Autonomija tromeđe je davno započeta priča. Premijerno servirana pre blizu 67 godina, na Drugom zasedanju Avnoja u Jajcu, ovih dana je treći put aktuelna, zbog najnovije pazarske inicijative o "bošnjačkom uživanju prava upravljanja samim sobom, na temeljima samostalne samouprave".

Iz Mešihata Islamske zajednice u Srbiji, karikaturalno predvođeni muftijom nad muftijama, u saradnji s anonimnim – kombi strankama, koje imaju manje članova nego slova u nazivu svoje partije, uprkos tome što je više od pola izašlih vernika (52:48) protiv gromoglasne opcije, egzibicionistički zagovaraju da Sandžak dobije partizansku autonomiju. Telalski najavljuju restauraciju Narodnog vijeća Sandžaka, čiji je programski zadatak proglašenje autonomne pokrajine na granici Srbije i Crne Gore "kao istorijske regije, koja predstavlja celinu u kulturnom, geografskom, komunikacijskom, etnološkom, ekonomskom i svakom drugom pogledu".

Takav politički folklor oslanja se na oktobarski referendum iz 1991. godine. Bez ikakvih dilema i zapitanosti, to masovno izjašnjavanje organizovano pod zajedničkom akcijom Ugljanina i Ljajića, donelo je očekivani ishod po kome je "od 68 odsto glasača koji su iskoristili pravo, čak njih 98 odsto bilo za autonomiju Sandžaka". Bezmalo jednoglasno odjeknuo je drugi "autonomaški plač sandžačke dece palih boraca", ovih dana iznova dočekan kao dimna zavesa, iza koje oni što nemaju pare za televizor lepe postere, klanjaju na gotovs ili drže pištolje u frižideru, pošto za hladno oružje ne treba dozvola.

U sandžačkoj prestonici, ona nije imperativ. Tamo gde se samonikle tikve upoređuju s kondirom, da bi novokomponovani verski isabejci pelcovani konzervativnim nacionalizmom, koketirali sa prevaziđenom estetikom devedesetih, Kara-hodža Trećevenčani podgovara mamipare, po uzoru na ozloglašenog sarajevskog mentora, da nedopustivom arogancijom i osionošću, brutalno i bahato, pali šejtanske fenjere, samo da bi sadašnje stanje u socijalno-ekonomski poniženom Sandžaku prikazali u lažnoj boji. Sve što kažu svodi se na sihribarsko zavođenje, maštanje i blago ničim zasnovano nadahnuće, pomahnitalih profitera i stranih plaćenika.

Iz blata kopaju odbačene i zaboravljene putokaze. Navodno određuju koordinate za buduću geopolitičku stvarnost, toliko vulgarno i potcenjivački, da već ispričana tragikomična priča o autonomiji nema prođu ni u zabavištu, koje opet ištu i ne prezaju ni od staračkih domova, pod uslovom da treće doba bude u prvom redu. Bar dok se država grešno i snishodljivo povlači pred verskim fundamentalizmom, onih što uvedoše, pa izručiše vehabije, toliko politički oportuno da ne samo visokoparna šačica ima pravo da se bori za građanske slobode Bošnjaka u policiji, pravosuđu, zdravstvu, ali to ne znači zeleno svetlo pred fanatičnom isključivošću, ubikvitetnim ucenama i mušričkim konverzijama. Toliko neverno i očigledno primitivno, da u Sandžaku blato bacaju, verske objekte ruše i privatizuju, upravo oni koji bi trebalo da ih čuvaju i doteruju za oči javnosti.

Protiv religioznih protuva govori inteligencija. Ako je malo znanja vrednije od mnogo ibadeta, onda nema te molitve koja ezoterično i egzoterično može i treba da kroji, krije i modifikuje naše živote. Znaju to najbolje učeni alimi, koji trezveno dižu glas protiv najnovije avanture, da se Sandžak pošto-poto internacionalno promoviše u teritorijalni ekvivalent ravan Republici Srpskoj, kako bi se uspostavila nova balkanska buvlja pijaca. U tom slučaju odložila bi se izvesna i jedino prosperitetna regionalizacija, a na scenu uvela geografija zagrnuta mitologijom, čije epiloge su najtragičnije na svojoj krvavoj koži osetili Srbi u Kninskoj krajini i Slavoniji, kao i Bošnjaci u Podrinju.

Imaginarni Sandžak, najverovatnije, ostaje u Jajcu. Svaki pokušaj promene njegove lokacije, donosi zebnju i nemir, a sa njima jalove rizike i ugrožava testise njegovih koautora. Usnulih za vreme proglašenja Bosne i Hercegovine, a naročito zbunjenih tokom odvajanja Crne Gore, te više namerno, nego slučajno, po Jenki-diktatu probuđenih uoči promocije buduće regionalizacije. Kontradiktorno, iz krajnosti u krajnost, u srpskom delu bivše tromeđe bez međa, kad su već davno prežaljene bosanska i crnogorska trećina, ekstremni sandžački Isabejci, sad apsurdno nameću da je radiji užasan kraj, nego užas bez kraja.

Jer, kraj sudi početku. Valjda se zato arbitražno usmereni Pazarci, ispod čije ahmedije malog mozga nije, isključivo oslanjaju na jajce, baš kad pristiže otomanski kusur …