Pravo je čudo kako je čitavih 14 miliona kvadratnih kilometara zemlje i vode dočekalo drugu deceniju XXI veka, a da već nije okupirano i podeljeno među velikim i malim silama. Takozvani hladni rat za Arktik koji traje već četiri godine tek se sada počeo primicati svom razrešenju posle koga će i ova ledena severna teritorija biti rasparčana.

Nakon kolonijalnih borbi u XIX veku i svetskih ratova u XX, cela planeta je brižljivo omeđena, a svaki raspoloživi kvadratni kilometar odavno je pripao nekoj od država. Naravno da komšijski sporovi među nacijama oko tačnog položaja međe ni danas nisu retkost, neki su toliko komplikovani da se čini da će trajati večno, ali stvar i jeste u tome što su te neuralgične, sporne teritorije već osvojene, i to više puta.

Zbog toga što je severni polarni deo planete toliko negostoljubiv, Arktik je ostao jedina zaista neosvojena teritorija na koju su tek odnedavno počeli da pretenduju mnogi. No, otkako se procenjuje da ispod te nepregledne bele pustinje od večnog leda leži četvrtina svetskih rezervi nafte i gasa, počelo se govoriti o otvorenom ratu za led koji vode Rusija, Kanada, Norveška, Danska, Švedska, Finska i SAD, a u spor su se uključili i Island i Kina.

U naoko hladnokrvnom svetu međunarodne diplomatije oko ovog pitanja su od 2006. godine više puta bljesnuli očnjaci kakvi se nisu viđali od kolonijalnih sporova. Razvili su se i scenariji sveopšteg sukoba, činilo se da Ujedinjene nacije nemaju nikakav autoritet kad je reč o otvorenim teritorijalnim pretenzijama na Arktiku, a onda je prošle nedelje došlo do preokreta tako da bi ovo pitanje, kako su procenili svetski mediji, ipak moglo da se reši dijalogom.

"Većina zastrašujućih scenarija po pitanju Arktika je bez osnova", rekao je ruski premijer Vladimir Putin na konferenciji o Arktiku koja je krajem septembra održana u Moskvi, pozivajući zainteresovane strane da "sačuvaju Arktik kao zonu mira i saradnje". Da li je tim pozivom Putin zaista označio početak detanta u ovom ledenom ratu?

LED I TUNDRA: Arktik zaista ne ostavlja utisak mesta zbog kog bi vredelo ratovati. Ova zemlja polarnog mraka i večnog leda proteže se severno do takozvanog polarnog kruga, što je teritorija Severnog ledenog okeana, sa svim ostrvima i poluostrvima koja su se zatekla iznad 66 stepeni i 33 minuta severne geografske širine.

To je granica iza koje je zimi noć toliko duga da bar jedan dan u godini traje puna 24 sata, a gde leti sunce bar jednom sija u ponoć. Polarna noć sve je duža kako se od polarnog kruga ide ka samom Severnom polu gde zimska noć traje čak 179 dana.

Gotovo cela arktička regija je okovana večitim, polarnim ledom, tako da se nikako ne razaznaje da li je ispod more ili kopno. Tu negde je granica iza koje ne raste drveće, mada i na Arktiku ima izvesne vegetacije koja spada u takozvanu tundru. Najpoznatija životinja koja ovde živi je beli medved, ali postoje i sitnije životinje, kao što su arktički zečevi, pojedini glodari i goveda.

Dublje u arktičkom ledu život opstaje samo ako je u stanju da podnese ekstremne uslove. Temperature u arktičkoj regiji su tako niske da u julu, najtoplijem mesecu u godini, gotovo nikada ne prelaze 10 stepeni Celzijusa. Zimske temperature padaju ispod –40°C, a najniža zabeležena temperatura spustila se čak do −68°C.

Padavine su u tim uslovima u suštini retke, i sasvim se svode na sneg. Međutim, snažan vetar nosi sneg svuda po nepreglednom belom prostranstvu, pa je vrlo često prisutna iluzija da sneg neprekidno pada.

Sam naziv Arktik potiče od grčke reči arktikos, koja zapravo znači "pored medveda". To se ne odnosi na belog medveda, za koga stari Grci teško da su znali, nego na sazvežđa Velikog i Malog medveda koja se na nebu nalaze u blizini zvezde Severnjače, koja je najbolji nebeski reper severa.

Svet se bolje upoznao sa Arktikom nakon više uzastopnih pokušaja da se još od XVIII veka pronađe takozvani Severozapadni prolaz kojim bi se Amerika vodenim putem mogla obići severno od Kanade. Počev od 1937. godine, sovjetski i američki istraživači su detaljno ispitali Arktik, ali sve donedavno tamo se moglo naći malo toga zanimljivog. Ništa vredno i omanje rasprave, a kamoli nekog rata, izgradnje plovećih gradova i poranjanja plutajućih nuklearnih elektrana koje bi obezbedile energiju osvajačima.

OPŠTE ZAGREVANJE: Nove okolnosti su u suštini nastale zbog klimatskih promena. Sa globalnim zagrevanjem se izoterme, zamišljene linije iste temperature na površini planete, svakih deset godina pomiču na sever za oko 56 kilometara. Zbog toga se arktička regija zapravo skuplja, a večiti led se povlači. Sada se u letnjim mesecima otopi mnogo više leda nego nekada, a prema četvrtom izveštaju Međuvladinog panela za klimatske promene, otapanje arktičkog leda će dramatično doprineti podizanju nivoa mora.

Više od polovine računarskih simulacija koje se bave prognozom klimatskih promena predviđa da bi do 2100. godine situacija mogla postati katastrofalna – predviđa se da će temperature biti tako visoke da će se svake godine u septembru odmrzavati čitav ili skoro čitav akrtički omotač.

Sa druge strane, ovo otopljenje je dovelo i do zagrevanja u političkim odnosima oko Arktika koji nemaju veze sa ekologijom. Naime, sa povlačenjem leda na samom Arktiku postaju znatno dostupnije podzemne rezerve nafte i gasa.

A njih tamo ima nezanemarljivo mnogo. U istraživanju United States Geological Survey, koje su pre dve godine izveli američki geolozi, pokazalo se da se ispod arktičkog leda krije 90 milijardi barela rezervi nafte, kao i 44 milijarde barela prirodnog gasa, što je oko 13 odsto neotkrivenih svetskih rezervi.

SPORNI RUSKI GREBEN: Na Aljasci i pojedinim delovima kopna iza polarnog kruga nafta se crpi još od kraja šezdesetih godina, ali se smatra da najizdašnije resurse krije takozvani Lomonosovljev greben koji se proteže po sredini Severnog ledenog okeana i prolazi nad Severnim polom. On sam sadrži više od deset milijardi tona gasa i nafte, a zauzima teritoriju od 176.000 kvadratnih kilometara.

Mada se ove vode zapravo smatraju međunarodnim, kad je postalo jasno šta se krije ispod leda, većina zemalja koje gledaju ka Arktiku iskazala je interesovanje da svoju teritoriju prošire ka njemu. Stvar je najdalje otišla u junu 2007. kada se jedna ruska geološka ekspedicija nakon šest nedelja putovanja nuklearnom podmornicom vratila sa "senzacionalnom vešću" da je greben Lomonosov povezan sa kontinentalnom pločom na kojoj se nalazi Ruska Federacija.

Ruski geolozi su u blizini Severnog pola tada poboli rusku zastavu od titanijuma, a nakon ovog događaja ostale subarktičke zemlje su oštro protestovale. Sukobi su se nastavili i narednih godina, Kanada je izašla sa otvorenim pretnjama, a Rusija je nastavila da razvija program naseljavanja i postavljanja plutajućih nuklearki na Arktik. Otvorena su i konkretna pitanja ne samo o grebenu Lomonosov, već i ona između raznih zemalja uzajamno, pa su u žiži bili i biletaralni sukobi oko ostrva Hans, Boforovog mora i Severozapadnog prolaza.

REZERVOAR SLATKE VODE: No, kako subarktičke zemlje uopšte polažu pravo na ovu teritoriju ako se one smatraju međunarodnim vodama? Naime, pet zemalja u koje spadaju Rusija, Sjedinjene Države, Kanada, Norveška i Danska (preko Grenlanda) imaju pravo da koriste ekskluzivnu ekonomsku zonu u dužini od 370 kilometara od svoje obale. Ukoliko kontinentalna ploča ide dalje od toga, svaka zemlja mora da pruži dokazni materijal komisiji UN koja će posle toga dati svoje preporuke za određivanje odgovarajuće granice.

Ovo je uređeno Konvencijom Ujedinjenih nacija o morskim zakonima (United Nations Convention on the Law of the Sea, UNCLOS), prema kojoj zemlje imaju rok od deset godina nakon ratifikacije konvencije da podnesu zahtev za korišćenje ove teritorije. Sve zainteresovane zemlje, osim SAD, već su ratifikovale konvenciju, a većina je podnela i zahtev da joj se eksluzivna zona dodeli na korišćenje. No, ovi zahtevi nisu odobreni, a nekima je zahtev vraćen sa nalogom da prikupe još dokaza. Ukupan ishod se tek očekuje.

Na ovogodišnjoj konferenciji u Moskvi, okupljeni predstavnici su se složili da UN treba da presudi u sporovima oko konkretnih prava na pojedine delove Arktika, ali i da se ne mora obavezno čekati na tu vrstu međunarodne arbitraže, već da se granični sporovi mogu rešavati bilateralno, između pojedinih zemalja. Takav primer je ugovor koji je tokom ove konferencije Rusija sklopila sa Norveškom, čime je okončan stari sukob i tridesetogodišnji moratorijum na eksploataciju nafte i gasa na grebenu Lomonosov.

"Na Arktiku se ukrštaju vrlo ozbiljni ekonomski i geopolitički interesi", rekao je ruski premijer Putin, ali je dodao kako ipak ne sumnja "da će svi postojeći problemi, uključujući i problem u vezi sa podvodnom vezom arktičkog regiona sa obližnjim kopnom, moći da budu rešeni u partnerskoj atmosferi".

Globalna nagodba oko ležišta nafte morala bi se uskoro postići, ako imperijalne strasti nastave da popuštaju ovim tempom. Međutim, pitanje je u kom smeru će krenuti sukob oko Arktika kad zbog pominjanog globalnog zagrevanja tokom XXI veka jedan drugi resurs postane dragoceniji od nafte. Reč je o slatkoj vodi, budući da na svetu ne postoji veći rezervoar pijaće vode od arktičkog leda.

Hiperborejski krug

Uprkos nepodnošljivim uslovima, u ovoj regiji, mitološkom staništu Hiperborejaca, žive i ljudi. Naravno, ljudi ima najviše po južnim obodima Arktika. Iza same linije polarnog kruga zateklo se i nekoliko većih gradova: ruski Murmansk sa čak 325.000 stanovnika, Norilsk (135.000) i Vorkuta (85.000), a tu su i norveški Norilsk Tromso sa 62.000 stanovnika, kao i finski Rovaniemi koji se nalazi tačno ispod polarne linije i ima 58.000 stanovnika. Sva ova daleka ledena mesta žive od okeana, od ribolova i brodova koji idu u istraživačke pohode, ili pak skraćuju putovanje idući na sever.

Međutim, pojedina eskimska plemena koja tradicionalno nastanjuju delove Grenlanda, Aljaske, Rusije i Kanade i danas borave dublje iza granice polarnog kruga, podnoseći teške arktičke uslove. Uz to, mnoge zemlje danas poseduju naučne i istraživačke stanice u kojima se neprekidno boravi na Arktiku, a neke se nalaze i u neposrednoj blizini Severnog pola.