Zove se Sojers, Džon Sojers. Ušao je u istoriju postavši prvi šef britanske kontraobaveštajne službe koji je na to mesto došao izvana, kao autsajder, umesto da je regrutovan iznutra, iz špijunskih redova. Ili nam je barem tako saopšteno kada je prošlog leta premešten sa položaja britanskog ambasadora u Ujedinjenim nacijama i imenovan za šefa MI6, odnosno SIS-a (Secret Intelligence Service). U njegovoj zvaničnoj biografiji se ne pominje podatak koji u "Vašington postu" pre dva dana saopštava jedan od najčuvenijih i najbolje obaveštenih američkih istraživačkih novinara u bezbednosno-obaveštajnoj oblasti, Valter Pinkus: da je Sojers "rano u svojoj karijeri bio operativac MI6 na Bliskom istoku" (prema nekim izvorima, u Jemenu i Siriji).

Opet je ušao u istoriju postavši prvi šef MI6 koji javno govori o delatnosti ove supertajne službe, čije postojanje britanska vlada nije htela ni da prizna javno sve do 1992. godine, da bi tek dve godine kasnije njeno postojanje i delovanje uredila zakonom. Prošlog četvrtka ser Džon Sojers je održao predavanje britanskom Udruženju urednika: govor je prenošen uživo na televiziji, jedino je lokacija zatajena. Sojers se pre toga dva puta pojavio u javnosti kao šef MI6, ali ne da bi govorio o radu službe, već da bi objasnio svoju ulogu u invaziji na Irak, u okviru parlamentarne istrage (takozvana Chilcot Inquiry). Javno pojavljivanje sada već postaje trend: pre njega su aktivnost britanskih obaveštajnih službi javno morali da brane, ili popularišu, dva šefa domaće tajne službe MI5, kao i šef agencije koja se bavi prisluškivanjem.

TRANSPARENTNA TAJNOVITOST: Nema tu velike mudrosti: proslavljene britanske špijunske službe našle su se pod udarom kritike zbog obaveštajnog fijaska oko rata u Iraku, odnosno nepostojanja iračkog oružja za masovno uništenje, kao i zbog umešanosti u mučenje zarobljenih Iračana i Avganistanaca i drugih koji su se samo našli pod sumnjom da sarađuju sa Al Kaidom. Ti skandali narušili su im ugled i skrenuli pažnju javnosti na činjenicu da su budžeti ovih tajnih agencija zbog straha od terorizma višestruko uvećani u poslednjoj deceniji, a da ništa nije učinjeno na tome da njihov rad bude podvrgnut većoj parlamentarnoj, odnosno kontroli javnosti. I MI5 i MI6 izgubile su zbog zloupotreba i nekompetentnosti poverenje javnosti, pa su se njihovi šefovi našli u situaciji da objašnjavaju da rad tajnih službi, uz sve zahteve za većom transparentnošću, ipak mora da ostane – tajnovit.

Tu potrebu da se čuvaju tajne, a da se zadobije poverenje građana, Sojers je pokušao da zadovolji obraćanjem javnosti u kome je, dabome, čvrsto obećao da će MI6 prikupljati tajne, analizirati ih i predočavati vladi, sviđale se te tajne političarima ili ne, uklapale se one u tajne političke planove i ambicije premijera i ministara ili ne. To je bila jasna aluzija na političku odluku o invaziji na Irak, kojoj su naruku išla mišljenja javnog tužioca i obaveštajnih šefova, da bi se zatim ispostavilo da oružja masovnog uništenja nije bilo i da je intervencija bila nezakonita. Špijuni moraju da rade tajno, ali moraju i da budu potpuno nezavisni u svom radu. Mnogi kritičari službi i u Americi i u Evropi zaključili su da je do rata u Iraku došlo zato što špijuni i njihovi šefovi nisu imali dovoljno integriteta da se suprotstave političkim ambicijama i planovima svojih nadređenih i da im otvoreno ukažu na one delove mozaika koji se ne uklapaju u Bušov plan za invaziju.

NAPAD PO SVAKU CENU: Sojers je u obraćanju novinarima bio veoma elokventan, ali ostaje pitanje koliko kredibiliteta ima, i koliko poverenja uliva, politički operativac poput njega koji je Toniju Bleru bio neka vrsta desne ruke kada su kritične odluke donošene. Šef MI6 je pred parlamentarnom istragom (jednom od dve istrage pokrenute kako bi se ispitao proces donošenja odluka o važnim bezbednosnim pitanjima) već izjavio da Blerova vlada možda ne bi učestvovala u invaziji na Irak da je znala kakve će razmere nasilja uslediti. Ali to ne ide uz izjavu samog Blera koji je, negde u isto vreme prošlog decembra, rekao da bi napao Irak i bez izgovora koji mu je pružalo navodno nuklearno oružje Sadama Huseina. Našao bi, rekao je, neki drugi način da napad opravda pred parlamentom i građanima.

Političari će uvek uraditi ono što hoće, šta god im špijuni tajno saopštavali. Ali sam Sojers je karijeru pravio kao važan šraf Blerove mašine za spinovanje, odnosno za proizvodnju javnih izgovora da se uradi ono što je odlučeno u Vašingtonu. Kad je Sadam u pitanju, neovisno o nuklearnoj pretnji, Britanija je htela promenu režima, kazao je Sojers pred parlamentarnom istragom, dodavši da to nije značilo da su već 2001. počeli planovi za napad na Irak. Nekad želite smenu nekog režima, iako niste spremni da preduzimate akcije u tom smislu, pojasnio je, uz opasku da je Britanija, pre invazije, razmatrala opcije "kakve su korišćene i dovele do rušenja Slobodana Miloševića 2000".

MISTER SOJERS U BEOGRADU: Čitalac se Sojersa možda seća i zato što je otiske prstiju ostavio i na našoj sudbini. Već je za vreme NATO bombardovanja Jugoslavije postao uticajni spoljnopolitički savetnik Tonija Blera (prethodno je bio u ambasadi u Vašingtonu). Zatim je 2001. otišao za ambasadora u Kairu, a odmah posle invazije na Irak 2003. postao je specijalni britanski predstavnik u Bagdadu. Izbliza se ponovo umešao u naše poslove kada su sredinom prošle decenije počeli pregovori o budućem statusu Kosova pod paskom Kontakt grupe, u kojoj su Amerikanci i Britanci vodili glavnu reč. Vodeće zapadne zemlje su negde krajem 2007. proglasile da su pregovori "iscrpljeni", ali je Džon Sojers, sa pozicije političkog direktora britanskog Forin ofisa, već u februaru 2006. saopštio Goranu Bogdanoviću, tokom posete Kosovu, da je Kontakt grupa "već odlučila" da će Kosovo postati nezavisno.

Bogdanović, koji se tada nalazio u srpskom pregovaračkom timu, o svemu je odmah obavestio javnost (što Britanci izgleda nisu očekivali i što mu svakako treba uzeti kao plus), pa je započeta operacija "menedžovanja krizom" u okviru koje je jedan broj beogradskih novinara dobio priliku da se u britanskoj ambasadi u Beogradu upozna sa gospodinom Sojersom i čuje njegov način razmišljanja. On nije ni poricao ni potvrđivao da je sve gotovo sa nezavisnošću Kosova, ali je njegov pregovarački metod bio jasan i sinhronizovan sa američkim: kod suprotne strane stvoriti utisak da je nezavisnost neizbežna, da je to kao cunami koji će doći ma šta mi radili, i da je najbolje biti pragmatičan, shvatiti da je sve izgubljeno još u Miloševićevo vreme, pomiriti se sa stvarnošću, odnosno obaviti hegelijansku "spoznaju nužnosti" (istini za volju, nije bilo spominjanja Hegela, već samo puno pragmatizma i realizma, odnosno razumnog prihvatanja stvarnosti na terenu). U skladu sa tim, gospodin Sojers je domaćim sagovornicima sugerisao da je najbolje da se još na početku pregovora fokusiraju pre svega na sudbinu kosovskih Srba, umesto na status Kosova. Posle je otišao za ambasadora Velike Britanije u UN, pa se i tamo, sa sličnim pristupom, bavio našom sudbinom.

Ser Džon Sojers tako spada u red ne tako malog broja važnih svetskih igrača koji su veliku i važnu karijeru napravili i na ulozi u našim ratovima (kao mlad diplomata radio je za Daglasa Herda za vreme rata u Bosni). Po tome je sličan Ričardu Holbruku, koji je tvrdim stavom prema Srbima u Bosni (među prvima je, pozivajući se na svoje vijetnamsko iskustvo, Klintonu savetovao da bombarduje). Za razliku od nekih ljudi koji su imali nešto popustljiviji stav i veće razumevanje za srpsko poimanje srpskih nacionalnih interesa (poput lorda Dejvida Ovena, na primer), njihove karijere su još u izrazitom usponu.

SIS ili MI6

GLAVNI ŠTAB SIS: Matična kuća britanskih špijuna

Britanska tajna obaveštajna služba (Secret Intelligence Service), u javnosti poznatija pod akronimom MI6, osnovana je 1909. i u oktobru prošle godine svečano je proslavila sto godina postojanja. Postoje još dve službe, Služba bezbednosti (Security Service) poznatija kao MI5, odnosno domaća obaveštajna služba (slična podela poslova postoji i u SAD, gde informacije na domaćem terenu prikuplja FBI, a vani CIA), i Državni štab za komunikacije (GCHQ, Government Communications Headquarters),organizacija koja se bavi šiframa, elektronskim i internet komunikacijama.

Naziv MI6 odomaćio se tokom Drugog svetskog rata i odavno više nije u službenoj upotrebi, slično kao i u slučaju domaćeg KOS-a, vojne kontraobaveštajne službe iz vremena JNA kojoj to u posleratnom periodu nikada nije bio službeni naziv, ali je ostao u širokoj upotrebi u javnosti.

MI6 deluje na osnovu Zakona o obaveštajnim službama iz 1994. godine, a sve do 1992. postojanje službe nikad nije formalno obelodanjeno, odnosno priznato. Rukovodilac službe poznat je kao Šef, odnosno Chief of SIS, ili tek "C", kako se (zelenim mastilom) potpisivao prvi šef MI6 Mensfild Kaming. Šefa službe postavlja ministar spoljnih poslova, i njemu je odgovoran, a godišnji izveštaj podnosi i britanskom premijeru. Šef je jedini pripadnik službe čiji se identitet javno saopštava. Sedište organizacije se od 1994. nalazi na Vokshol krosu u Londonu (delo arhitekte Terija Farela).

Poput CIA, i MI6 ima veb-sajt, ali daleko sofisticiraniji od svog američkog pandana. Sajt CIA je na engleskom, a MI6 i na arapskom, ruskom, francuskom, španskom i kineskom. CIA je na svoj sajt uvrstila i kvizove i igrice za decu, ali Britanci nude kratke testove koji potencijalnim agentima pružaju priliku da isprobaju svoje analitičke i administrativne veštine. MI6 ne prihvata kandidate koji se leče od bolesti zavisnosti (kockanje ili alkoholizam), kao ni one koji pate od manične depresije ili šizofrenije, a ni one koji su bankrotirali. Da biste uopšte postali kandidat, morate ne samo vi biti britanski građanin, već vam to mora biti i jedno od roditelja, ili barem mora imati jake veze sa Ujedinjenim Kraljevstvom. Postoji i boravišni uslov: veoma je bitno da ste u poslednjih deset godina, barem šest godina proveli na tlu Velike Britanije.

Godišnja plata Džona Sojersa na položaju šefa službe iznosi 170.000 funti.

Rat bez kraja i konca

DAN ŽALOSTI: Sahrana žrtava ubijenih u najvećoj katoličkoj crkvi u Bagdadu

Ne samo što u Iraku nije pronađeno nuklearno ili drugo naoružanje za masovno uništavanje, što je na osnovu izveštaja MI6 tvrdio Toni Bler kako bi Ujedinjeno Kraljevstvo zajedno sa SAD poveo u rat protiv Sadama Huseina, već sedam godina posle vojne intervencije nema ni govora o "miru i stabilnosti". Svakodnevno stižu izveštaji o napadima bombaškim i svake druge vrste na civile i međunarodne trupe stacionirane u Iraku. Najnoviji napad izveden je 2. novembra u Bagdadu. Kako tvrdi agencija Rojters, u najmanje deset eksplozija poginulo je najmanje 26 ljudi, a ima na desetine povređenih. Na meti su bili pre svega delovi grada nastanjeni šiitima.

Samo dva dana ranije krvavo je okončana drama u katoličkoj crkvi u Bagdadu, u koju su za vreme mise upali naoružani ljudi i zarobili oko stotinu vernika. Prilikom intervencije iračkih snaga bezbednosti potpomognutih američkim vojnicima poginula su 52 taoca i policajca, a 67 je povređeno. Otmičari su prethodno zahtevali da se zatvorenci u Iraku i Egiptu puste na slobodu. Odgovornost za ovaj napad preuzela je grupa koja deluje u sklopu Al Kaide pod imenom "Islamska država Irak". Američka firma specijalizovana za kontrolu islamističkih veb-sajtova SITE izjavila je kako je radikalni islamski pokret saopštio da je "grupa besnih božijih ratnika" napala sirijsko-katoličku crkvu u glavnom gradu Iraka, jer je ona "oduvek korišćena kao glavni štab hrišćana u Iraku za borbu protiv islama". Cilj je bio da se pomogne "slabašnoj braći i sestrama u Egiptu". Prema to veb-sajtu, koptskoj crkvi u Egiptu dat je rok od 48 sati da "puste na slobodu" muslimanske žene, "koje su zarobljene u manastirima i crkvama nevernika". U Iraku trenutno živi oko 300.000 katolika.

Pre ovog krvoprolića svetski mediji danima se bave paketima-bombama koje su iz Jemena poslati u SAD. Bombe, koje su teroristi navodno hteli naknadno da aktiviraju pošto stignu na date adrese nekih jevrejskih organizacija, ili da se tajmer podesi tako da eksplodiraju u avionima iznad Čikaga, otkrivene na vreme. Sve to je izazvalo novu terorističku euforiju u Americi i zahtev za još većim bezbednosnim merama. Šef američke bezbednosne agencije za transport Džon Pistol rekao je da "bezbednosne mere ne smeju da parališu poslovni život" i da mora da se pronađe neki balans.

Jemen se sve više spominje kao novo uporište Al Kaide. Vlasti Jemena tragaju za Ibrahimom al Asirom, borcu Al Kaide koji je poznat kao čovek koji pravi eksplozivne naprave za terorističke akcije. U Jemenu traže i propovednika Anvara al Alukija, rođenog u SAD, a koji zagovara sveti rat protiv hrišćanstva. Predsednik SAD Barak Obama povećao je ove godine pomoć za Jemen, samo vojna pomoć iznosi 150 miliona dolara. Mediji izveštavaju da američke bespilotne letelice skupljaju informacije o ekstremističkim naoružanim grupama u Jemenu, mada to demantuju i jemenski i američki zvaničnici.

A. I.