Položaj u kome se Srbija nalazi nameće veliku političku odgovornost za poteze učinjene pred Generalnom skupštinom UN-a i za one koji će joj prethoditi. Ocena legalnosti biće zamenjena ocenom legitimiteta nezavisnosti Kosova što će biti izraz političkog stava međunarodne zajednice. Za Srbiju je najznačajniji stav Evropske unije, ne samo zato što namerava da joj u budućnosti pristupi već i zato što joj politička, a naročito ekonomska stabilnost zavisi od dobrih odnosa sa Unijom. Ukoliko ne dođe do saglasnosti između Beograda i Brisela oko toga kakva vrsta dijaloga sa Prištinom je prirodna konsekvenca mišljenja MSP-a, velika je verovatnoća da će doći do krupnog političkog razmimoilaženja što će rezultirati (novim) zastojem u evropskim integracijama Srbije.

Međunarodni sud pravde nije dao, kako se često zvanično kaže, odgovor na suštinsko pitanje o pravu na samoopredeljenje Kosova, jer tako nešto nije ni mogao da učini. Ne zbog toga što pitanje nije bilo postavljeno na adekvatan način, već zbog toga što bi bilo kakvo pravno normiranje "dozvoljene nezavisnosti", tj. prava na samoopredeljenje bilo dezavuisano od strane država koje se neće odreći suverenog prava da priznaju koju god državu žele. Suština nezavisnosti je u priznanjima drugih država, a ne u zadovoljenju neke pravne definicije države. Postanak novih država je političko a ne pravno pitanje, ne zbog toga što je MSP tako odlučio, već zato što tako žele sve države UN kao jedini stvaraoci onoga što zovemo međunarodnim pravom i zato što su to pitanje namerno ostavile nenormiranim.

Međutim, to nikako ne znači da je postavljanje pitanja MSP-u bila greška. Naprotiv, politika "prebacivanja Kosova sa političkog na pravni teren" imala je više ciljeva koji su postignuti tim potezom. Politička nestabilnost u Srbiji posle 17. februara 2008. godine time je bila umnogome relaksirana, stvoren je širok društveni konsenzus za ulazak Srbije u Evropsku uniju, radikalne političke opcije su marginalizovane, ukinute su vize od strane EU i ostvaren je formalan napredak u evropskim integracijama. Naravno, ekonomska kriza je velikim delom otežala valorizaciju ovih uspeha jer je standard građana opao uprkos svemu navedenom. Ipak, vreme koje je dobijeno odlaskom pred MSP je vreme koje je pametno utrošeno.

Sada se Srbija nalazi u sasvim drugoj situaciji jer mora da nađe način da pomiri tenziju između borbe za Kosovo, kao središnjeg unutrašnjopolitičkog cilja i svoje spoljnopolitičke orijentacije. Međutim, da bi se ovi ciljevi mogli približiti oni se moraju analizirati u svojoj sadržini; dok je potpuno jasno koji je cilj Srbije u evropskim integracijama, pravi cilj Srbije u pogledu Kosova je poprilično nejasan. Sigurno je da cilj sam po sebi nije bilo drugačije mišljenje MSP, niti bilo kakva rezolucija Generalne skupštine UN, čak ni otpočinjanje novih pregovora o statusu. To sve samo mogu biti sredstva da se dođe do pravog cilja koji nikada nije konkretno saopšten i elaboriran ako izuzmemo kratak period Vlade Zorana Đinđića pre njegove smrti, kada je podela Kosova figurirala kao zvaničan zahtev za razgovor od strane Srbije. Takođe, za ozbiljan cilj se ne može shvatiti predlog Srbije pri kraju pregovora koji su vođeni pod Martijem Ahtisarijem, o davanju "hongkonškog" modela autonomije Kosovu unutar Srbije, ponajviše zbog toga što je sam taj predlog Srbija veoma brzo napustila i nikada ga nije više pomenula. Nejasnost konačnog cilja Srbije se često pokrivala formulama tipa "više od autonomije, manje od nezavisnosti", "suštinska autonomija" ili "obostrano prihvatljivo rešenje". Najveći problem u maglovitoj strategiji oko rešavanja kosovskog pitanja je taj da se sva energija koncentriše na taktičke korake koji potom u srpskom javnom mnjenju postaju samodovoljni ciljevi dok prava debata o realnom cilju ne postoji.

Postoji više razloga zbog čega cilj Srbije u vezi Kosova nije jasno postavljen niti je započet politički proces debate preispitivanja dosadašnje politike. Kao prvo, Srbija je od 2000. godine (sa izuzetkom predloga Zorana Đinđića) odbijala da započne pregovore, rukovodeći se idejom da vreme radi za nju. Drugo, politika i prirode kohabitacije a kasnije i koalicije između DS-a i DSS-a je u velikoj meri ograničila mogućnost formulisanja realnog cilja i smanjila manevarski prostor srpskom pregovaračkom timu u vreme pregovora o statusu Kosova. Treće, srpski Ustav u svojoj preambuli gde pominje Kosovo kao neodvojivi deo Srbije svaku debatu o mogućim teritorijalnim ustupcima Srbije tretira kao veleizdaju, čime se praktično čini nemogućom misijom da se postigne širi društveni konsenzus o redefinisanju cilja oko Kosova. Četvrto, zvanična politika oko toga da su evropske integracije i status Kosova odvojene (paralelne) teme negirala je bilo kakvu potrebu da se odbaci politika "zamrznutog konflikta" koja je, pored problema u implementaciji evropskih standarda, glavni razlog zastoja u integracijama. Ono što je sada posledica ovih navedenih faktora jeste to da je sada javnost u Srbiji nepripremljena za promenu politike prema Kosovu i da je to samo po sebi postalo jedna od najograničavajućih okolnosti.

Kada govorimo o onom momentu kada je jasno da se mora promeniti pristup i da je neophodno učiniti određene ustupke, što se možda i ne mora nazvati porazom već otrežnjenjem, mora se reći da takav momenat nije samo subjektivna kategorija već realan odnos snaga između ciljeva i mogućnosti. Doduše, kada nemate jasan cilj svoje borbe onda teorijski nikada i ne možete doživeti poraz, već samo dolazi do zamenjivanja starih sa "novim taktičkim rešenjima". Ipak, trebalo bi znati kada je taj momenat došao da bi se šteta smanjila i da se poraz ne bi ponavljao u dužem vremenskom periodu. Imajući u vidu da su se međunarodne okolnosti suštinski promenile posle mišljenja MSP-a, jasno je da je postalo neizbežno da se Srbija preispita oko Kosova.

Namera Beograda je bila da, posle (po njega) pozitivnog mišljenja MSP-a, izdejstvuje rezoluciju u Generalnoj skupštini UN-a kojom bi se tražilo novo otpočinjanje pregovora o statusu. Posle (za njega) neočekivanog mišljenja MSP-a Beograd želi da se usvoji rezolucija sa istim efektom, sa ublaženom formulacijom "dijaloga o svim otvorenim pitanjima" umesto pregovora o bilo kojim konkretnim pitanjima, ali koja ipak implicira mogućnost razgovora o statusu Kosova. Ono što se zvanično odbija jeste da se uđe u tehničke pregovore kojima bi se indirektno priznalo Kosovo.

U Evropskoj uniji i dalje nema jedinstvenog stava po pitanju nezavisnosti Kosova, što pruža mogućnost Srbiji da sarađuje sa Briselom po pitanju rezolucije. Iako nema konsenzusa oko statusa Kosova, postoji saglasnost između svih članica EU da je neophodno što pre započeti razgovor između Beograda i Prištine oko praktičnih i tehničkih pitanja od značaja za svakodnevni život građana. Ukoliko Beograd želi da ostvari bilo kakvo saglasje sa Evropskom unijom onda je to upravo oko otpočinjanja tehničkih pregovora uz ogradu da takvi pregovori ne impliciraju priznanje Kosova od strane Srbije. Mora se imati u vidu da je Srbija već pristala da Kosovo učestvuje u regionalnim samitima (samit u Sarajevu) koje organizuje Evropska unija pa se time nije desilo ništa od onoga što se podvlači kao argumentacija protiv tehničkih pregovora. Takođe, tehnički pregovori su se već desili početkom 2003. godine za vreme vlade Zorana Đinđića kao i krajem iste godine za vreme vlade Zorana Živkovića bez reperkusija po tadašnju pregovaračku poziciju Srbije.

Tehnički pregovori uz posredovanje Evropske unije, koji bi bili tako osmišljeni da se ne dotiču statusnih pitanja, direktno ili indirektno, mogli bi biti od velikog značaja za srpsku zajednicu na Kosovu jer bi se moglo doći do dogovora da se niz tehničkih pitanja poput elektrodistribucije, vodosnabdevanja, pošte, telefona, uredi na način da opštine dobiju niz nadležnosti. Ukoliko bi kasnije došlo do razgovora o statusnim pitanjima, pod čime treba podrazumevati i pitanja širine autonomije srpske zajednice na Kosovu, rešena tehnička pitanja mogu predstavljati dobru polaznu osnovu. Odbijanje tehničkih pregovora će dovesti Srbiju u veoma težak položaj u odnosu na Evropsku uniju, jer bi se time kompromitovala spoljnopolitička uloga EU na međunarodnoj sceni. Time bi Srbija opet dobila etiketu "destruktivnog igrača" i bila bi percipirana kao neko ko konstantno gleda da blokira proces dogovora, umesto da radi na rešenju. Ipak, iskrenosti radi, mora se reći da bi tehnički pregovori takođe imali za cilj i pripremu naše javnosti za naredne razgovore o širini autonomije Srba u okviru nezavisnog Kosova.

Alternative koje su spominjane u vidu podele Kosova ili čak fantastične ideje o razmeni teritorija sada su jednostavno nemoguće. Nemoguće su jer ih niko u međunarodnoj zajednici ne bi prihvatio i tu diskusija staje. U suštini potrebno je napraviti veoma hrabar politički potez koji će biti dočekan sa ogromnim javnim neodobravanjem, ali koji je neophodan za dobro Srbije. Ogroman teret leži na leđima predsednika Tadića jer je izbor sada veoma jasan – uzeti ono što se najviše može dobiti i zaštititi srpsku zajednicu na Kosovu ili istrajati do kraja u sadašnjoj politici koja će državu odvesti u ambis svoje neodređenosti i konfuzije.