Volontiranje zaposlenih odavno je postalo praksa u razvijenim državama. I u Srbiji, gde se društveno odgovorno poslovanje uglavnom poistovećuje samo sa filantropijom, ima sve više interesovanja za ovaj vid ulaganja u lokalnu zajednicu. Činjenica je i da državne institucije nisu mnogo radile na razvoju ovog koncepta, pa razvoj društveno odgovornih aktivnosti uglavnom finansiraju vlade drugih država, najčešće kroz USAID i Institut za održive zajednice. Uz njihovu podršku i Forum poslovnih lidera sa svojim članicama redovno sprovodi volonterske akcije širom zemlje, sa ciljem podsticanja građanskog aktivizma i povezivanja javnog, privatnog i civilnog sektora. Najviše publiciteta dobila je akcija "Naš Beograd", koja je 12. juna održana po drugi put. Da dobar duh solidarnosti može da se širi, dokazuje i podatak da se ove godine broj volontera sa 250 popeo na 400. Učesnici su bili zaposleni iz kompanija Coca–Cola Hellenic, "Philip Morris", Erste banka, Holcim Srbija, Price Waters House Coopers, U.S. Steel, Societe Generale banka, Državna lutrija Srbije, VIP i Executive Group. Volonteri su pomagali na osam lokacija. Neki su farbali klupe i klackalice u dva doma za decu bez roditeljskog staranja i osnovnoj školi za decu ometenu u mentalnom razvoju. Druga grupa je uređivala pešačke staze na Ušću, a treća se družila sa penzionerima u Gerontološkom centru "Bežanijska kosa". Volonteri su proveli i dan na Avali, gde su se igrali sa decom iz Kreativno-edukativnog centra za mentalno nedovoljno razvijene osobe. "Prvi put je najteže motivisati ljude da se uključe. Posle svake naše akcije postoji rezultat koji je trenutan i može da se izmeri u vremenu i novcu, ali i efekat koji je dugoročan. Često se dešava da zaposleni posle ovakvih akcija ostanu vezani za ustanovu i nastave da joj pomažu. Volonterski rad je koristan i za zajednicu i za preduzeća. Na to stalno skrećemo pažnju kompanijama. Ljudi kada rade nešto dobro i sami se osećaju bolje, a o svojoj firmi imaju bolje mišljenje i lojalniji su joj", objašnjava u razgovoru za "Vreme" Neven Marinović, izvršni direktor Foruma poslovnih lidera i Smart kolektiva.

"VREME": Forum poslovnih lidera u Srbiji je osnovan pre dve godine. Pored organizovanja CSR Foruma i Sajma projekata nevladinih organizacija, najviše ste poznati po volonterskim akcijama. Koje još pristupe društveno odgovornom poslovanju razvijate?

NEVEN MARINOVIĆ: Fokusirani smo na sve oblasti CSR-a (društveno odgovornog poslovanja), ali smo počeli sa programom volontiranja jer se kod nas CSR uglavnom poistovećuje sa korporativnom filantropijom. Donatorstvo je veoma dobra stvar, ali društveno odgovorno poslovanje je mnogo kompleksnije. To je način na koji kompanija vodi svoj biznis. Zato smo želeli da počnemo sa projektima koje će ljudi lako prihvatiti, a nisu filantropija. Dobrovoljan rad zaposlenih je dobar model da se pokaže da novac nije uvek ključan da se nešto uradi ili nekom pomogne. Društveno odgovorno poslovanje počiva na četiri principa: odgovornom odnosu prema lokalnoj zajednici, zaposlenima, životnoj sredini i fer ponašanju na tržištu. Forum razvija programe koji pokazuju šta konkretno može da se uradi u svakoj od tih oblasti. Trudimo se da na različite načine animiramo zaposlene da posvete svoje vreme, znanje i specifične sposobnosti zajednici. Mislim da će u budućnosti ljudi sve više biti skeptični prema filantropiji i krečenju škola, ukoliko vide da kompanije neodgovorno vode svoj posao.

Upravo krećemo sa projektom koji ima za cilj ekonomski razvoj i jačanje preduzetničkog duha. Povezaćemo mlade preduzetnike (koji su dobili start–up kredite za pokretanje privatnog biznisa) i iskusne menadžere koji će im biti biznis mentori. Zaposleni u kompanijama će im pomagati, jer mladi preduzetnici, osim dobre ideje i početne obuke, nemaju iskustvo u vođenju preduzeća. Ovaj program realizujemo u partnerstvu sa Nacionalnom agencijom za regionalni razvoj, Fondom za razvoj, a podržan je i od Ministarstva za omladinu i sport. Mentori će biti i prvi i drugi nivo menadžera u kompanijama članicama Foruma. Kasnije, kada projekat zaživi, planiramo da uključimo ne samo ljude iz Foruma, već preduzetnike iz kompanija i malih i srednjih preduzeća širom Srbije.

Treći program na kome radimo usmeren je na ekologiju. Uputićemo apel kompanijama da smanje emisije ugljen-dioksida i da se bore protiv klimatskih promena. U zavisnosti od osnovne delatnosti neke firme bi morale da menjaju način proizvodnje, neke da utiču na dobavljače ili zaposlene da recikliraju kancelarijski otpad.

Veliki broj kompanija koje imaju integrisan princip društveno odgovornog poslovanja, dozvoljavaju zaposlenima da 20 radnih sati godišnje posvete volontiranju. Da li je to dovoljno da akcije budu efikasne?

Ti sati se obično odnose na Akcione dane i fizički rad – kada zaposleni izađu iz kancelarija da nešto čiste, popravljaju i spremaju. Takvih dana u toku godine ne može da bude mnogo jer kompanije ne mogu da dozvole da deset odsto zaposlenih ne bude na poslu. Zato postoji individualno volontiranje u slobodno vreme, ali koje je podstaknuto od vaše firme i vezano je za njen biznis. Firma preporučuje zaposlenima da volontiraju u ustanovama ili organizacijama iz neprofitnog sektora sa kojima imaju trajna partnerstva. Tako, na primer, finansijski menadžer može da pomogne društvu za zaštitu životinja da vodi računovodstvene knjige, uspostavi strukturu ili održi neki trening. Kada te stvari zažive, vrlo brzo počinju da prevazilaze vremenske okvire koje vam je firma dala. Čovek koji je volontirao, pošto je aktivno uključen, počinje da živi za neki projekat i da se rado time bavi. Ista stvar je i sa mladim preduzetnicima i biznis mentorima. Praksa u svetu je pokazala da se propisana tri ili četiri sata rada mesečno brzo prevazilaze. Mentor se poistovećuje sa poslom na kome se angažuje, stalo mu je da projekat uspe, pa se dobrovoljno sve više angažuje i pomaže. Najvažnije je da kompanije kroz internu komunikaciju stvore uslove i atmosferu u kojoj se volontiranje doživljava kao dobro i poželjno.

Zašto među članicama nema više velikih domaćih privatnih kompanija?

Voleli bismo da imamo u članstvu više domaćih kompanija, ali sa druge strane, malo je problematično da uđu firme koje su kontroverzne na bilo koji način. Imamo dileme unutar Foruma. Sa jedne strane, ako ih držimo izvan – ne utičemo na njih, ako ih primimo – rizikujemo da se cela priča obesmisli. Ipak, problem nije samo da li privrednici jesu ili nisu tajkuni i kako su se obogatili. Prilikom učlanjenja tražimo da firma dokaže da njeno poslovanje počiva na sva četiri stuba odgovornog poslovanja. Firme koje su kod nas privatizovane i u fazi restrukturacije, teško da imaju zadovoljene sve standarde. Doduše, nisu pokazale ni neki veliki interes da se priključe akcijama. Ne želimo da budemo neka vrsta elitnog kluba, ali ni masovna organizacija. Kada bismo postali masovno udruženje, ne bismo mogli da imamo ovu vrstu programa, niti da se svakoj firmi posvetimo na isti način.

Preko Smart kolektiva promovišete društveno odgovorno poslovanja od 2005. godine. Koliko smo kao društvo od tada do danas napredovali u ovoj oblasti?

Iako imamo osećaj da sve ide previše sporo i da bi moglo brže, ipak se dosta toga promenilo nabolje. Problem je što kao društvo nemamo razvijen ni preduzetnički, ni aktivistički duh. Razlikujemo se od zapadnih zemalja i po tome što su tamo potrošači ti koji vrše pritisak na kompanije. Dižu glas kada preduzeća štete životnoj sredini ili ih lažu o sastojcima proizvoda, pa ih bojkotuju pri kupovini. Danas se od preduzeća traži da konkretnim akcijama trajno rešavaju probleme koje prave. Kod nas se te stvari ne povezuju na pravi način. Iako imamo nevladine organizacije koje dobro nadziru državu, problem je što nemamo one koje su "watch dogs" za kompanije. Nije razvijena svest da je biznis važan deo društva i da je neophodno nadgledati ga. Problem su i mediji koji ne umeju ove teme da obrade na pravi način. Imamo medije koji objavljuju samo skandale i medije gde čitamo samo PR članke. Na Zapadu specijalizovani novinari ističu dobre primere, ali imaju i smelosti da upru prstom u nekog ko je moćan i veliki. To ovde nije lako jer se ozbiljni mediji bore za opstanak i zavise od oglašivača. I u edukaciju tih novinara treba dosta uložiti jer je širok spektar tema koje bi morali da razumeju. Problematičan je i odnos države prema društvenoj odgovornosti. Država bi trebalo da obezbedi veći podsticaj, ali sa druge strane nema ni kredibilitet jer javna preduzeća najčešće posluju neodgovorno. Najveći su zagađivači, uprava se postavlja po partijskoj liniji, pa ne postoji ni transparentnost u poslovanju.