Do sada smo ratovali za slobodu, zbog časti, protiv zla, oko peska i nafte, a koliko sutra ćemo za – vodu.

Istoričari su se nedavno upitali zašto je Evropa kroz istoriju gradila demokratiju, a Azija ono što se naziva "orijentalna despotija".

Poljoprivreda može biti relativno lak posao svuda gde ima plodne zemlje i redovnih padavina, ali postaje kuluk tamo gde nagla kiša ili topljenje snega u hiljadama kilometara dalekim planinama za nekoliko sati, dan ili dva uništi celu žetvu. A to je – u Kini i Jugoistočnoj Aziji i danas – čest slučaj. Ljudi su oduvek morali da se bave dovođenjem i odvođenjem vode.

Sezonske poplave ostavljaju mulj koji, kada se vodi omogući povratak u korito, valja zasejati i navodnjavati. A to ne znači samo izgraditi i održavati sistem kanala, brana, šadufa, vodomernih stanica već i zaposliti mnogo ljudi, premeravati zemljište i označiti granice imanja, u slučaju naglih poplava brzo organizovati mnogo ljudi za učvršćivanje nasipa, obezbediti im alat, korpe za donošenje ili odnošenje zemlje, hranu i vodu, prenoćište ako zatreba…

Tako nastaju "hidraulička društva" čija je jedna od osnovnih funkcija ono što se danas naziva "upravljanje vodama", a politički se označava kao "orijentalna despotija".

I eto opet onog pitanja o jedinstvenoj "evropskoj" demokratiji. I stari Grci i evropske civilizacije starije od njih – nastale duž toka Dunava ili na Kritu – nisu se razvijale kao "hidraulične", dobro organizovane i strogo kontrolisane iako su izvodile zadivljujuće poduhvate u navodnjavanju suvih i isušivanju vlažnih terena. Stručnjaci se danas uveliko slažu da su evropski klimatski okviri u proteklih 10.000 godina bitno uticali da Evropa postane obrazac globalne civilizacije.

Možda je preterano, ali samo zato što nije imala problema s – vodom.