Pitanje Kosova je zaista naše najosetljivije pitanje, kako unutrašnje tako i spoljne politike. Sam problem prosto plače za pažnjom i traži rešavanje, i to pod hitno.

Poređenje ovog problema sa Stojkovićem i njegovim "preletima" mi se čini trivijalnim, prosto zbog toga što je jasno da se u klupskom fudbalu sve, ali apsolutno sve vrti oko para i gela za kosu, što je i razlog iz kojeg klupski fudbal uopšte i ne pratim (kada me pitaju za koga navijam, ja kažem – za Srbiju, a ako insistiraju, pa pitaju koji klub, ja kažem – za sebe). Elem, u politici koju predstavnici naše vlasti vode, čini se prosto suludim i volšebnim poverovati da neko, tobože, uzima pare da bi prodao Kosovo. U to me niko neće ubediti. Ako govorimo o figurativnoj prodaji, transakciji koja zahteva određeno protivčinjenje (čitaj – ulazak u EU), svako prihvatanje ovakvog perfidnog i podmuklog dogovora spustilo bi legitimitet vlasti koja bi na to pristala, ali ne samo u očima birača, nego i u očima onih koji su takav dogovor i ponudili. Da su tuđe namere takve, možda i mogu da poverujem, ali da su namere predstavnika naše vlasti takve, čisto sumnjam. Ostaje nam dakle da pretpostavimo da je ovde reč o tome da naša vlast zaista pokušava da uradi najbolje što se uraditi može u datim okolnostima.

U toku rasprave o Kosovu u Skupštini, Ivica Dačić je rekao zanimljivu stvar: "Koga da okrivimo za stanje na Kosovu? Vuka Brankovića? Kralja Aleksandra? Tita, Miloševića, Koštunicu, sadašnju vlast?" Ova kontemplacija je krajnje zanimljiva, i ako pogledamo pobliže, moći ćemo da utvrdimo da komotno možemo da okrivimo sve njih zajedno. Da, kriv je Vuk Branković, ne zato što je izdao (istoričari tvrde da nije), već zato što nije sa ostalima uspeo da pobedi. Kriv je i Marko Kraljević zato što nije stigao na vreme. Krivi su Turci što su oteli Kosovo i osakatili nam istoriju. Kriv je kralj Aleksandar, zato što je stvorio Jugoslaviju, i nije dovoljno dobro asimilovao ostale narode, propuštajući da utiče na njih kroz kulturu, ljubav i prosvećenost. Da, kriv je Josip Broz, zato što je vodio traljavu unutrašnju politiku, i dozvolio bujanje albanskog nacionalizma na Kosovu. Kriv je Milošević, možda i najviše, zato što je napravio pakao (ovo je eufemizam) nama i Kosovu. Kriv je Koštunica, jer je nastavio da koristi Miloševićevu formulu, ali sa drugačijim sredstvima, sredstvima prepredenog vladanja iz senke, sredstvima spletkarenja i prebacivanja odgovornosti. Krivi su i ovi sad, ali samo zato što su došli tamo gde je stvar gotovo završena. Međutim, gde je ovde kvaka? Pa, kvaka je u tome što mi ne prestajemo da živimo u mitologiji, i što bi svako rešenje koje je sada realno (a realno je da stanje više nikada ne bude kao pre) bilo viđeno kao akt prokletničke veleizdaje. Mogu i ja da budem optužen za izdaju zato što tvrdim ovakve stvari, ali ja to tvrdim zato što pratim devizu – "Čovek koji ne misli svojom glavom, ne misli uopšte". Mogu da budem optužen za to, a pri tome hoću da ostanem u Srbiji, hoću da unapredim državu, hoću da bude uređena i da kipti od mladih stručnjaka, hoću da imamo mostova da ih ne možemo prebrojati, hoću da budemo najkonkurentnija privreda na Balkanu, hoću očuvanje Republike Srpske, hoću viši standard za svoje sugrađane…