Dok Holanđani glasaju, vredi se setiti da je rastući desničarski populizam izrastao iz radikalizma iz šezdesetih godina. Demagogija je u sledećem – mi pružamo otpor netolerantnim muslimanima u ime tradicionalne holandske slobode, a istovremeno denunciramo tradicionalnu holandsku toleranciju tako što ćemo reći da je to elitistička propaganda. Ovaj paradoks ne može da preživi.

Dva kontradiktorna poimanja i dve oprečne slike Holandije pojavljuju se u međunarodnoj štampi. Jedna priča je o divljem mestu gde policajci puše marihuanu, nema zakona, homoseksualci plešu na ulici, eutanazija može da se obavi bez problema, a društvo je toliko multikulturalno da su čak i nasilni islamski ekstremisti mirni u toj državi. Ovu karikaturu naročito vole u SAD. Međutim, posle iznenadne erupcije populističkih demagogija, poput one Pima Fortujna i Gerta Vajldersa koji neprestano pričaju o "islamizaciji" Evrope, druga slika o Holandiji dominira u medijima – to je zemlja reakcionara i rasista koji ostale Evropljane vode u novi osvit fašizma. Oba prikaza su preterana, naravno, i odudaraju od slike pospane, mirne, buržoaske Holandije u kojoj se sve dešava petnaest godina kasnije nego bilo gde drugde, dramatično su različita od portreta mirnog, flegmatičnog Holanđanina koji se nikad ni oko čega ne uzrujava.

Ali, stvarno postoji neka frenetičnost u vezi sa novim populizmom, otelovljenim u Gertu Vajldersu, baš kao što su i 60-ih svi bili preterano zaneti socijalnim promenama: seks, droge i rokenrol kao reakcija na vek kalvinizma. Zatim je nastupio dugačak i miran period, povremeno prekidan histeričnim nastupima.

Populizam holandskih desničara zapravo reflektuje ove slike Holandije, reakcionaštvo s jedne strane i modernizam s druge. Vajlders mrzi kada ga porede sa drugim desničarskim liderima, poput Le Pena, dok je Fortjun otvoreni homoseksualac za razliku od drugih evropskih desničarskih demagoga, koji se ne usuđuju da to ispolje, čak ni Jerg Hajder, kakve god da su njegove privatne navike.

Desničarske stranke u Francuskoj, Austriji, Belgiji, Italiji i Nemačkoj bliske su tradiciji fašizma ili nacizma. Postoji direktna veza između Le Pena i Musolinija, kao i u slučaju sa italijanskim desničarskim opcijama. Imala je i Holandija nacionalsocijalistički pokret 30-ih godina, ali da budemo iskreni današnja antiislamistička demagogija nema veze sa pređašnjim platformama. Fortjun je nekad bio nacionalsocijalista, ali se sada zauzima za antimuslimansku agendu zato što islam vidi kao pretnju gej pravima i drugim plodovima socijalne revolucije 60-ih. Kao što je to jednom izrekao: "Ne vidim zašto bismo morali iznova da se borimo za prava homoseksualaca i emancipaciju žena." On nije jedini koji tako govori. Nekoliko levičara se pridružilo histeričnom horskom pevanju protiv "Eurabije". Mnogi od njih, rođeni 60 i neke, odrasli su u konzervativnim, često religioznim porodicama. Ideja da će religija opet postati ozbiljan faktor u holandskom društvu, ovaj put u obliku islama, ispunjava ih besom.

Fortjun je bliži tradicionalnoj populističkoj demagogiji. On napada tzv. elitu, gradi kult sopstvene ličnosti i obećava disciplinovanije društvo, monoetničko i monokulturno, kao da je takvo društvo ikada postojalo. Vajlders nije homoseksualac, ali je podjednako ekscentrik. Da bi prikrio svoju tamnu kosu, delimično nasleđenu od indonežanskih predaka, farba se do totalnog izbeljenja. Zalaže se za zabranu Kurana (poredi ga sa Majn kampfom), ili bar za njegovo cenzurisanje, za deportaciju muslimanskih imigranata. Čest je gost u Izraelu, koga podržava zbog čvrstog stava prema arapskom svetu. Podržavaju ga desničarske jevrejske organizacije u SAD, gde uvek uživa simpatije publike u sinagogama zbog svojih stavova prema islamu. Na "antidžihad" konferenciji u Jerusalimu istakao se opservacijom da muslimani ugrožavaju status grada Amsterdama kao "gej prestonice sveta". (…)

(Ian Buruma je autor knjige Murder in Amsterdam: The Death of Theo van Gogh and the Limits of Tolerance)