Povodom izricanja konačne presude pred Apelacionim sudom u Kragujevcu (21. april 2010) za naknadu nematerijalne štete Velji Iliću, u visini od 180.000 dinara, zbog objavljivanja humoreske "Zanemoćali mandarin" i teksta "Dolazi vreme za polaganje računa" u "Čačanskim novinama" (17. februar 2009), Nezavisno udruženje novinara Srbije je organizovalo okrugli sto u Medija centru u Beogradu, pod naslovom "Osuđena humoreska: sloboda medija – osnovni uslov društvenog napretka".

U pokušaju da ovim povodom odgovore na pitanja – da li je samo reč o lošem zakonu i lošoj sudskoj praksi, još goroj društvenoj klimi, nečem četvrtom ili o svemu tome zajedno, praktično svi učesnici u raspravi, od uvodničara Nebojše Popova i Jovana Ćirilova, pa do Zorana Ivoševića, Radeta Veljanovskog, Rodoljuba Šabića, Zage Pešić Golubović, Miodraga Zeca i svih ostalih, složili su se da je reč o sudskoj odluci opasnoj ne samo za srpsku štampu nego i za slobodu informisanja i slobodu izražavanja u Srbiji.

Još pre ovog skupa, vršilac dužnosti predsednika NUNS-a Vukašin Obradović je u komentaru pravosnažne presude za naknadu nematerijalne štete Velji Iliću istakao da je reč o "opasnom presedanu", a da "muk" koji prati pravosnažnost te presude "može ostaviti nesagledive posledice, ne samo po novinarstvo" ("Blic", 9. jun).

Da li ova presuda o naknadi nematerijalne štete, uprkos tome što se ne oslanja na krivičnu kaznu (kakvu je, prvo, izvorno zatražio tužilac) – a kod nas su kleveta i uvreda putem štampe i dalje kriminalizovane – znači uspostavljanje prakse da se naši političari mogu prepoznavati u svim vidovima javne kritike politike i da mogu tužiti za nematerijalnu štetu novinare autore tih kritika, a sudovi će im u građanskim parnicama procenjivati "duševnu bol" u visini šestostruke prosečne plate u Srbiji? Da li, zatim, to znači da Velja Ilić nije tužio Jovana Jovanovića Zmaja i Miroslava Krležu, uprkos tome što su i oni pisali o mandarinima u Jututunskoj Juhahahi, samo zato što su mu advokati skrenuli pažnju na zastaru zahteva za štetu? Zašto se nije prepoznao kod Nušića, Domanovića, Zoščenka, Molijera, Fejdoa, Ibija ili Servantesa – kad je za to imao i više razloga nego u slučaju "Čačanskih novina"? To jest, da li novinari Srbije posle ove presude treba da izigravaju don kihote koje će stalno globiti svaki duševno povređeni sančo pansa srpske politike.

Ova presuda, sporna je, prvo, sa pravnog stanovišta, jer je u nesaglasnosti sa čuvenim Članom 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima i suprotna je praksi Strazburškog suda u pogledu slobode izražavanja. A pošto i Član 10. i precedenti tog evropskog suda moraju biti stariji od naših zakona – bar tako piše u Ustavu Srbije – obrazloženje ove bizarne sudske odluke se gotovo cinično i poziva na Član 10. i na evropsku sudsku praksu, no, bez suvislog objašnjenja.

VIDIMO SE U STRAZBURU: Srbija je pred tim Strazburškim sudom, međutim, već izgubila sve slučajeve u vezi sa zaštitom prava na slobodno izražavanje koji su stigli do tog suda (dakle "poništene" su joj četiri pravosnažne presude iz domena kažnjavanja povrede časti i ugleda i prateće sudske odluke o naknadi nematerijalne štete). Uprkos toj činjenici naši sudovi kao da idu dalje u pravcu svojevrsnog vređanja časti i ugleda Srbije, o čemu bi novinari trebalo da napišu predstavku Visokom savetu pravosuđa. Pazite, čak i svetske rejting agencije koje praktično određuju kreditni bonitet jedne države uzimaju u obzir stanje ljudskih prava u toj državi – pa se može dogoditi da nas neka blasfemična presuda bukvalno debelo okamati po državnim zajmovima u inostranstvu.

Samo da se podsetimo, da sloboda saopštavanja informacija i ideja (prema članu 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima), podrazumeva, prema odluci Strazburškog suda, da "novinarska sloboda takođe obuhvata i moguće pribegavanje određenom stepenu preterivanja, pa čak i provokacije" (slučaj Dalban protiv Rumunije, 1999. i Gomeš da Silva protiv Portugala, 2000). U slučaju humoreske "Čačanskih novina", po dominantnom mišljenju učesnika Okruglog stola NUNS-a, ne može biti reči ni o nekom od slučajeva kada je dopušteno ograničenje prava na slobodu izražavanja u pogledu morala ili narušavanja ugleda i prava drugih ili iznošenja porodičnih prilika.

Strazburški sud je u više presuda formulisao stav da su "granice prihvatljive kritike veće kada su u pitanju političari kao takvi, nego što je slučaj sa privatnim licima", jer "političar neizbežno i svesno izlaže svaku reč i postupak kritičkom razmatranju i od strane novinara i javnosti, pa samim tim mora pokazati i veći stepen tolerancije". Sud čak kaže da se "politička pogrda često preliva u ličnu sferu, takvi su rizici politike i slobodnog diskutovanja o idejama, što su garancije demokratskog društva" (Oberšlik protiv Austrije, 1997). A sve što važi za političare, praktično važi i za sve aktere javnog života, to jest javne ličnosti.

Sudski sistem koji je u suštini sudio jednoj humoreski, to jest prihvatio stanovište da je jedna kritička humorska izazvala nematerijalnu štetu jednom političaru opasno sužava demokratski prostor ne samo umetnicima i novinarima, nego sugerira i zaključak da naša politička klasa nameće jedan princip solidarnosti vlade i opozicije, u odbrani sopstvenog shvatanja časti i ugleda, to jest gradi jedan vid ofanzivne odbrane od svake kritike koja dolazi izvan zidina "zabranjenog kruga" srpske politike.

Posebno zabrinjava i to što, na drugoj strani, naši mediji pokazuju odsustvo bilo kakve profesionalne solidarnosti, to jest demonstriraju opasan nedostatak interesa za stvari toliko delikatne i vitalne za sudbinu same njihove kritičke slobode i za manevarski prostor srpskog žurnalizma. Naime, čitav ovaj čačanski slučaj gotovo da nije izazvao nikakvu pažnju vodećeg, inače "prestoničkog" novinarstva. Ovaj novi fenomen, da štampu ne zanima slučaj koji zadire u načelo slobode štampe, ne može se objasniti drugačije nego kao simptom kapitulacije čitavog našeg medijskog sistema pred političkim pritiscima.

ODSUSTVO STANDARDA: Ako se ipak radi samo o tome da naše sudstvo još smatra da je i dosuđivanje nematerijalne štete oblik penalizacije ili nema izgrađene standarde u pogledu dimenzionisanja građanskopravne odgovornosti u zaštiti časti i ugleda po privatnim tužbama, onda nas verifikacija presude "Čačanskim novinama" vodi u pogrešnom pravcu i uspostavlja jedan precedent sudske prakse od dalekosežnog i opasnog značaja. Na stranu to što samo prihvatanje tužbene teze da je došlo do nematerijalne štete u ovom slučaju upućuje na zaključak o inerciji patrijarhalnosti i tradicionalističkog shvatanja morala, straha od politike i političara, inkompetencije u domenu evropskog prava i drugih staromodnih manjkavosti u praksi našeg sudovanja. Jer, ako ni naš Apelacioni sud ne razume "mandarinsku alegoriju" kao oblik neophodne kritike političke sfere u javnom interesu, kako li je tek razumeo alegoričnu hipotezu o vijagri i njenom uticaju na visok pritisak Velje Ilića u članku "Čačanskih novina".

Dakle, u političkom smislu ova presuda "Čačanskim novinama" mogla bi imati vijagrični efekat u našem sudstvu, nema zadovoljstva, ali je posao odrađen. No, radi se upravo o tome da se to sudstvo osposobi za vreme kada će i Srbija, poput većine evropskih zemalja, krenuti putem potpune dekriminalizacije povreda časti i ugleda putem štampe i kada će se zaštita časti i ugleda u medijima indirektno obavljati upravo u građanskopravnim sporovima o nematerijalnoj šteti. Međutim, ovako kako je krenulo – nije dobro krenulo. Jer, niti se uvažava posebna podložnost javnih ličnosti kritici u javnom interesu, niti se razdvaja pitanje činjenica koje se moraju dokazivati i vrednosnih sudova koji se ne moraju dokazivati, niti se kod naših sudova vidi pokušaj objektivizacije kriterijuma za utvrđivanje štete, niti se sudovi u Čačku i Kragujevcu pozivaju na bilo kakve standarde u pogledu visine dosuđene nematerijalne štete. Možda su sve to posledice okolnosti da naše samoregulatorno telo, tek odskora formirani Savet za štampu Srbije, koje bi bilo najbolje mesto za raspravljanje slučajeva ove vrste, još nije počeo efektivno da deluje, jer je konstituisan tek pre nekoliko meseci.