Još mnogo pre nego što su nakon finala utihnule poslednje trube, bilo je očigledno da je Južna Afrika ostvarila svoj cilj. Malo je ko od stotina hiljada turista otišao iz ove zemlje nezadovoljan, ma kako da mu je reprezentacija prošla. Celo prvenstvo je proteklo bez ikakvog negativnog naboja, kakvo često ume da prati velike sportske događaje, utisak je da je navijačima koji su kao reka cirkulisali po celoj zemlji najvažnija bila zabava, čak i posle izgubljenih mečeva.

I pored toga što je kriminal bio opsesivna tema pre početka prvenstva, ponekad i više od fudbala, nije se desio nijedan veliki incident. Neskriveni ponos i sreća izbijali su iz svakog Južnoafrikanca kada bi o tome govorio. Delovalo je da su u tih mesec dana svi u zemlji bili ujedinjeni u pokušaju da pokaže svetu ono najbolje što Južna Afrika ima da pruži, što je možda i najveći dobitak u zemlji u kojoj još uvek postoji toliko podela.

Osim podela na bele i crne, bogate i siromašne, pripadnike različitih naroda, Južnoafrikanci kažu da se sever i jug zemlje razlikuju kao da su u pitanju dve države, a da su najbolji primer te razlike Johanesburg i Kejptaun. Stanovnici Johanesburga tvrde da se, za razliku od Kejptauna, kod njih radi mnogo, da se u Johanesburgu pare zarađuju, a u Kejptaunu samo troše, i da zbog toga nije čudo da su u Kejptaunu plate i za iste poslove mnogo niže nego kod njih.

Sa druge strane, u Kejptaunu listom pričaju da u Johanesburgu ljudi ne znaju da žive jer misle samo na novac i posao. "Ne bih tamo živeo ni da znam da ću zarađivati mnogo više", kaže Džozef, taksista u Kejptaunu. "Ovde je sve normalno i opušteno, ljudi i noću mirno hodaju po ulicama, toga u Johanesburgu nema."

Za one koji putuju Južnom Afrikom, Kejptaun je jedno od onih mesta koja se zavole na prvi pogled. Na njegovim ulicama život kipi, od turističkog Voterfronta na obali okeana, centra grada gde se sedi u bezbrojnim kafićima i restoranima sa ukusom i šmekom svih afričkih zemalja, na živopisnim pijacama, ulicama sa kućama još iz kolonijalnog perioda, naslonjenim na ultramoderne zgrade. Odmah iznad poslednjih kuća na periferiji počinju stenoviti obronci Tejbl Mauntina, sa čijeg vrha se pruža neverovatan pogled na grad.

Kejptaun je čudna mešavina religija, rasa i naroda. Ovde živi najveći broj muslimana u Južnoj Africi, potomaka robova koji su došli još u XVII veku iz jugoistočne Azije. U kvartu Bo-Kep pozivi na molitvu sa minareta mešaju se sa zvonima mnogobrojnih crkava. Hrišćanstvo su u Južnu Afriku doneli misionari iz Evrope, danas oko 80 odsto stanovništva pripada ovoj religiji. Biskup Dezmond Tutu je jednom rekao: "Kada su došli, imali su Bibliju u rukama, a mi zemlju. Rekli su nam: ‘Hajde da sklopimo oči i da se molimo’. Kada smo otvorili oči, mi smo imali Bibliju u rukama, a oni zemlju." Vera je važan deo svakodnevnog života u Južnoj Africi, mada je ovde hrišćanstvo često izmešano sa drevnim verovanjima, pa nije čudo da su mir vernika čak i u dvorištima bogomolja prethodnih nedelja remetile vuvuzele.

U okolini Kejptauna na obali okeana posejani su mnogobrojni gradići sa šmekom Evrope iz prošlih vekova. U Simonu, jednom od tih gradova, na plaži Bolders živi najveća kolonija afričkih pingvina. Duž beskrajnih peščanih plaža ide se prema Rtu dobre nade i Kejp Pointu, gde usred dramatičnog pejzaža stenovite klifove nagrizaju udruženi moćni talasi Indijskog i Atlantskog okeana.

ZEMLJA VINA: U zaleđu Kejptauna počinje Zemlja vina (Boland), u koju su još doseljenici iz Francuske doneli prve nasade vinove loze. Zemlja vina je visoravan na preko 1500 metara nadmorske visine, čiji gradovi kao da su ovde preneti iz Provanse, Holandije i viktorijanske Engleske. U senci impresivnih planina u beskraj se pružaju vinogradi, a idilični prizor razbijaju kolone autobusa koji u vinarije i na farme dovoze hiljade turista.

Do Stilenboša, jednog od najpoznatijih gradova u Zemlji vina, stiže se iz Kejptauna prigradskim vozom. Za razliku od severa zemlje, gradski prevoz se ovde koristi bez straha, iz voza hrle reke putnika, i belih i crnih. Grad su osnovali doseljenici iz Holandije krajem XVII veka. U njemu je i veliki univerzitet, po gradskim kafanama mnogo je mladih, na Holandiju podseća i veliki broj plavokosih mladića i devojaka kao i mnogobrojni bicikli na ulicama. U pojedinim kućama koje su pretvorene u muzeje može se videti kako je izgledao život prvih naseljenika, a kustosi su starije crnkinje obučene u odeću kakvu su nekada nosile Holanđanke. Sve izgleda idilično, ali eksponat u muzeju su i okovi nekadašnjih robova.

KARU: Kada se od Kejptauna krene prema Johanesburgu, posle Zemlje vina počinje Karu, fascinantno prostranstvo koje pokriva skoro trećinu Južne Afrike. Karu na jeziku naroda Ho-San, koji je prvi naseljavao ove prostore, znači ‘zemlja žeđi’. Stotinama kilometara pruža se ravnica obrasla samo žbunovima niske trave, u kojoj se naselja retko pojavljuju. Usred ničeg, voz staje na stanici koja se zove Majksfontejn. Iza zgrade železničke stanice poput priviđenja stoji parkiran crveni londonski dabldeker, a iza njega je grandiozni hotel kolonijalnog stila. I hotel i selo oko njega podigao je pre skoro sto godina Škotlanđanin Džimi Logan, pripadnik tadašnjeg visokog društva u Kejptaunu. Majksfontejn je danas spomenik kulture i turistička atrakcija. Dok voz napušta stanicu, mir koji prati zalazak sunca nad Karuom remete samo pesme navijača na mnogim svetskim jezicima, koji u vozu pivom prekraćuju dugi put do Johanesburga, odakle kreću kući.

Ekskluzivno iz Južne Afrike

Novinar nedeljnika "Vreme" Momir Turudić boravi kao specijalni dopisnik našeg lista u Južnoj Africi za vreme trajanja Svetskog prvenstva u fudbalu. Njegove priloge o licu i naličju ove zemlje tokom najvećeg ovogodišnjeg sportskog događaja "Vreme" je redovno objavljivalo u prethodna četiri broja.