Hotelskih je soba, ovakvih i onakvih, porazbacano podosta i u najnovijoj kolekciji Dubravke Ugrešić, kako to već inače biva uzduž i popreko ovog (u raznim smislovima) ahasverskog opusa. U naslovnom eseju knjige Napad na minibar – koji je esej, pak, negde na samom rubu da se prelije u priču, kako takođe obično biva sa ponajboljim tekstovima te vrste – buđenje iz košmarnog sna odvija se u ravnodušnoj "eksteritorijalnosti" hotelske sobe. Otuda je besmisleno pitati gde se ta soba nalazi: njeno pravo mesto je Nigde i Svugde.

Neće biti, predmnijevam, preveliko uopštavanje ako se kaže da u ovome ima neke karakteristične i znakovite osobenosti (i) ove knjige Dubravke Ugrešić: bekstvo iz košmara nužno je, ali java koja nas dočekuje ne mora biti nužno "topla" i prijateljska: možda je tek anonimna, bezlična, poslovno-hladna. Može li to konkretnije? Naravno, po želji. Ako je "košmar" plemensko balkansko klanje iz devedesetih, pa još praćeno sitnim, ali toksičnim malograđanskim mržnjama i intelektualnim izdajama iz "pozadine fronta", onda je buđenje neretko isto što i dospevanje u Vrli Novi Svet isprazno permisivne "kulture amatera" u kojoj sveprisutno preobilje svega, samo naizgled paradoksalno a zapravo sasvim zakonomerno, rezultira po svoj prilici nepovratnim dezavuisanjem svih uporišnih tačaka one Kulture koju smo kadgod pisali čak i tim pompeznim velikim početnim slovom, a koja je podrazumevala čvrst oslonac u znanju, kompetenciji, radu, delu, suvislim kriterijumima. Da košmar nije nikakva altenativa, toliko znamo. Ali, šta jeste, ako išta jeste?

Između te dve sljubljene krajnosti – između ružnog potkontinentalnog sna i mamurnog "globalnog" buđenja – esejizira se u ovoj opširnoj (406 strana), no nimalo dosadnoj knjizi. Sastavljena od nekoliko dužih i oko tuceta kraćih esejističko-pripovedačkih tekstova, te podugačke završne celine KK (iliti Karaoke kultura), knjiga Napad na minibar je, dakle, kompendijum novijih autorskih opsesija ex-YU spisateljice sa holandskom adresom. Na jednoj strani, tu je kultura "normalizovanog nacionalizma" (T. Kuljić) tamo dole u staroj (užoj i široj) Domovini, back home, koja se i dalje guši u licidarskom nacionalizmu i groteskno samozaljubljenom palanaštvu, mada na način ponešto drugačiji od onog direktno agresivnog i navalentnog kakav je dominirao devedesetih. Pošto se to više "ne nosi", mnogi će čak vredno poraditi na redizajniranju sopstvenih biografija, kao i na retroaktivnom fejs-liftingu cele jedne kulture laži, kako ju je autorka precizno opisala tačno na vreme, onda kada je taj i takav opis mogao proizvoditi terapeutsko-katarktičko dejstvo kod onih kojima je baš to bilo potrebno, dakle kod onih koje je morila ista ta pošast podivljalih "patriotskih naracija", da li domicilno ćiriličnih ili latiničnih, sasvim svejedno. Džaba sve: Ugrešićeva pamti. I podseća. Ne przničave pizme ili samobeatifikacije radi (ta se vrsta motiva uvek lako raspoznaje, i otužna je), nego iz higijenskih pobuda.

Na drugoj strani – još zanimljivijoj već i zato što je manje "ispisana", ne samo u okvirima konkretnog opusa – tu je korpus tekstova posvećenih, hajmo reći, umreženoj globalizacijskoj sadašnjosti i njenim (epi?)fenomenima, poput radikalne, do-apsurdne "demokratizacije" umetnosti i pojma umetničkog ("Pa šta ako sam nepismena? I ja imam svoje pravo na glas"), sveopšte "interaktivnosti" koja je javni prostor preplavila bezbrojnim primer(c)ima samoizražavanja i samoospoljavanja (znate ono: "svako ima pravo na mišljenje"), za koje tek treba utvrditi da li uopšte sadrže išta što bi se moglo izraziti i ospoljiti… Drugim rečima, Dubravka se Ugrešić dohvatila u koštac s tehnologijama radikalizovanom paradigmom pop-supkulture svake vrste, u kojoj možda neminovno dolazi do uspona beznačajnosti. Iza kojeg, ponekad se čoveku učini, više nikada neće uslediti utešan pad. Ništa novo pod suncem? Pa, možda i nije baš tako: sajber-svet stvari ipak postavlja pomalo naglavačke. Pisati o tome tako da se ne bude ni beslovesni prorok Digitalne Revolucije ni pasatistički apokaliptičar i zazivatelj nekog minulog Zlatnog Doba (bilo politički, kulturološki, tehnološki ili kako drugačije definisanog) najteže je: diskretan humor, ironija i probrani ulomci autobiografskog diskursa tu svakako pomažu.

Napad na minibar je, dakle, u potpunosti uspeo, mrska sprava je zauzeta, i sada idemo dalje. Kuda? Ko će ga znati; uostalom, to kao da je centralno pitanje većine tekstova u ovoj knjizi.