Nuspojave
Nije lako biti normalan
Eto misterije. Kako to da naprednjaci nisu nasledili nekadašnju vodeću vojvođansku poziciju izvornih radikala
Da u ovoj zemlji još postoji fudbal u nekom iole ozbiljnom smislu, možda bi Vučić Aleksandru, Deliji u penziji, bilo nekakva uteha to što je Fudbalski Klub Formerly Known As Crvena Zvezda i dalje za jednu polunijansu manje katastrofalan i besmislen od Fudbalskog Kluba Formerly Known As Vojvodina. Međutim, ko još za to mari? Baš niko, čak ni tzv. fudbalski huligani. Oni se, u retkim pauzama nabijanja baklji u usta organa reda, uglavnom bave Brankicom Stanković; nije, doduše, da im je baš najjasnije zašto to čine, ali oni ionako nisu od ljudi kojima je pitanje "zašto" neophodan sastojak bilo čega u životu.
Ovo, naravno, nije priča o fudbalu; hoću samo da kažem da se Vučić i društvo mu na političkim gostovanjima po Vojvodini provode uglavnom kao bosi po trnju, tj. gore nego onomad u Maximiru. Srpska napredna stranka, ta navodna Nova Snaga i spasiteljka Srbije od "žute diktature", severno od Dunava i Save ima popriličnih problema da se etablira barem kao snaga br. 2, a kamoli kao neko ko će "pomesti žute", čim se dovoljno naljuti, znate ono, kao Bata Živojinović na onu tetku Štefice Cvek. Ovo je već registrovano kao pojava, pa potom kao trend, a sada se – nakon nedeljnih lokalnih izbora u Žablju – može već govoriti o Fenomenu. Tamo su, naime, u drugi krug (većinski sistem) ušli predstavnik Demokrata i – Čankov Ligaš. Pobedio je demokrata. Ali to je manje važno: suština je u tome da su "naprednjaci" u autu. Ta, da šta su: Žabalj je ozbiljna varoš, nije im to Voždovac…
Sasvim ozbiljno, o čemu se ovde radi? Zašto su demokrate toliko jače u Vojvodini nego drugde, i zašto su Nikolićevci u Vojvodini tako (naravski relativno, s obzirom na svoje političke gabarite) slabašni u Bačkoj, Banatu, pa čak i ljutom ustaničkom Sremu?
Što se tiče od nacionalnog proseka ubedljivo odskačuće snage vojvođanskih demokrata iliti "pajtićevaca", to je nekako najakutnije kao unutardemokratsko pitanje: kako to da je ista stranka koju u Beogradu u poslednje vreme bije ko stigne, tako neprikosnovena čim dođeš po Pančeva ili Nove Pazove? O tome imam izvesnih teorija, ali neka se Tadić, Đilas & co. sami peku na toj vatri, neću ja da brinem njihove brige. Zanimljivije je, utoliko, pokušati razmotriti fenomen kontinuiranog naprednjačkog podbačaja na Severu, jer o tome – koliko sam upratio – nikakve ozbiljnije diskusije nije bilo.
Zašto je to uopšte fenomen, to jest, šta je tu tako znakovito i važno? Pa, stvar je prosta: naprednjaci su čedo radikala; štaviše, naprednjaci su onaj "pravi" baštinik jedinstvene SRS utoliko što su pokupili glavninu glasača, članstva, kadrova… Tvrdokorni Šešeljoidi preživljavaju pravu agoniju, a toliko priželjkivani Povratak Mesije iz Sheveningena u tom bi ih smislu pre konačno pokopao nego što bi ih oživeo. Osim ako neko stvarno veruje da je Srbija Anno Domini 2010. vaistinu u stanju da se zaljubi u Vjericu Radetu.
Okej, znamo koje je političko poreklo SNS-a. Ali, treba imati u vidu da su "izvorni" radikali svih ovih – to jest onih – godina bili u proseku jači u Vojvodini nego u "užoj" Srbiji. Neko vreme su čak i u Novom Sadu imali gradonačelnika, jednog suptilnog estetu kojeg se po sokacima od milja zvalo Poglavica Mokra Noga. Zašto? Duga je to priča, iz etnološko-antropološkog žanra…
Misterija je, dakle, ovo: kako to da naprednjaci nisu nasledili vodeću vojvođansku poziciju izvornih radikala? Ne vidim drugog objašnjenja nego da je "meka" i uglavnom neekscesna desničarska ideološka pozicija naprednjaka nešto u čemu tvrdo jezgro radikalskih glasača više ne vidi ništa za sebe. Nije, naime, daleko od pameti ako povežemo nekadašnji natprosečan uspeh radikala u Vojvodini sa stanovitim demografskim činiocima, to jest s tim da je u Vojvodini procentualno najprisutnije stanovništvo koje je sa "ratnim područjima" iz devedesetih povezano bezbrojnim ličnim i porodičnim nitima, a to naprosto ne može a da ne senzibilizuje ljude na način koji, blago rečeno, otvara širok put ekstremistima i grlatim demagozima. Šešeljeva stranka bila je od početka spontano percipirana i asocirana kao zaštitnica "prekodrinskog glasačkog elementa" (neretko izloženog tihom preziru i vojvođanskih i srbijanskih "starosedelaca" većina kojih su plitki kafanski "svesrpski" etnosentiment brzo zamenili malograđanskim gunđanjem nad "kolonistima i izbeglicama koji nam uzimaju radna mesta" ili šta nam već uzimaju…) onako kako je u Hrvatskoj HDZ bio "stranka zaštitnica dijaspore" (čitaj: hercegovačke Sparte).
Šta god ko o tome mislio, Srbija je duboko u "tranziciji", šta god, pak, ona značila, i kako god je ko doživljavao. Zato razna patriodramoserska pitanja iz devedesetih (uključujući ne samo "zapadne srpske zemlje" nego i Kosovo, na kojem je pao Koštunica, i ustati neće) više ne mogu biti ni u širem centru interesovanja famoznog Prosečnog Glasača. Šta je rezultat ovog procesa? Marginalizacija preostalih radikala, ali i gubitak samo naizgled "prirodnog" snažnog uporišta za naprednjake upravo u sredini koja je najviše volela radikalnost radikala, dok joj ista nije dodijala. Zato ispada da se naprednjaci – nezavisno od sopstvenih želja i projekcija – sve više profilišu kao "srbijanska" stranka, dakle, preuzimaju simboličko mesto DSS-a na političkoj mapi države. Tjah, nije čudo da se Velja Ilić – kojem bar instinkt za političko preživljavanje ne možete odreći; tu je najjači posle Dinkić Mlađana – sve više ide na tu stranu. Isti je taj instinkt za samoodržanjem i stvorio naprednjake u njihovoj sadašnjoj, postradikalskoj inkarniciji. Gurnuo ih je ka (manje ili više) "normalnim" temama, obrađivanim na (u granicama mogućnosti…) "normalan" način – to jest, normalan za klasičnu populističku desnicu koja ponekad zareži, ali svi znaju da su joj očnjaci izvađeni. E sad, pošto je već tako, Vojvođani u tome ne nalaze neku naročitu zabavu. Mislim, ako ćemo normalno, onda mi, brašo moj, ovde imamo na kamare takvih koji su u toj disciplini mnogo jači! Ako ništa drugo, bar zato što nisu normalni tek od juče!