafića, koga nisam ništa razumeo, zagledam se u Jasminu Lazić koja bila k’o žar ptica. Ovoj, kad vide da nešto toročem u diktafon, ne bi najprijatnije, ali gde među kolege da ne bude najprijatnije, nastavim oko ti’ poviši’ stočića, pohvalim vilu Ravijojlu Turudića, Ćiriću, koji se vlad’o k’o da je na radnom mestu, izrazim svako i duboko poštovanje. Tako ti ja sve iduć’ po tu salu stignem na drugi kraj, pred triptih Ljube Popovića, gde u svu tu erotiku stanem odmorim oči.

U to vidim izgladnio, uđem u taj takoreći švedski sto, sve u sitan zalogaj, i mrsno i posno, uzmem i mrsno i posno, kontam, treba raditi. Vratim se do svoji, vidim svi na mestu, razmenim se sa gospodu iz "Službenog glasnika", Gavrilović i Gojko Tešić srdačni, k’o da su svratili u komšiluk, kod najrođenijeg. Stanem gledam šta ima još, vidim stigla Sonja Liht, uđoše i RTS Tijanić i Neša Stefanović, primetim da obojici pantalone padaju na cipele baš kol’ko treba, primetim i da stig’o ministar na kulturu Bradić, arijevski podašišan i sav uspravan i pedantan. U to primetim da s obe ruke u džepovi prođe Delta Mišković, sa jednu k’o Milka, brat bratu bolju od Milke, ‘vako bolju brate, skupljena kosa, u te pantalone komplet za vazdan opisivati…

POLJUBAC U PROLAZU: Jopet stanem ‘odati, opazim DSS Nenada Popovića, sa kulturu Grujičićem Zelen’ zub Koju, i opazim, na svoje lično zadovoljstvo, Predraga ali bez ekspert značku Markovića. Kad sam spazio Ponoša sa baš ljucki žensku, za koju prekontam da je TV novinarka Nataša bivša Lekić, opazim i ministra sa čašu vina u ruci Jeremića, i koga još, Idola Krstića, s naočari, džemper rolku koja mu je savetnički izlazila iz sakoa. Uto me obaveste da stig’o predsednik Tadić – desnu ruku je držao dovoljno podignutu da mu izađe manžetna bele košulje – sagledam da tu obezbeđenje, da tu Krstić, da se formacijski primiče Jeremić, da sve ne mo’š biti bolje i u fini i nekonvencionalan razgovor.

Stanem i ja d’odmorim sa svoji, krenem dalje, vidim da lektorka Živana tršari i širi energiju i svako raspoloženje, baš se upitam sa "Blic" Vesom, pozdravim u džemper zdravlje čuva ispod sakoa Dejana Anastasijevića, u dendi sako Vasića, uvek gospodina Mitu Boarova. I baš se opričam, na jagorčevina teme, ili će biti obrnuto, sa Jorgovan saradnicom. Tek što sam se razmenio sa zulufi za priču Bazduljem, njegovo zvrk žensko, vidim na onu malu binu, može i podijum, pred tu muziku, jedan k’o Tom Vejts i u njega šeširić, stao lično Žare. Ležeran, s obe ruke u oba džepa odela koje k’o da je iz radnog plus nasledničkog fundusa onog Kim Džong Ila. Pozdravi prisutne prijatelje, imenovan, Tadić otklimnu iz drugog reda, Žare nastavi da smo završili prvih 20 godina, da je poenta da budemo jedna od cigli koje će da svedoče o promeni klime u Srbiji, k’o da ču da reče da će bude urednik još 20 godina, dok sam se presabir’o šta sam čuo šta prečuo, reče i nešto sa poentom i naravoučenijem, svima zahvali. Biše aplauzi, bi i lični čestitki, samo je Živkov sav zauzet gled’o u onaj triptih Ljube Popovića, kanda je u linijama ženskih tela tražio tamburu.

Muzika se nastavi, do Tadića se namesti Nenad Čanak sa žensko, Delta Mišković je drž’o svoj astal, gde pored onu Milku što bolja od Milke bila još jedna Milka, u te Milke kosa beše raspuštena, u te Milke beše ‘aljina teška i po svaku tešku modu. U’vatiše me dam izjavu za B92, reknem sve što treba, da smo, i ja i mnogi drugi, to što jesmo i što nismo mogli da postanemo samo u "Vremenu". Po povratku u salu vidim da Žare udario u ples sa jednu sa štiklice, odem još jedem ono mrsno i posno, vidim da Teofil, kao ‘noliki čovek, malo stavlja u tanjir, da se stalni saradnik Gerogijev u centru centra, sa kravatu i držanje FSS Tole Karadžić, sve nešto vozdiže, u prolazu se prolazno poljubim sa Ljiljom Smajlović, blizu izlaza vidim da se široko omiljeni novinar Sarapa, u tu istrbušenu i belu košulju, drži strogo blizu izlaza, stanem da me upoznaju sa taj Vukadinović Đorđe, baš mu reknem da je za mene Basara zakon, Đorđe uze da i on rekne koju, ali prekide ga, sa Dođi vamo, bre, sami Sarapa.

To uze traje kako zna i ume, Vukadinović Đorđe uze da se primiče Tadiću s leđa, međutim, kad opazi da Krstić sa žestinom u ruci motri, udari u drugo primicanje, tako da je do Predsednik bio ko treba, a ni Čanak nije bio daleko. Uto me Švarm upita, da me upozna sa Predsednikom, reknem da nisam spreman, k’o što nisam bio. Samo što se tako izrek’o, stanem razmišljavam, pa šta mi bi, luda mi glava, šta mi je falilo, ako ništa mog’o sam se slikam, držim sliku zbog uroka i drugog ne daj bože, a mog’o sam mu i kažem koju, pa bi i on rek’o meni, ko zna na koje bi dobro to izašlo. Recimo da Kabinet razašalje sa tu sliku na adrese gradova i varoši, pa da me kao takvog dočekuju i otvaraju sva vrata.

Uto ode Tadić, ja sa bremenom propuštene šanse nastavim ‘de stao. Ali, vidim, znam sebe, nisam isti, otresem još jedan viski, vidim Sarapa još drži izlaz, i LDP Ostojić ublizu, naletim na diskusiju na temu, A ‘de će rana što ostane, kurir Neša čuo da ide za gladne, prodaja Ćulafiću se na tu okolnost javlja da se zna ko je gladan, gladni su gladni. Nastavi se taj bluz, uze bude još kako zna i ume, društvo uze da se okuplja do bine, da posedava, Žare je redom posađiv’o na junačka kolena, đa muško, đa žensko, Ćirić stade zauzima samo svoj položajni stav za slikavanje. Još je bilo kako samo zna i kako samo ume, kad uzmem da se sa Onom što mi pasuje povlačim, iz hotela izađem takoreći zajedno sa Mišković i te njegove Milke, tu je bio i Živkov Ljuba koji je pitao, kad će njegov autobus.

Još fotografija pod "povezani članci"