Budućnosti smo mogli da se divimo na travi, prošlost smo prepoznali na tribinama. Prvo smo videli kancelarku (Angelu Merkel) koja se kao manijak probuđen iz depresije raduje dešavanjima na sportskom terenu. A tu je bio i Mihael Balak, koji zbog povrede nije mogao da učestvuje na Svetskom prvenstvu. Oboje otelovljuju stari princip. Balak, vuk predvodnik, koji naginje demonstriranju moći, pobornik jasnih hijerarhija – vojnik fudbala, a ne inspirator koji ume da kulira.

Merkelova je bila kongenijalna dopuna na tribinama – ona i njena vlada, koji u ispitivanjima javnog mnjenja do sada ni za delić procenta nisu mogli da profitiraju od dobrog, gotovo iritirajuće zaraznog raspoloženja u zemlji. Ona je verovatno svesna toga da njena vlada nikada neće moći da bude u skladu sa ovom produktivnom atmosferom usmerenom ka budućnosti. Birači znaju precizno da naprave razliku između opčinjavajućeg fudbalskog performansa i jedne vlade, koja više razjedinjuje nego što moderira i koja ne daje nikakvu ponudu za budućnost koja spaja. Ne zato što je njena politika loše inscenirana, već zato što je to pogrešna politika. Na terenu u Kejptaunu videla se – ovde samo fudbalerska – definicija modela za budućnost kakav bi mogao da bude: mladi igrači, koji sami moraju da preuzmu odgovornost, jer vukovi predvodnici baš nisu na raspolaganju. Igrači koji bukvalno prelaze svaki put na travi, kako bi podržali kolege iz tima. Zvezda je sama ekipa, a ne pojedinačno umeće u zapovedničkoj strukturi.

A vlada? Konglomerat nervoznog pseudoveselja matrone kancelarke i razdraganosti kao na odbojci na plaži njenih neoliberalnih saveznika. Oboje prevaziđeni model – bez volje i talenta da pokreću političke procese, koji ne bi odmah provocirali opravdani besni protest. Oni stoje za juče, insistiraju na društvenom modelu koji se ne zasniva na osećaju za zajedništvo, veća na borbi i razdvajanju. Mihael Balak više nije potreban, mladići se, tu i tamo još uvek malo nesigurni, odlično snalaze i bez njega. Merkelova bi trebalo da uživa u svojim izletima u Južnu Afriku. To su oproštajne ekskurzije. Ona je svoju budućnost, baš kao i budućnost politike koju predstavlja, jasno ostavila za sobom.