Gazda na robiji: Glupost na slobodi

Novinari redakcije dnevnog lista «Kurir» ne slažu se, privatno, oko toga ko je naručio, platio, podržao i talambasao u slučaju ispitivanja vlasništva u nedeljniku «Vreme». Deo redakcije «Kurira» misli da je petodnevni uradak o «Vremenu» pisao jedan blizak saradnik predsednika države, a drugi deo misli da je osmišljen iz glave drugog saradnika predsednika države. Mašala. Tek, tekstovi stižu iz neke ropotarnice buduće a unapred sumnjive istorije, a obojica osumnjičenih kunu se da nemaju veze sa celom aferom, ma šta novinari i urednici «Kurira» mislili o tome.

Priča je toliko glupa da bih poverovao obojici s obzirom na to da nisu glupi. S druge strane, niko normalan ne bi priznao svoje veze sa «Kurirom», dnevnim listom čiji gazda leži na robiji zbog neplaćenih poreza, a izlaženje novine počiva na nedostatku i prikrivanju dokaza o tome da li su platili višemilionski dug državi i da li sada plaćaju poreze i doprinose.

Elem, list čija je vrednost upisana na 500 evra, mada je i to preterivanje, pet dana se bavio «Vremenom». Brzo su prešli put od polučinjenica do pogrešnih zaključaka a onda, u nedelju, nisu odoleli napasti da napišu neku vrstu komentara koji niko nije hteo da potpiše, valjda od sramote.

Poslovodstvo je imalo ideju da ih tužimo, ali je ideja bila odbačena: zašto bi bila povreda poslovnog ugleda da je vlasnik «Vremena» zbilja Miroslav Mišković, najbogatiji i najuspešniji Srbin (vidi tekst na strani 36). Da je on zbilja vlasnik, valjda bi nam plate bile bolje a uslovi u kojima radimo sigurno ne bi bili gori.

«Kurir» je uspeo da niz činjenica pogrešno protumači. Iz relativno tačnog opisa izveo je pogrešan zaključak: Mišković kupio «Vreme»! Grupa novinara «Vremena» jeste pre dve godine uzela bankarski kredit da bi se razrešila prethodnih vlasnika. Za taj kredit jemčila je jedna od firmi «Delta holdinga». Onog dana kad otplatimo kredit menično jemstvo «Delte» biće poništeno. Kredit otplaćujemo uredno.

Ovu dosta glupu temu niko nije problematizovao osim minornih elektronskih novina, začetih baš od naših para koje smo isplatili prethodnim vlasnicima, i dnevnog lista «Politika» koji je u prošlu nedelju tvrdio da je priroda vlasništva u «Vremenu» dovedena pod sumnju. Alal vera listu koji se hvalio da nije izlazio u vreme «Vermahta» a sad je u nemačkim rukama, do pola, a od pola u rukama onih savetnika za koje se tvrdi da kontrolišu i «Kurir», dok osnivač leži u bolničkom zatvorskom pritvoru a sin mu u desk odnosi već napisane tekstove s napomenom «Ne čitaj, nego puštaj».

Hoću reći, ne vucite nas za jezik. Mi znamo da smo u toj priči kolateralna šteta kako se, sve izvinjavajući, izgovaraju šrafovi «Kurirove» mašine, koji su dobili nalog da krune Miškovićev ugled. Ali, ako se zbilja naljutimo, leteće perje na sve strane.

Mada, ruku na srce, već jesmo ljuti.

Politika i košarka: Kad Tadić gađa «trojke»

Ako trome i lenje institucije društva poveruju da će svaku brljotinu pokriti Boris Tadić onda, otvoreno govoreći, nećemo daleko da stignemo. Još je gore ako u to poveruje Boris Tadić.

Kriza u kojoj se nalazi srpsko društvo prevazilazi moći pojedinca. Radi se o strukturalnoj krizi i ona može trajati i duže od Tadićevog mandata. Život nije košarka gde jedna «trica» rešava utakmicu.

Tadić je, čini mi se, pomalo zanet udvorištvom u svom najbližem okruženju, počeo da veruje kako jednim potezom može da reši svaku utakmicu. Napravio je dubok jaz između sebe i stranke čiji je predsednik. Još je dublji jaz između njega i vlade. Ogroman je vakuum između vrhovne i svake druge moći. Ne verujem da se njemu na to žale, ali zato kukaju naokolo.

Opozicija se udružuje ne bi li izazvala vanredne izbore. A šta drugo da radi? Stranka na vlasti, Demokratska stranka, odlaže izbornu skupštinu, dvoumi se ne toliko oko broja potpredsednika – od dva do sedam – koliko oko karaktera tih ljudi. Kome će da veruje predsednik koji je počeo da veruje u samog sebe.

Njemu bliski ministri svedoče o postojanju praznog prostora između Tadićeve vlasti i formalnih organa vlasti i, posebno, stranke na vlasti. Možda je novi oblik kohabitacije najbolji način da se spreči jedna vrsta apsolutizma koji ne proizilazi iz Tadićevog ličnog karaktera koliko iz nužde da neko čisti po dvorištu, a niko nije lud da se prihvati metle.

Tadić je u apsolutnom centru pažnje. Ostao je sam na vetrometini. Štiti ga mandat u formalnom smislu, ali se «trice» postižu igrom slučaja, vrhunskom inspiracijom, instiktom… Pogađaju se u jednom od četiri ili pet pokušaja, ali nisu, nadam se, deo strategije kojom se dobija prvenstvo, kao što smo u slučaju košarke videli.

Duboko poštovanje imam prema igračima koji utakmicu, sportsku ili političku, uzmu u svoje ruke, ali pametna taktika počiva na ideji da pogodiš «zicere» a da «trojke» gađaš kad nemaš drugog izbora. Tadić pokušava da s devet metara pogodi koš, preko rampe, a poltroni mu tapšu unapred. Svakom bi od toga zadrhtala ruka.

Prizivanje izbora: Kad bi bilo danas…

Već sam napisao. Znate dobro kako to ide s najavama. Uzme se nešto bombasto, nešto što će da odjekne, doda se malo istorijske patetike, sve se to zamesi preko prijateljskih medija, na vrh noža doda se projekcija budućnosti, peče se na što jačoj vatri, pozove se društvo…

Ali, to još ne znači da će biti izbora. No, ovi naši su kao zapete puške – vise na zidu od prve scene prvog čina.

Spinuje se na sve strane. Odjednom u novinama, iznebuha, u danu priznanja propasti prvobitne rezolucije o Kosovu, osvane plaćena anketa o tome kako kad bi (tobože) danas bili izbori pobedila Srpska napredna stranka i to ubedljivo. Kad bi izbori bili sutra, tvrdi Mlađan Dinkić, on bi bio treća snaga Srbije, mada bi po pomenutoj anketi bio ispod cenzusa.

Od kosovskog zaokreta počela je bitka između racionalnosti i osećaja povređenosti i uvređenosti, zbog Kosova naravno, a ishod je teško predvidiv, mada se može reći da će aspekt racionalnosti biti izraženiji u predizbornim anketama nego u trenutku glasanja, ma kada da do njega dođe.

Očekuje se novo prestrojavanje partijskih vojnika.