Bilo bi zanimljivo videti kako Žarko Obradović, ministar prosvete Srbije, inače SPS-ovac, i Radovan Fuchs, ministar obrazovanja u Hrvatskoj, inače HDZ-ovac, sede jedan do drugog na svečanoj promociji novog, zajedničkog udžbenika istorije. I pored toga što bi baš taj udžbenik srpske i hrvatske đake učio kako bi im najbolje bilo da se jednog dela istorije, Miloševićeve i Tuđmanove, svi zajedno postide.

O čemu bi ih drugom i mogao naučiti zajednički udžbenik istorije, koji po prirodi stvari ne bi smeo da favorizuje nijednu stranu, koji bi pričao i o jednima i o drugima i o trećima, koji bi odbacivao teorije svetske zavere, ogolio vlastito i komšijsko politikantstvo, učio o nesreći jednog naroda i o tragediji drugog. Istina, predsednici Srbije i Hrvatske su tokom ovogodišnjih susreta najavili da će za nekoliko godina dve države imati zajedničke udžbenike istorije koji će imati jedinstvenu ocenu prošlosti, samo što su istoričari različito gledali na to.

Ideja o zajedničkom udžbeniku istorije ne samo za srpsko-hrvatske đake nego za sve đake Balkana izgleda da je začeta a da njeno ostvarenje nije na pomolu i za sada je nedostižna. Jednog dana, možda, pokazaće se da su njena preteča bile čitanke namenjene modernoj nastavi istorije, pionirski poduhvat kog se latio Centar za demokratiju i pomirenje u jugoistočnoj Evropi, iz Soluna, s konačnim ciljem da se svi nacionalni stereotipi u istoriji Balkana obesmisle znanjem.

DOMAĆA PAMET: Pod okriljem Centra za demokratiju i pomirenje još 1999. pokrenut je Zajednički istorijski projekat, koji je kao početni zadatak imao uporedno istraživanje udžbenika istorije u svim zemljama regiona – od Slovenije do Turske i Kipra. Radilo se duže od godinu dana i pokazalo se da je nastava istorije, takva kakva je, etnocentrična i puna tačaka oko kojih se vode žestoki sporovi ne samo među susednim zemljama nego i u okviru jedne zemlje. A to može biti izvor daljih konflikata. Sledeći korak značio je rad na zajedničkim istorijskim čitankama, namenjenim nastavnicima i modernom predavanju istorije, čija je možda i najjača strana, prema rečima Nenada Šebeka, izvršnog direktora Centra za demokratiju i pomirenje u jugoistočnoj Evropi, to što su isključivo produkt "domaće" pameti, pameti sa Balkana. Projektu su se priključili istoričari iz čitavog regiona, iz 11 zemalja, ali ne samo oni i ne samo nastavnici istorije u školama, nego i mnogi donatori, od Evropske unije, USAID-a, Centralnoevropske inicijative, preko nacionalnih vlada, sve do privatnih fondacija.

Prvo izdanje čitanki na srpskom jeziku objavljeno je 2005, a sada je predstavljeno i drugo iz izdavačke kuće lista "Danas" – Dan Graf, dopunjeno i zasnovano na iskustvima profesora koji su prošli obuku. Urednica srpskog izdanja, istoričarka prof. dr Dubravka Stojanović, u svom predgovoru kaže da cilj tog novog metoda nastave istorije nije da ponudi jednu i za sve prihvatljivu "istinu" o tome šta se u prošlosti dogodilo, već da učenicima ponudi informaciju o tome kako su različiti predstavnici njihovog i susednih naroda videli zajedničku prošlost. Prema nekim tvrdnjama, na Balkanu trenutno postoji kritična masa nastavnika istorije koji su spremni da promene svoj način rada, jer se nastava istorije u svim balkanskim zemljama nalazi u krizi. Nastojanja idu ka tome da se pobudi interesovanje učenika viših razreda srednjih škola za ono što se dešavalo u regionu i da se razume složena sadašnjica u kojoj žive. Zbog svega toga, kažu urednici, ceo poduhvat ne može se tumačiti samo kao naučni eksperiment, već i kao mogući odgovor na iskušenja koja zemlje Balkana tek očekuju u zajedničkoj budućnosti.

Četiri čitanke vremenski okviruju četiri značajne istorijske celine: Osmansko carstvo, Nacije i države u jugoistočnoj Evropi, Balkanske ratove i Drugi svetski rat. Do sada su objavljene na albanskom, bosanskom, hrvatskom, grčkom, makedonskom, srpskom i turskom jeziku. Autori kažu da su težili da daju uravnoteženu sliku, da su tražili istorijske dokumente iz 11 zemalja ne obazirući se na "doprinos" koji je ova ili ona zemlja dala istoriji regiona i izbegavajući svaki vrednosni sud.

Istoričarka Dubravka Stojanović objašnjava za "Vreme" u čemu je naročit doprinos svakog od ovih priručnika: "Izabrali smo četiri najteže, najkontroverznije, najosetljivije teme. Veoma smo zadovoljni knjigom o Osmanskom carstvu, jer se to razdoblje u svim školama Balkana uči na vrlo pogrešne načine. Tom knjigom smo pokazali kakvo je bilo društvo, kako je osvajan Balkan, čime se ruši stereotip – došli Turci odjednom i pao mrak. Sad se vidi da je to bio dugotrajan i komplikovan proces u koji se ulazilo na različite načine – od izgubljenih bitaka do poslovnih ugovora. Veoma smo zadovoljni i knjigom o Balkanskim ratovima, koji su jedan od najzanimljivih fenomena, jer ih Srbi, Grci i Crnogorci vide kao vrhunce svoje moderne istorije, a Turci, Bugari, Makedonci i Albanci kao najveću traumu. Bilo je izazovno prikazati sva ta viđenja. Drugi svetski rat je, naravno, najteži – pored okupacije, većina zemalja je na svojoj teritoriji imala i građanske ratove koji do danas nisu zalečeni. Mi te strane ne želimo da pomirimo, ali želimo da otvorimo prostor za diskusiju, da se shvati sav užas istorije."

I prvo prelistavanje knjiga biće već dovoljno da se razume kako su ove čitanke "razrešile" i najspornije istorijske tačke, u smislu sagledavanja iz svih uglova, a to je i bio jedan od glavnih ciljeva. Uzme li se na primer ono što je najbliže, Drugi svetski rat, naći će se na samom početku zanimljivi (katkad i "tračerski") opisi vođa (Tita, Pavelića…) iz raznih pera – stranih izaslanika, fotografa, špijuna… Dat je na uvid i proglas kralja Mihaila, i američki izveštaj o albanskom pokretu otpora, ili svedočenje o teškoćama privikavanja partizana na civilni život posle završetka rata. Objavljena su i dva dokumenta kao pokušaj da se osvetle uloga i stav četnika i njihov odnos prema partizanima i Nemcima. To su, prvo, zapisnik sa sastanka Draže Mihailovića i predstavnika nemačke komande u Srbiji u selu Divci i, drugo, instrukcija D. Mihailovića iz koje se recimo može saznati kako je jedan od ciljeva četničkih odreda bio formulisan: "čišćenje državne teritorije od svih narodnih manjina i nenacionalnih elemenata". Nešto dalje, u poglavlju "Brutalnosti" objavljeno je svedočenje o zločinima partizana u Blajburgu, a potom i Titova izjava iz 1945. o partizanskim zločinima uopšte. Iz sasvim druge dimenzije izranja i život običnih ljudi, kao što su redovi za meso u Zagrebu i Ljubljani, ili Beograd sa preoranim dvorištima u kojima se gaji povrće. Ideja autora je da u čitankama budu teme koje se ne predstavljaju u udžbenicima, ili tek nešto malo, kao i da bude uključeno što više izvora koji mogu da izazovu emocionalnu reakciju kod učenika (gnev, šok, smeh). Zbog toga ima tako mnogo sudbina običnih ljudi, tragičnih, herojskih, smešnih, koje nekada daju mnogo bolju, životniju sliku surovih vremena.

BITI NACIJA: Od živih nacionalnih strasti do hladnog otrežnjenja mali je korak, pogotovo kada se kao u čitanci "Nacije i države" jedna do druge nađu sve balkanske nacionalne samodefinicije: biti Bugarin ("Bugarin sam i jak"), biti Albanac ("rasa koja je najmanje izmešana s ostalim poznatim rasama") ili biti Turčin ("jedna od Bogu najmilijih nacija"). Od stvaranja nacionalističkih ideologija i njihovih sukoba, od Memoranduma SANU-a, govora Franje Tuđmana, Kosovske deklaracije, preko fudbala i nacionalizma, ili reakcija na prikazivanje srpskog filma sa hrvatskim titlovima, pa sve do citata Dubravke Ugrešić i Vedrane Rudan o prokletstvima rata, sve to uz malo dobre volje može postati nastavni materijal. Druga je stvar što je (ideološka) kompatibilnost s važećim, uglavnom nacionalističkim, udžbenicima istorije takoreći nikakva, pa zainteresovani nastavnici tek obukom treba da savladaju veštine aktivne nastave, kako da motivišu đake, kako da vode diskusiju, a naše školstvo ne počiva na tim pretpostavkama. "Teme koje se nalaze u ovim knjigama uklopljene su u programe, o tome smo veoma vodili računa", ističe urednica izdanja na srpskom.

Kompilacijom istorija svih zemalja Balkana i pomeranjem fokusa sa sebe na susede, nesumnjivo bi se u nekom budućem vremenu razbio sadašnji čvrsto tradicionalni stav o identitetu nacije. To ne bi svima odgovaralo.

"Kritike je bilo", kaže Dubravka Stojanović, "ali je nažalost malo toga stručnog rečeno. Sve što su bile stručne primedbe uneto je u drugo srpsko izdanje. Najžešća kritika je bila u Grčkoj i u Srbiji, uglavnom iz desnih ili ekstremno desnih krugova. Analiza tih kritičkih osvrta pokazala nam je vrlo zanimljive stvari – argumenti su svuda bili skoro identični, ali sa suprotnim značenjem. U prvom redu, svi su rekli da je njihova strana najslabije zastupljena ili da je predstavljena u najgorem svetlu. Na primer: u Srbiji se pisalo da su knjige grkocentrične, pošto je urednica Grkinja, a u Grčkoj su glavni napadi na knjige bili da o Grčkoj nema ničega. Bili smo napadani i za razne vrste zavera – od napada u Hrvatskoj da hoćemo da obnovimo Jugoslaviju, do nama najduhovitijeg napada u Grčkoj da hoćemo da obnovimo Osmansko carstvo! Tačno je da ove knjige za cilj imaju upoznavanje susednih naroda, tačno je da su one dobra osnova za razumevanje i integraciju, ali samo jako uplašeni ljudi mogu da misle u okviru teorije zavere."

Čitanka o devedesetim ne postoji zbog nepostojanja vremenske distance u vreme kada su ove knjige stvarane. Ako ikad bude pisana i objavljena, ona će, makar i kao priručno sredstvo, biti pod neverovatnom prismotrom svake vrste javnosti. Što se jedinstvenog udžbenika istorije tiče, tek bi on bio prava "pošast" u obrazovanju, ozbiljna opasnost da vremenom izbledi frenetični nacionalistički žar. Kao nosilac "jedine istine" takav udžbenik za sada deluje kao nemoguć, ma šta predsednici o tome javno govorili.