Pre više od 30 godina, prvi put hodajući Londonom – otišavši tamo prvenstveno zbog muzike – redovno sam usporavao korak pored dugih zidova prekrivenih plakatima, najavama novih ploča i još više koncerata. "Upijajući" podatke, sanjao sam da sve to imam i "kod kuće", u Beogradu. Ovog kišnog proleća, doduše dugo pošto je taj san zaboravljen, ostvario se. I, na mnogim od ovdašnjih plakata su stvorenja s kojima ne želim ni vazduh da delim, kamoli da su zvezde u društvu u kom živim. No, snovi gube ponešto od savršenosti kad se materijalizuju.

Važnije je da smo doživeli, stisnuta u manje od sedmice u Beogradskoj areni, i ponovna gostovanja Eltona Džona, Boba Dilana i Erika Kleptona – nekada (1979–1991) vrhunce inostrane koncertne ponude u "boljoj prošlosti". Štaviše, nadmašili su naša sećanja na to, a mi/publika "prebacili" smo ondašnju izlaznost na glasna mesta: Ser Elton sad je okupio oko 8.000 posetilaca, Građanin Bob čitavih 12.000, a preko svih očekivanja Erik Klepton & Stivi Vinvud (Eric Clapton & Stevie Winwood, dalje: EC, SW) imali su publiku veću nego prethodna dva zajedno! Matematičkom doslednošću, jasno je i da je EC ovog puta muzicirao pred više ljudi (s ulaznicama 3.300–5.950 dinara) nego što ga je zbirno slušalo ‘79. u ‘Pioniru’ i ‘84. na Sajmu, dok je Beograd još bio prestonica SFRJot. Ovakvom odzivu svakako je doprinela i regionalna, ili bar ex-YU dimenzija beogradskog koncerta EC & SW, jedinog između Beča i Bukurešta.

Uz sve to, glavna van-muzička pouka ovog dugo odlaganog "sudara" trilinga, tačnije kvarteta rok-veterana i njihove jedva mlađe publike na Balkanu je: ne verujte naklapanjima "narod hoće ovo/ono", naročito ne ako su to političarske demagogije, pravdanje populizma i sl.; što može Džej (i još retko ko), ne može Džej Kej; muzički parnjak (istrebljene) srednje klase je sad duboko sredovečna, urbana publika kojoj se slabo ko obraća a prava ponuda/motivacija udahnjuje joj čak i iracionalnu finansijsku moć da se pokaže u nostalgičnom rokerskom provodu. Tako je prijatno provetrena, impozantno popunjena Arena primila i hiljade onih kojima je EC ako ne obožen, a ono svakako duhovno važniji od bilo kog arhiepiskopa ili vladi-kadi-ke. Osetilo se to idolopoklonstvo manje čim se Erik pojavio na bini, više u detaljima kao kad je npr. na pozornicu iznesena stolica (Sad će da sedne! Sviraće akustičnu… Evo seo je!), i pretilo je da čak i delikatne tačke kao Layla učini humpa-cumpa masovkama. Srećom, nije.

Iole kritičniji ljubitelji Kleptonovog rada ne drže puno do jedinog, istoimenog hit-albuma kratkotrajne (‘69.) supergrupe Blind Faith, izuzevši dve klasične pesme: jednu od prvih Erikovih važnijih autorskih, produhovljenu Presence Of The Lord (ipak mu nije baš često u repertoaru, ali sada nam se posrećilo), i Stivijevu Can’t Find My Way Home koju su na kraju akustičnog dela izveli kao CSNY u najboljem izdanju. Otelotvoreni razlog zbog koga su EC i SW posle gotovo 40 godina ponovo počeli da nastupaju zajedno, taj LP na ovoj turneji zastupljen je i previše, pa je tako koncert nezapaženo i počela Had To Cry Today, da bi joj se kasnije pridružila mlaka obrada Well Alright Badi Holija. Publika je planula već na prvi Kleptonov solo, pa još više na After Midnight, normalno, pa na prvi pravoslavni (čitaj: ortodoksni) bluz-dvanaesterac, itd. Nikakvim čudom, vrhunci su dolazili Kleptonovim diktatom, kao dinamični Key To The Highway B.B. Brunzija, iz Erikovog vrhunskog razdoblja sa Derek & The Dominos. Numere gde je SW bio glavni – iz njegovog perioda s grupom Traffic, nebitna Glad, ili redovni bis ove turneje, Dear Mr. Fantasy; ili iz komercijalne solo-karijere, While You See A Chance, Midland Maniac – najčešće su delovale kao "prazan hod" a aplauzi (i poneki zvižduk) na kraju pre kao olakšanje pred sledeći Kleptonov "udar" poput Crossroads (Robert Džonson via Cream). Narodski rečeno, dobro smo prošli jer se broj Vinvudovih tačaka donekle smanjio tokom same turneje, no poznato je da Kleptonu nije nikakav problem ni da bude pratnja nekome koga ceni. Od svog sazrevanja/početaka samostalne karijere, EC poštuje pesme, bolje peva i kraće solira.

S druge strane, Stivijev nešto potamneli tenor (gotovo gospel povremeno), znalačko sviranje neprevaziđenih orgulja Hammond B3 i poneki gitarski solo itekako su obogatili Erikov aktuelni zvuk/prateći bend. Repertoar očito izabran radi ličnog zadovoljstva zvezda sadržao je i dve posvete velikim zajedničkim uzorima, Rej Čarlsu i Džimi Hendriksu: finu, sedeću verziju Karmajklove Georgia On My Mind, i dinamički vrtoglavu Džimijevu Voodoo Chile (iz sesija u kojima je ‘68. i SW učestvovao). Vrhunska ritam-sekcija (basista Vili Viks, bubnjar Stiv Ged) i tada je sve obavila neupadljivo, dok je EC celu stilsku vežbu izveo svojim čistim (kažu: ženskim) tonom, uprkos Hendriksovim pedal-efektima. Redak momenat kada je Klepton odložio svetloplavi Stratocaster bio je blok sa akustičnim gitarama, u standardima Driftin’ i How Long, i zna se – Layla, gde je instrumentalne deonice prepustio Stiviju i poznatom pratiocu britanskih rokera iz 60-ih, odličnom klavijaturisti Krisu Stejntonu.

Pred sam kraj ovog 2-satnog koncerta, moderna i efektna verzija tek jednog od Vinvudovih hitova sa Spencer Davies Group, Gimme Some Lovin’ koliko da sve podseti ko-je-ko, i da nekadašnji tin-velikan belog/plavookog soula uz dve prateće pevačice simbolično zatvori krug. Onda opet Džej, ali Džej Kejl (J.J. Cale), Cocaine s rifom koji nije nevezan za Sunshine Of Your Love… i program staje refren-uzvikom Cocaine! iz hiljada grla. Najbolje posećen rok-koncert dosad u Areni? Najveći broj ulaznica prodatih za nastup stranog izvođača? Iako Kleptona nisu primili ni predsednik Tadić ni ministar spoljni, nego samo statistički nepristojan Bregović, ovo ostaje događaj prema kojem će se mnogi i dugo meriti.