Verovatno nijedan filozofski slogan dvadesetog veka nije u tolikoj meri sažeo političko iskustvo modernog doba i najavio ono što će se nazvati postmodernom, koliko filozofski haiku Simon de Bovoar "ženom se ne rađa, ženom se postaje". Simon, zapravo, varira modernu ideju slobode (ili ideju moderne slobode) po kojoj se ljudi rađaju slobodni, a šta će, posle toga, sa tom slobodom da urade, njihova je stvar. Niko se, dakle, ne rađa kao Srbin, kao musliman, kao fudbaler, ili kao kreten (svako je, naime, slobodan da kretenom postane). Još je Džon Lok utvrdio da se čovek rađa kao tabula rasa, tabla na kojoj pre rođenja nije upisano ništa. Svako od rečenih određenja – Srbin, musliman, kreten, Irokez – naknadni je, kulturni atribut u kome nema ničeg nužnog. Mogao sam, naime, i ne biti kreten. U predmodernom svetu, dakle, kultura je određivala pojedinca utoliko što su se ljudi rađali kao Spartanci, Atinjani, Rimljani, ili Gali, dok se sa modernim dobom stvar menja utoliko što sada pojedinac može da odabere kulturni model u kojem će da živi i da mre, u kojem će da neguje kretenizam, ili će pokušati da stvori nešto od sebe. Ono pak što se u tumačenju ovakve filozofsko-političke postavke ume prevideti jeste da sloboda ne pada s neba: ponuđena sloboda nije i osvojena sloboda. Sloboda koju nudi liberalni model nije data na tacni, već je otvorena kao mogućnost koju valja ščepati, za koju se valja neprestano boriti. A sloboda, kao što je poznato, ume drugačije da peva no što su sužnji p(j)evali o njoj… U svojoj knjizi Postajanje ženom, beogradska filozofkinja i prevoditeljka Adriana Zaharijević, metodom genealoškom, pokazuje kako se odvijala borba za status slobodne osobe u okviru identitetske odrednice "žena".

Umesto da još jednom, manje ili više rutinski, izvarira osnovne feminističke motive o položaju žene u istoriji, o patrijarhatu kao savršenom sistemu tlačenja žena i normi kao muškom izumu koji učvršćuje vladavinu muškaraca – naizgled neutralna, institucija norme uvek je, već unapred, na strani muškog – Zaharijević, zapravo, dovodi u pitanje te tradicionalne postavke. Time ona ne derogira uvide prethodnih feminističkih talasa, ali opšta mesta poput, recimo, kanonskih analiza workhouses u viktorijanskoj Engleskoj, kao ispostavama pakla pre zagrobnog života, ona suprotstavlja perspektivu po kojoj su upravo workhouses bila mesta na kojem su žene, uprkos košmarnom, ubistvenom radu, osvajale javni prostor. Iz takve perspektive patrijarhat se pokazuje kao struktura vladavine znatno nestabilnija nego što se vidi iz dosadašnjih perspektiva, a muškarci su tu više posrednici između privatne i javne sfere nego nemilosrdni gospodari kuće. Genealoška metoda koju Zaherijević, bez previše teoretizovanja, vešto koristi (genealoška je metoda, naime, opšte mesto savremene filozofije, osim za onu čudnu, parafilozofsku pojavu koja se, iz razloga nedokučivih, zove "analitička filozofija"), usredsređuje se ne naprosto na destruktivne učinke moći – da moć razara zna ama baš svaki vrabac na ovoj planeti – već na dekonstruktivne učinke moći, na moć odnosa moći, na to da moć dovodi do pozitivnih učinaka. Ta dvosmislenost moći, to njeno janusovsko lice, pozadina je na kojoj se odvija ova knjiga. Zbog toga nije slučajno da je upravo norma, jedan od najvažnijih Fukoovih pojmova i jedna od tema koju su feminističke teorije uspešno razradile, teorijski najzgusnutiji. Opšte je mesto da je norma formalni uslov mogućnosti jednog poretka, odnosno svaki poredak nastoji da formalizuje stanje stvari u kojem se oseća udobno. Istovremeno, poretku nasuprot, norma je uvek veća šansa za one koji se u tom poretku osećaju manje udobno. I opet dvosmislenost odnosa moći: moć tlači, ali moć i oslobađa. Ne, naprosto, oslobađanje od moći, jer to nije ni moguće – zgazimo li je na jednom mestu, ona će, poput krtice, da izbije na drugom – nego oslobađanje odnosa moći, igra moći. U toj igri norma je možda i glavni ulog.

Ipak, ovakav shematski prikaz ne ističe jednu važnu dimenziju knjige: strogo uzev ovaj tekst ne nudi rad pojma. Genealoška metoda ne pokazuje pojmovnim sredstvima da su pojmovi bez čvrstog tla, već nam nudi mozaik sačinjen od sažetih interpretacija događaja, dokumenata, pojava, diskursa, pojmova, pravnih i političkih akata, u kojim se interpretacijama pomaljaju sasvim neočekivani uglovi posmatranja onoga što nam je već toliko pred očima da ga više ni ne primećujemo. U odličnim analizama ropstva, recimo, Zaharijević ispituje mehanizme nasilja koji ropkinje lišavaju polnih odlika, njihove ženskosti, čitavog jednog sloja stereotipa, da bi, istovremeno, ti mehanizmi na određeni način legalizovali silovanje ropkinja (ako se nasilnom polnom činu podvrgavaju tela za oplodnju, a ne žene, onda to, može biti, i nije silovanje).

Iako autorka daje jasno obrazloženje zbog čega je viktorijansko doba u Engleskoj i Americi (a ne postrevolucionarna Francuska, Srbija ili Uzbekistan) predmet njene analize – bitne stvari događale su se upravo u tim dvema zemljama, ekstremni primeri pronalaze se u američkom ropstvu i engleskim kućama rada i strave – ostaje utisak da je tekst platio izvesnu cenu prevlasti engleskog jezika, što autorku, do izvesne mere, izlaže prigovoru partikularnosti. S druge strane završne stranice knjige okreću se pojmovnoj analizi, čime se iznova otvara prostor opštosti i problem posebnosti podvodi pod opštiji poredak pojmova.

Vođena sigurnom rukom, puna upečatljivih primera i neočekivanih preokreta, ova je knjiga možda i najveća pohvala genealoškoj analizi na srpskom jeziku, do sada.