Autobus tuzlanske firme sporo se i oprezno vukao starim, škripavim, razdrndanim mostom između Sremske i Bosanske Rače – onomad ovekovečene u potresnoj pesmi narodnog umetnika Bore Drljače – izgrađenim kanda još za vakta crno-žute monarhije, najveće i najbolje graditeljke u južnih Slovena. Pošto nisam nešto pobliže i detaljnije pratio mostograditeljske zanose našeg Prezidenta (što bi rekao dnevni kolumnista Danasa), blago sam se iznenadio ugledavši, tik uz most kojim smo milili, novu novcatu građevinu iste namene, kojoj su užurbani radnici udarali finalni glanc. Samo četiri dana nakon mog prolaska starom skalamerijom, novi će most svečano i radno otvoriti predsednik Srbije Boris Tadić i premijer Vojvodine Bojan Pajtić (Vojvodina je finansirala izgradnju ovog mosta; ne pitajte zašto, to izmiče skromnim mogućnostima ljudskog uma) a sa njima je bio i građanin Mile Dodik iz Banjaluke, navodno premijer nečega, nisam mogao da razaberem čega; interesantno i bizarno: iako se radi o klasičnom "međudržavnom" mostu, tamo nije bilo, koliko se zna, nikoga od zvaničnih predstavnika susedne i prijateljske države, Bosne i Hercegovine. Kako god, za mene je sve to još neznana budućnost, pa ravnodušno jezdim ka Bijeljini, Ugljeviku, Priboju (ne onom limskom), te napokon Tuzli. Četiri sata uglavnom prijatnog jahanja na gumama, i "grad soli" je tu.

Za Tuzlu su, sticajem i biografskih i geografskih okolnosti, vezana neka moja predratna i poratna potucanja, no sve je to mahom bio tek tranzit do nekih drugih gradova, ispran nervozom, nestrpljenjem, umorom i lošim pivom. Nikada ranije nisam zanoćio tu. A Tuzla je povelika varoš, rudarsko-industrijskog, dakle modernističkog štiha, prostranih i širokih ulica, onako malo po užički ili riječki "soliterska", ali uz fino očuvanu staru čaršiju, pravu bosansku. Putniče namerniče, kad prošetaš tuda pa ogladniš, svrati na burek sa korom odzlata i mesom izraja, a lako ćeš prokljuviti gde je najbolji: samo potraži najoronuliju radnjicu, bez i trunke prostačkog "glamura" u sebi i oko sebe, i na pravom si mestu, provereno i garantovano.

Književni susreti Cum grano salis, razlog ili bar povod mog dolaska, ove su godine održani po deseti put. Nastao u osvit decenije koja je trebala da bude – delimično je i bila – negacija one prethodne, krvave i mračne dekade, ne samo u Bosni, ovaj festival okuplja pisce (kritičare, izdavače, novinare…) sa područja četvoroimenog zajedničkog jezika, onog sa čijeg područja dolaze i pisci laureati nagrade "Meša Selimović". Spisak dosadašnjih dobitnika prilično je impozantan, i ukazuje na to da ovo jeste najreprezentativnija "regionalna" (kako je sada pomodno reći) književna nagrada, bez obzira na bilo čije slaganje ili neslaganje sa ovom ili onom odlukom žirija. Princip je dovoljno fer: "republički" selektori nominuju određeni broj romana, a potom žiri (ove mu je godine predsedavao Miljenko Jergović, a članovi su još Zdenko Lešić, Angela Richter, Stevan Tontić i Alma Denić Grabić) dodatno sužava izbor i bira pobednika. Ove godine u "superfinalu" bili su Ivana Šojat Kuči s romanom Unterstadt, Selvedin Avdić s knjigom Sedam strahova, Enes Karić i Pjesme divljih ptica, Zvonko Karanović sa Tri slike pobede, te Mirjana Đurđević, čiji je roman Kaja, Beograd i dobri Amerikanac odneo pobedu, što nam je saopšteno na pomalo "oskarovski" zamišljenoj završnoj ceremoniji, gde nije da nije bilo brižljivo gradirane neizvesnosti i napetosti. Koja je, pak, bila potpuna jer baš niko osim članova žirija nije znao šta su odlučili. Svi pokušaji nestrpljivog umoljavanja, podmićivanja ili priprećivanja neslavno su propali…

Književni festivali, kada su dobro osmišljeni i organizovani, te pozitivnom energijom nabijeni – a za ovaj sve to važi, zaslugom rodonačelnika i gradonačelnika Jasmina Imamovića (SDP), ali i dobrostivih građana Tuzle, bez sumnje nekako duhovno "najočuvanijeg" od svih značajnijih BH gradova – za publiku su čista radost, a za same aktere nešto više od (neizbežne…) trodnevno-tronoćne seanse opijanja, ožderavanja, ogovaranja i, uopšte, svega onoga što čini folklornu stranu "književnog života". To "više" zove se prilika da se ono što radiš i ono što drugi rade predstavi, vidi i čuje u dobrom kontekstu, da ono što je vredno dopre do što više ljudi, uinat mediokritetstvu i umreženom papanluku svake vrste. A onog "folklora" da je bilo, bilo je: i upadljivog međusobnog izbegavanja Negovorećih (gle, skoro uvek su to nekadašnji bliski prijatelji…) i raspričanih literarno-političko-parafilozofskih nadgornjavanja nad ohlađenim ćevapima i zagrejanim pivom, i svega što uz to ide. I tako gotovo do jutra, pa ko izdrži. Eh, ima l’ jada ko kad sabah (a ne akšam) pada?!

Na koncu dođe i nedelja, prokleta nedelja; mali se književni karneval stao raspršivati na sve strane, ka Sarajevu, Zagrebu, Podgorici, Beogradu i još koekude, i teško da ima ikoga od nas, a svakojaki smo inače, ko nije zažalio što je već gotovo i odmah poželeo da se iznova okupimo, što pre, baš tu, u dobrostivoj Jasminovoj Tuzli, u jedinom gradu na svetu koji ima i spomenik kozi, i Martinu Luteru Kingu. Pa ti, namerniče, vidi s kakvim igračima imaš posla.