Znate onaj vic u kome zaustave Muju na granici sa velikim nožem u torbi i kada ga carinik pita šta je to, on kaže: "Digitron, bolan. Šta vas briga kako se mi obračunavamo." Sapunica u produkciji Fudbalskog saveza Srbije pod radnim nazivom "Tole ili smrt" nema mnogo veze sa vicevima, ali je zasnovana na obračunu: emotivnom i novčanom.

Javnost je poslednjih mesec dana zatrpana najavama da će Radomira Antića, ranije zvanog Antara a danas Mister, smeniti što zbog činjenice da je zbog kazne zaslužene na SP-u u Južnoj Africi onemogućen da na četiri utakmice u narednim kvalifikacijama za evropsko prvenstvo sedi na klupi "orlova", što zbog rezultatsko-finansijskog neuspeha na samom Prvenstvu u Južnoj Africi. Tvorac ove argumentacije i njen glasnogovornik bio je otresiti Nikšićanin i predsednik FSS-a Tomislav Tole Karadžić. Tako se dogodilo da velika ljubav bude grubo okončana (kako to već biva), ali se sada uz pomoć prijateljskih saveta iz okruženja Vlade Srbije prepukla tikva krpi i zaceljuje.

Imamo elemente sapunice: dvojica koji su se puno voleli dolaze u situaciju da raskinu, ali ne zato što se pojavio treći, nego zato što jedan mora da plati sve račune u kući. Sada preostaje da se vidi ko ima vanbračnu decu i čija je majka Romkinja.

U stvarnosti to je izgledalo ovako: avion sa igračima, stručnim štabom i fudbalskom administracijom nije sleteo u Beograd, a Karadžić je dao surovu ocenu.

"Doživeli smo debakl na Prvenstvu u svakom smislu."

UDRI OBOJICU: Mediji su jedva dočekali da iz "usta zvaničnika" stigne neka samokritika. Samokažnjavanje odlučnog Tola Karadžića prihvaćeno je oberučke, pa je on prepoznat kao jedini dobar i samosvestan u celoj situaciji. Dojučerašnji miljenik nacije, ujedinitelj i preporoditelj Mister Antić našao se na udaru onih koji su ga veličali skoro dve godine uz malu pauzu prošle zime, kada se govorilo o tome kolika je njegova plata nakon što je ekipu odveo na najveće takmičenje. Posle prvih aperkata i krošea, Radomir se pribrao, udahnuo i vratio istom merom pa, po njemu, nismo doživeli debakl već:

"Nismo imali sportske sreće."

Tada je bilo jasno da se nesloga uvukla u redove tima i organizacije taman kada smo svi mislili da je "krenulo nabolje". Narednih dana, u poslednjih nekoliko nedelja svakodnevno, kao sa svakom sapunicom, imamo nove detalje iz odnosa koji nikada nije do kraja javno obelodanjen a tiče se samo količine novca koji pripada Radomiru. Mediji su se podelili: "Novosti", na primer, udaraju po Misteru, "Kurir" šiba po Tolu. Javna debata se pretvara u javnu pljuvaonicu na tri nedelje od početka novog takmičarskog ciklusa. Javljaju se domaći stručnjaci, treneri sa platom u Savezu koji godinama ne vode nijedan klub osećaju da je sad trenutak da se udari po onome koji je došao sa strane i uzima nepristojno mnogo novca.

Počela je licitacija oko toga koliku platu ima, a kolika bi trebalo da bude zarada selektora nacionalnog tima. Iako strana u sukobu i neko ko je jednako odgovoran za rezultate reprezentacije, Tole se postavlja kao autoritet sa strane koji kaže da će "službe Saveza doneti odluku", ali da on misli kako Antić ne može da bude više na tom mestu jer je kažnjen i jer se nepromišljeno ponašao. Kada Karadžić kaže da mi ne možemo u kvalifikacije bez prvog trenera na klupi, zvuči logično, ali to nije glavna stvar: Antić ima tim sa kojim radi i koji je možda skromnih medijskih mogućnosti, ali to je tim koji je pripremao i radio sa ekipom koja je otišla na Prvenstvo u situaciji kada smo se svi molili bogu da nekim čudom budemo drugi u grupi i probamo nešto kroz baraž; to znači da ako se sve dogovori u svlačionici ostalo može da uradi i pomoćnik na terenu. Kada taj argument odbacimo, ostaje pitanje novca kao presudno i kao nešto oko čega će se još "razgovarati".

CENA MRTVE MAČKE: raspravu o novcu i Antićevom ugovoru, u priču o tome kolika je cena raskida i da li je jeftinije da on ostane na sadašnjem režimu nego da mu isplate ogromnu odštetu (pominje se nekoliko miliona evra), uvukla se i priča o nacionalnom interesu: na prijateljskoj utakmici s Grčkom prošle nedelje, koju je Srbija izgubila, publika je iz sveg glasa bodrila Radomira ("Jedan je Radomir Antić"), dok je Tole prošao onako kako inače prolaze predsednici na stadionu Partizana ("Tole lopove", na melodiju Stingove pop himne Every Breath You Take). Podrška "naroda" Radomiru bila je dovoljna da Karadžić, kao čovek vešt u preživljavanju, malo odstupi i krene u novu rundu pregovora. Kako sada izgleda, Antić će ostati selektor jer niti Tole ima B opciju niti može jednostrano da prekine ugovor.

Ovaj obračun je pokazao da, uprkos boljoj prezentaciji u javnosti, oni koji vode srpski fudbal i dalje izgledaju kao neki mutni tipovi čiji poslovi nikada nisu do kraja jasni. Karadžić je nešto ispričao: očekivao je veliku zaradu od učešća na SP u Južnoj Africi i na kraju dana to ga je najviše zabolelo. Možda je obećao nekome neke poslove koje bi pokrenuo tim novcem, možda je hteo da napravi štek za crne dane, možda je želeo da taj savez opet bude bogat. Ušao je u pregovore sa državom, gradi neku fudbalsku kuću, bavi se izgradnjom stadiona po Srbiji, ali je on neko ko je Antića doveo i ko je pristao na sve stavke ugovora koji je sa Antićem potpisan.

NEMA TU PAMETI: S druge strane, ne bi bilo ni dinara u kasi Saveza bez rezultata koje je napravio Antićev tim. Mister je toga bio svestan od početka i tražio je svoj deo. Ne treba zaboraviti da je do njegovog dolaska na klupu Srbije reprezentativni fudbal bio mrtav i da to nikoga pristojnog nije zanimalo. Ni publiku ni sponzore. Danas sve izgleda mnogo bolje, postavljen je neki okvir, ekipa ima oblik, nije najbolja na svetu, ali se nije obrukala od kad je Antić vodi. Publika je prepoznala taj "novi kvalitet" i priklonila se selektoru i timu čak i kada je izgubljena utakmica protiv Grčke. Karadžić je uspeo da nametne temu za debatu čime je u potpunosti zamagljen njegov deo odgovornosti. On se hvalio kako je veliki prijatelj sa čelnicima svetske i evropske fudbalske organizacije, Sepom Blaterom i Mišelom Platinijem (verovatno mu je u tome pomogao intenzivni kurs engleskog u Londonu koji mu Savez plaća pod stare dane), a nije mogao da izdejstvuje ni smanjenje kazne za Antića. Pored toga, za razliku od nasmejanog Radomira, Karadžić je kontroverzna ličnost i nije baš najjasnije kako se on pojavio na mestu prvog čoveka fudbalske organizacije (i to baš kada je ona bila na samom dnu posle nestanka Zvezdana Terzića). Za dve godine na čelu Saveza jedina promena u srpskom fudbalu jeste to što isti igrači igraju mnogo bolje (ovaj tim su manje-više selektirali Klemente i Terzić), a sve ostalo je tajno, mutno i na ivici legalnog. Zavirite šta se dešava ne samo u nacionalnom prvenstvu nego na lokalnom nivou i videćete da je fudbal leglo ozbiljnog šljama. Tu Savez ništa ne radi, kao što ne radi na polju licenciranja igrača, evidencije ugovora i sređivanja sudijske organizacije. Nemoguće je da se sve vozi na onom što Radomir napravi sa svojom ekipom.

Tako je i u sapunici oko Antićeve plate: nije jasno zbog čega se javno ne obelodani iznos o kome se vode pregovori i da se kaže koliko smo novca izgubili zato što nismo prošli prvi krug na SP-u i šta bi se radilo sa tim novcem da je zarađen. Ovako svi znamo da je reč o nekim milionima, samo nije jasno čiji su ti milioni. Antić, i pored populističkih nastupa u kojima govori kao narodni tribun, zna koja je cena njegovog rada i svestan je šta se može napraviti sa ovim što ima od igrača.

Karadžić je tamnija strana priče, ali iz nekog čudnog razloga i neka vrsta miljenika vlasti. Jedan od onih koji su kao bili toliko uspešni "u civilu" da sad samo žele da pomognu zajednici u poslu koji kao najbolje poznaju. Poštenije je da i on kaže koja mu je cena.

Izgleda da bi s njim bilo jednostavnije raskinuti ugovor.