Četiri su romana savremenog norveškog pisca Erlenda Lua već objavljena u Geopoetici, a evo nam i petog; više nego dovoljno da se kaže da je Lu jedan od onih pisaca koji (i) ovde imaju svoju vernu "sljedbu", nestrpljivu u čekićanju svakog novog oknjiženog ukazanja. U Luovom slučaju, fama je sasvim opravdana: kroz romane Naivan. Super i Mulej, a naročito kroz Doplera i Volvo kamione (v. "Vreme" br. 777 i 824, tj. moju knjigu Pepeo bez bašte), Erlend se Lu profilisao kao jedan od onih autorskih glasova koji plene osebujnim i lucidnim pristupom "večnim pitanjima", ali na način posve savremen, ujedno i sasvim nepretenciozan u toj svojoj uronjenosti – ali krajnje skeptičnoj! te istovremeno skeptičnoj prema sopstvenoj skepsi… – u svakodnevicu današnjeg ("zapadnog") čoveka. To jest, onog koji je sebi stvorio krletku krajnje udobnu za život, da bi na koncu ipak primetio da ga tu nešto žulja i tišti. Hm, biće da je izvor anksioznosti onaj obezdahljujući trenutak spoznaje kada primetiš da i najudobniji kavez ima rešetke… Pa tako i život savremenog (malo)građanina, koji više nije ni gladan ni žedan ni sexualno inhibiran ni potlačen od nekakvih strašnih tirana, te bi trebalo valjda da bude zadovoljan; ali, čovek je tako sazdan, ne ume da obitava u pukom zadovoljstvu…

Novi roman duhovitog Norvežanina Mirni dani u Miksing Partu (prevela Mirna Stevanović; Geopoetika, Beograd 2010) neće biti osobito iznenađenje za već prekaljene "luovce"; na drugoj strani, onima koji ga do sada nisu čitali radije bih preporučio da krenu sa prethodno objavljenim romanima, pa da tek onda dođu do ove knjige. No, pođimo redom.

Brur i Nina Teleman su bračni par u onoj nezgodnoj četrdeset-i-nešto dobi u kojoj se čovek, hm, preispituje gde je to bio i šta je to (i s kim?!) radio, & tako to. Tu su naravno i deca, sve po redu, mama, tata, pas i kravata… Nina je nastavnica norveškog i, reklo bi se, osoba koja je sigurna i stabilna u sebi samoj i svom životu, takvom kakav je. Brur je dramaturg i neostvareni dramski pisac, kojem je pomalo dosta toga da radi na tuđim dramskim tekstovima, jer je ubeđen da je stvoren za nešto više: za to da sam pravi Veliko Pozorište. U međuvremenu, najveći deo svojih dana Brur provodi baš tako: "razmišljajući o pozorištu", šta god to bilo, a to do kraja i njemu ostaje nejasno. To jest, onda kada ne razmišlja (romantično-lascivno) o Najdželi Loson, znamenitoj teve kuvarici, svojoj jedinoj vanpozorišnoj opsesiji. Što je najgore, reklo bi se da mu je "pozorište" iz njegovih mutnih maštarija dostižno baš koliko i Najdžela Loson, koja nikada neće saznati da tamo negde u Norveškoj živi neko ko izgara od želje da je izbavi iz njenog sadašnjeg života, mada ona po svoj prilici uopšte ni ne želi da bude izbavljena… Kako god, Brurovi kreću na odmor u Nemačku, u bavarski Garmiš-Partenkirhen; Nina obožava Nemačku, a za Brura to je tek "kolevka nacizma", osobito Bavarska. Apartman rezervišu kod porodice koja ne zna ni reč engleskog, nego se u korespondenciji koristi jednim od onih idiotskih "programa za prevođenje", pa tako i njihov ubavi alpski gradić u prevodu postaje Miksing Part… Razume se da Lu ne propušta ni najmanju šansu da poentira na jezičkom nivou, kao i na poslovičnom nivou "komedije zabune" zarad kulturološko-mentalitetskih razlika i tvrdokornih predrasuda, mahom Brurovih; to su, zapravo, i najbolji delovi ove knjige. No, oni ipak nisu njena okosnica.

Mirni dani u Miksing Partu pre svega su priča o krizi jednog odnosa i o posvemašnjoj krizi i stranputici jednog individualnog samopoimanja, čak jedne valjda već bezizlazne neostvarenosti, ako hoćete. Iliti o dramatično rastućem raskoraku između sopstvenog Nad-ja (umetničkog, ali i "muškog") i stvarnosti u kojoj se obitava. Razume se da je, samim tim, ovo i roman o nemogućnosti komunikacije, koja se zakonito izrodi u najbizarnije moguće nevolje, zdravstvene, bračne i svakojake druge. No, na koncu će uslediti nešto kao hepiend – to jest, ako je to hepiend. Ako je, dakle, neka vrsta mirenja sa sopstvenim ("objektivnim i subjektivnim") ograničenjima baš ono, ako ne najbolje a onda ono najpametnije što Telemanovi mogu dobiti od života. Zapravo, ova se priča, na način na koji ju je Lu vodio, i mogla završiti ili tako, ili nekim "tragičnim" finalom, koji po svoj prilici ne bi bio održiv. A što se Najdžele tiče, ona je, bez brige, ostala na sigurnom.

Napisan najvećim delom u dinamičnoj dijaloškoj formi – to je pozorište! uskliknuo bi Teleman – ovaj se roman čita lako i vrlo brzo, i sasvim je zgodna letnja lektira; Erlend Lu je, uostalom, odviše vešt pisac da bi zagnjavio čitaoca. Ipak, Mirni dani u Miksing Partu pouzdano nisu među njegovim najboljim delima, i svakako ne mogu pobuditi onu pažnju i oduševljenje kojima su dočekane prethodne Luove knjige, bar one prevedene na srpski. Ovde je malo odviše "veštačkih" situacija, svakovrsnog neproduktivnog preterivanja i "papirnatosti", i to je balast s kojim se ovaj roman do kraja ne uspeva izboriti. Pa dobro, ništa strašno, ni većim piscima od Erlenda Lua ne polazi za rukom da im svaka knjiga bude sjajna… U ovaj roman ipak vredi investirati svoje čitalačko vreme, a u međuvremenu, mene živo zanima šta li piše u njegovim knjigama kojih još nema u prevodu. Mislim, kako da ne budeš prokleto radoznao čega sve ima u romanu koji se zove Činjenice o Finskoj?!