Situacija je počela da se usijava kada je 19. avgusta Francuska, kao što je prethodno i najavljivala, započela deportovanje grupa rumunskih i bugarskih Roma u ove dve zemlje. Francuski ministar za imigraciju Erik Beson rekao je da je u prvoj turi 79 Roma iz Rumunije prihvatilo repatrijaciju u zamenu za 300 evra za svakog odraslog i 100 evra za svako dete. Istina, to nije bio i početak procesa. Prema podacima francuskog ministarstva za migraciju, od početka ove godine iz Francuske je u zemlje porekla već vraćeno 8313 Roma, dok je 2009. vraćeno njih 9875.

Reakcije su počele da stižu sa svih strana. Evropska komisija poručila je da Francuska "treba da poštuje norme slobode kretanja i slobode izražavanja evropskih građana", ali je Beson oštro odgovorio da Francuska "nije dužna da prima lekcije od drugih". Ministar unutrašnjih poslova Francuske Bris Ortefe izjavio je nekoliko dana kasnije da će Francuska nastaviti da ruši romska ilegalna naselja i da šalje žitelje tih naselja nazad u Istočnu Evropu, dodajući da je Francuska primenila zakon kada je proterala Rome i evakuisala i rasturila više od stotinu ilegalnih naselja. Ministar je podvukao da predrasude na rasnoj osnovi nisu uticale na odluku o proterivanju Roma, i da su deportacije deo borbe protiv kriminala i ilegalne imigracije. Kao što je i obećano, deportacije su nastavljene.

Politiku Francuske u vezi s Romima kritikovali su najoštrije UN, Savet Evrope, Vatikan, humanitarne organizacije, ali i francuske političke partije i mediji. Francuski zvaničnici su kritikovani, jer o ranjivim manjinama govore potcenjivačkim tonom, i upozoravani da njihove izjave o povezanosti Roma sa kriminalom "vode još većoj diskriminaciji". Širom Francuske i drugih evropskih zemalja organizovani su javni protesti zbog postupaka francuske vlade. Evropski parlament je 9. septembra usvojio rezoluciju kojom traži od Francuske i drugih zemalja EU da odmah obustave proterivanje Roma, ali je francuski ministar za imigraciju Erik Beson izjavio u Bukureštu da je Evropski parlament prekoračio svoja ovlašćenja i da se Francuska neće pokoriti političkom diktatu Brisela.

OŠTRA KRITIKA: Pale su i mnoge teške reči. Evropska komesarka za pravdu Vivijen Reding je kritikovala francusku vlast zbog tvrdnji Evropskoj komisiji da gašenjem ilegalnih kampova nisu diskriminisani Romi, jer su mediji tvrdili da postoji pismo francuske vlade s naređenjem regionalnim službenicima da ubrzaju gašenje ilegalnih kampova u kojima žive Romi. "Počinjem da dovodim u pitanje našu buduću saradnju. Ako više ne mogu da verujem vladama, onda mi je vrlo teško da gradim Evropu zasnovanu na međusobnom poverenju, zajedničkim pravilima, prihvatanju i sprovođenju tih pravila", rekla je Redingova. Ona je deportaciju Roma iz Francuske uporedila sa događajima iz Drugog svetskog rata, a ponašanje zvaničnog Pariza je opisala kao sramotno i šokantno. Zvanični Pariz reagovao je oštro na njene reči, a predsednik Francuske Nikola Sarkozi je Redingovoj poručio da Rome slobodno može da dovede u rodni Luksemburg. Mada se komesarka kasnije izvinila zbog neumesnog poređenja sa događajima iz rata, Jelisejska palata je izvinjenje hladno primila.

Problem proterivanja Roma iz Francuske bio je dominantna tema i na otvaranju samita Evropske unije 16. septembra u Briselu, mada to pitanje nije zvanično bilo tačka dnevnog reda. I dok zvaničnici Brisela tvrde da je deportacijama povređeno pravo na slobodu kretanja građana Evropske unije, Francuzi istrajavaju u tvrdnjama da deportacijama nisu prekršili zakon. Krivica za postojeće stanje se prebacuje Rumuniji i Bugarskoj, zemljama iz kojih su došli Romi. Francuski zvaničnici pitaju i šta je sa velikim parama koje su vlade Rumunije i Bugarske dobile za integraciju Roma. "Nijedna članica ne može da rešava svoje socijalne probleme pravdajući se principom slobodnog kretanja", rekao je Pjer Leluš, francuski državni sekretar za evropske poslove. On je u autorskom članku objavljenom u francuskom "Figarou" napisao da, nakon što se proširila i primila u članstvo Rumuniju i Bugarsku, "EU počinje da postaje svesna da u njenom okrilju postoji i pravi ‘četvrti svet’ od devet miliona Roma koji veoma često žive ispod najosnovnijih standarda ljudskog dostojanstva." Leluš kaže da dolaskom rumunskih i bugarskih građana romskog porekla u francuske gradove ovo stanovništvo, koje često nikad nije pohađalo školu, u najvećem broju slučajeva postaje žrtva mreža trgovine ljudima, da su mnogi prisiljeni da se bave prošenjem, prostitucijom i delikventnim radnjama. On je cinično primetio i da bi doista čudna interpretacija slova evropskih ugovora i duha EU bila da neke zemlje svojim romskim građanima kao jedinu perspektivu ponude da emigriraju u najbogatije evropske zemlje koje bi onda snosile teret njihove integracije. Inače, evropski zvaničnici najavili su da će u oktobru u Bukureštu biti održana konferencija EU o Romima, kako bi paket pomoći za ovu populaciju bio snažnije pokrenut.

Kritičari kažu da se Sarkozi udvara ekstremnoj desnici računajući na njenu podršku na izborima 2012. godine i da je u jeku korupcionaške afere Betankur izmislio Rome kao državne "neprijatelje". Citira se i podrugljiva poruka jednog Francuza arapskog porekla: "Nakon 50 godina odane službe, sa mnogo emocija, ali i sa olakšanjem, Francuzi magrebskog porekla kao i ja jako smo ponosni što i službeno predajemo štafetu Romima kao novim žrtvenim jarcima, odgovornima za sve nedaće u Francuskoj. Nadam se da će biti dostojni tog prestižnog zadatka i želim im svu sreću."

PODRŠKA: Jedna od retkih podrški Sarkoziju i njegovoj vladi od strane evropskih kolega stigla je od premijera Italije Silvija Berluskonija, koji je ranije imao nesuglasice sa Briselom oko rešavanja problema ilegalnih imigranata iz Severne Afrike. Mediji su javili da je Sarkozi posle sastanka sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel u Briselu 17. septembra rekao da mu je kancelarka Merkel pružila "totalnu podršku" u vezi sa pitanjem proterivanja Roma i najavila da će i u Nemačkoj narednih sedmica biti "rasturana romska naselja", što su nemački zvaničnici demantovali, navodeći da su nemačke vlasti u više navrata naglasile da uopšte ne razmatraju mogućnost da postupe slično.

Podrška, međutim, postoji na drugim stranama. Prema poslednjim istraživanjima javnog mnjenja u Francuskoj, 48 odsto ispitanika podržava Sakrozijevu politiku, a dovoljno je pročitati komentare na vesti o onome što se dešava u Francuskoj da se primeti kako Sarkozijevih i Berluskonijevih istomišljenika ima širom Evrope, što ne čudi kada se pogleda kakav je kroz istoriju bio odnos prema Romima.

ISTORIJA: Romi su se na istočnim granicama Evrope pojavili još u XI veku, da bi u narednim vekovima stigli u sve zemlje Evrope, od Španije do Skandinavije. Prvi naučno potvrđeni pisani trag o Romima u Evropi je tekst iz života sv. Đorđa Atonskog u manastiru Iviron na Atosu iz 1068. godine. Zbog toga se 1000. godina uzima kao orijentacioni početak dolaska Roma u Evropu iz njihove postojbine, severozapadne Indije. Romi su do Evrope išli preko Avganistana, Persije, Jermenije, Turske. Jedan deo je preko severne Afrike stigao do Španije. Pripadnici ovog naroda se međusobno zovu Romima ili Sintima. Reč Rom na njihovom jeziku znači čovek ili suprug (supruga).

Zbog nomadskog načina života, oduvek je postojalo međusobno nepoverenje između Roma i stanovnika zemalja u koje su dolazili. Za Rome su od početka vezani mnogi stereotipi i ružne priče, jedna od prvih je bila da su iskovali eksere kojima je Isus prikovan na krst. Za njih se verovalo, a mnoga od tih verovanja žive i danas, da su prosjaci, lopovi, neradnici, otmičari dece, optuživali su ih čak i za kanibalizam, sumnjičili su ih da se bave magijom, nazivani su "lupežima, zločincima, kliconošama kuge…" Lista progona i kazni kojima su u različitim vremenima u gotovo svim evropskim zemljama bili izloženi je nepregledna.

Od 1500. do 1800. u Nemačkoj je objavljeno 148 edikata protiv Roma, dozvoljeno je bilo u određenim periodima u Španiji i Nemačkoj da se mogu "loviti kao ptice". Zatvor, javno bičevanje, smrt, žigosanje usijanim gvožđem, progonstva u daleke kolonije bili su uobičajeni. Mada su se u mnogim zemljama asimilovali i primali religiju lokalnog stanovništva, proganjale su ih i sve crkve, naročito u doba inkvizicije, nazivajući ih bezbožnicima, vešticama, đavolima. Za Lutera je "Ciganin ono šta čovek ne sme i ne treba da bude". U uobičajenim verovanjima o strašnim gresima i zločinima Roma ništa nisu menjale činjenica iz sudskih arhiva da se najviše presuda Romima odnosilo na narušavanje javnog reda i mira i krađu životnih namirnica, i da te krađe gotovo nikada nisu izvođene oružjem.

Menjanje običaja i državnih uređenja Romima je među poslednjima donosilo boljitak – u Rumuniji su tretirani kao robovi do polovine XIX veka. Ni očevi snova o novom, pravednijem društvu nisu se pohvalno izražavali o Romima. Marks je kao pogrdan koristio izraz "ciganski jezik".

ZABORAVLJENI HOLOKAUST: I pored tako strašne istorije, najveće stradanje Rome je stiglo u XX veku. Romi su od strane nacista u Nemačkoj okarakterisani kao "okoreli kriminalci, paraziti našeg naroda". Mada su u početku vladavine nacista postojali predlozi da se za Rome formiraju posebne gradske četvrti, da se isele u Abisiniju ili Polineziju, "konačno rešenje ciganskog pitanja" za naciste su bili logori poput Aušvic-Birkenaua. Danom holokausta nad Romima proglašen je 2. avgust, kada su 1944. godine u "porodičnom ciganskom logoru" u Aušvicu likvidirani poslednji preživeli Romi koji su tamo bili. Ukupan broj ubijenih Roma u Drugom svetskom ratu nije poznat, istoričari obično pominju pola miliona nastradalih. Ubijeno je preko 90 procenata romske populacije Austrije, Nemačke i Estonije, Romi su likvidirani i u drugim evropskim zemljama pod vlašću fašista.

Holokaust Roma i njihovo jezivo stradanje je, ipak, malo pominjana činjenica, najveći broj romskih žrtava i njihovih porodica nije dobio nikakvu odštetu. O tom holokaustu je napisano malo knjiga. Jedna od njih je Zaboravljeni holokaust Hristijana Bernadaka, a jedno od kapitalnih dela o ovoj temi je Istorija holokausta Roma Rajka Đurića i Antuna Miletića, objavljena 2008.

KOMUNIZAM I NJEGOV PAD: U doba komunizma i proklamovane jednakosti, u većini zemalja Istočne Evrope porasle su mogućnosti za školovanje, što je sigurno uticalo da se situacija nekih Roma bar donekle popravi. Istina, i u jednakosti je diskriminacije Roma bilo, mada se o njoj nije javno govorilo. Najtragičnija svedočanstva iz tog perioda odnose se na sterilizaciju romskih žena u Čehoslovačkoj, koja su se nastavila i nekoliko godina posle pada komunizma. Evropski centar za prava Roma izneo je prošle godine sumnje da neke zemlje, poput Češke i Slovačke, i danas pribegavaju istim postupcima.

Posle kraha komunizma širom Istočne Evrope ojačali su i desničarski pokreti i partije kojima su Romi stalna meta. Incidenti prema Romima beleže se u svim istočnoevropskim zemljama, naročito u Slovačkoj, Mađarskoj, Češkoj, ali ni mnoge zapadne zemlje poput Nemačke i Italije ne zaostaju u crnoj statistici. Juna 2009. u Belfastu su Romi iz Rumunije napadnuti kamenjem, prećeno im je smrću, pa je 115 ljudi, uključujući decu, utočište pronašlo u crkvi.

Mada se često tvrdi da prema Romima u Srbiji ima manje incidenata nego u drugim zemljama, nekoliko događaja prethodnih godina je odnos prema Romima dovelo u centar pažnje. Kada je 2005. godine iznesena ideja da se Romi iz naselja ispod mosta Gazela presele u novobeogradsko naselje "Dr Ivan Ribar", stanovnici tog naselja su to protestima sprečili. Sličan protest se desio i septembra 2008. godine, kada su stanovnici beogradskog prigradskog naselja Ovča blokirali početak radova na izgradnji naselja za Rome. Kada je početkom aprila 2009. godine pored naselja Belvil srušeno četrdeset kuća u neformalnom romskom naselju, meštani sela Boljevaca su blokirali puteve zahtevajući da se uklone kontejneri za stanovanje u koje je trebalo da se usele Romi. Inače, kada god se pokretala priča o njihovom raseljavanju, dolazilo je do intenziviranja napada na Rome i u drugim krajevima Beograda. Posle ubistva maloletnika u selu Jabuka kod Pančeva od strane njegovog vršnjaka romske nacionalnosti, u junu prošle godine su u tom selu počeli protesti koji su se pretvorili u nasilje prema Romima, čije su kuće noćima kamenovane.

Ni druge zemlje bivše Jugoslavije nisu imune na slične incidente. Romska porodica Strojan, iz sela Ambrusa nedaleko od Ljubljane, 2006. je pod pretnjom linča od strane sugrađana morala da pobegne iz svog doma. Meštani sela su postavljali barikade i blokirali puteve kada su Strojanovi pokušali da se vrate u svoj dom, a slično su postupali i meštani drugih mesta u koje je slovenačka vlada pokušala da naseli Strojanove. Tragikomično je delovala vest da su početkom septembra u hrvatskoj opštini Zemunik kod Zadra proteste protiv naseljavanja Roma u njihov komšiluk organizovali zajedno Srbi povratnici i Hrvati.

Po uobičajenoj matrici, ekonomska kriza dovodi i do porasta netrpeljivosti prema "drugima", a krivica se uvek traži u najslabijima. Romi su, tamo gde ih ima, skoro uvek prva i najpogodnija meta za istresanje ličnih i nacionalnih frustracija. Na drugom evropskom samitu EU o Romima u Evropi, održanom 8. aprila ove godine u Kordobi, rečeno je da će EU preduzeti konkretne korake i zahteve prema zemljama koje žele ulazak u EU, poput Srbije, i da se očekuju konkretna dela, s ciljem suzbijanja diskriminacije, društvene isključenosti i rasizma usmerenih protiv Roma. Kako stvari stoje, zemlje EU će morati na tome da porade i u okviru svojih granica.