Sve do pre nedelju dana okrutnost i nasilje nad životinjama ovde su privlačili malu, gotovo neznatnu pažnju. Situacija se onda dramatično promenila. Slučaj jednogodišnje "lutalice" keruše Mile, nađene u beogradskom naselju Medaković, koja je s odsečene sve četiri šape, krvareći, ležala na parkingu ispod jednog automobila – prenerazio je sve.

Nijedno objašnjenje, nijedna teorija o patološkoj neuračunljivosti nisu mogli nadjačati crne pomisli na ludačke, monstruozne seanse nad sirotim psom. Umesto uobičajene radoznalosti o tome kako se sve dogodilo, zašto, da li je neki svirepi eksperiment u pitanju ili nanošenje patnje, ostala je samo nezapamćena količina gnušanja u javnosti. Usamljena je ostala i "argumentovana" teorija zavere, po kojoj je pas namerno žrtvovan da bi se skrenula pažnja na problem zlostavljanja životinja. Po toj teoriji, iako je u pozadini svega teški zločinac, pretpostavlja se da su keruši odsečene šape pod anestezijom, jer bi se u protivnom otimala, ujedala i imala druge povrede; pretpostavlja se da ju je zlikovac kasnije i negovao, jer da nije, za sedam dana bi sigurno iskrvarila; i, da ju je na kraju ostavio tamo gde će je neko sigurno naći. Pojavila se i teorija o "neobičnom komšiji", koji je i do sada viđan kako juri pse po ulici, a one koje je uspeo da uhvati nosio je na ramenu, bacao u vazduh, posle čega bi ih uzeo za šape i vukao. Međutim, sve je to nekako ostalo u senci. Rane keruše Mile zabolele su tako jako kao da bol nikada neće proći. Ljudi su bili zgranuti, plakali su, javljali se i nudili pomoć oko usvajanja kučeta, nabavljanja proteza, ili su makar hteli samo da posete Milu dok se oporavlja u veterinarskom stacionaru. Publicitet su naglo dobili i drugi slični slučajevi kojima se, inače, društvena patologija i psihologija kod nas do sada nisu bavile, pa je tortura nad životinjama još jednom prepoznata kao savremeni užas koji zavređuje mnogo više pažnje.

TIHE ŽRTVE: Javnost koja se povodom keruše Mile na forumima i sajtovima naprosto zapalila pokazala je osetljivost i spremnost da reaguje. Kako nasilje nad životinjama raste tako raste i podrška javnosti za najstroži mogući odgovor. Nezapamćen priliv građana zabeležen je po raznim grupama na Fejsbuku koje su otvorile ovo pitanje. Pojavila se čak i grupa "osvetnika", koja ne skriva prezir i mržnju prema mučiteljima, a zove se "Želim smrt onome ko je odsekao šape malom psu". Podršku je grupi dalo 39.000 članova. Druga grupa poziva na primenu zakona i osudu svakoga ko muči životinje, i broji već 19.000 članova. U njoj su okupljene pristalice donošenja zakona da se mučenje i zlostavljanje životinja kažnjava isto kao kada su žrtve ljudi. U toku je i Fejsbuk peticija o osnivanju animal police a u Srbiji, odnosno "policije za zaštitu životinja", po ugledu na američke organizacije, a koju je za svega nekoliko dana virtuelno potpisalo 60.000 ljudi. Organizatori grupe imali su nameru da skupe 50.000 potpisa kako bi krenuli u javno potpisivanje peticije, ali taj broj je uveliko nadmašen. Iskoristivši trenutak, ljudi su počeli da objavljuju najjezivije slike i priče iz kafilerija, o izgladnjivanju pasa, o njihovom premlaćivanju motkama, sistematskom istrebljenju puškama i raznim drugim zverstvima.

Za mnoge je nasilje nad životinjama nepojmljiva okrutnost, dok ostatak sveta ravnodušno kaže "pa to su samo životinje". Ovi prvi, svoje "prijatelje" vide kao nezaštićene tihe žrtve nasilnika, kojima treba sigurnost i zakonska zaštita kao i svim drugim žrtvama nasilja u društvu. Istina, Zakon o dobrobiti životinja stupio je na snagu 10. juna 2009. godine, a Krivični zakonik od 2006. predviđa novčanu kaznu ili kaznu zatvora do šest meseci. Predviđen je i teži oblik kazne ako je u pitanju veći broj životinja ili je reč o zaštićenoj životinjskoj vrsti, pa je predviđena novčana kazna ili kazna zatvora do tri godine. Dosadašnji osuđenici na zatvor, koliko je poznato, dva Roma zbog mečkarenja i M.S. iz Ljiga zbog ubistva i iživljavanja nad psom, dobili su da odleže do tri meseca. U evropskom zakonodavstvu kazne se kreću u proseku od tri do pet godina zatvora. U američkom zakonodavstvu, na primer, do 2000. godine 31 država SAD usvojila je krivični zakon o zlostavljanju životinja u kome je pored novčane kazne predviđen i zatvor u trajanju do deset godina. Samo deceniju ranije takav zakon imalo je svega pet država, pa je njegovo "širenje" po drugim državama pokazalo dramatičnu potrebu za sve strožom kontrolom nad kriminalom ove vrste.

NASILNICI: Sudeći po reakcijama javnosti na nedavne delirijumske događaje, kao što je jurnjava momka s bombama po beogradskim ulicama, ili iz čista mira ubijanje pitomog rotvajlera nožem i pretnje vlasniku da će isto proći, zatim pucanje u psa naočigled zaprepašćenih prolaznika, sve je više onih koji strahuju da uskoro iz kuće neće smeti da izađu. Koga se, zapravo, ljudi plaše? Naoružanih psihopata, sadista, silovatelja, obesnih vršnjaka koji kinje njihovu decu, pedofila? Ili, rečju – sociopata. Zločini sociopata istina mogu biti krajnje različiti, ali povezuje ih isti tip ličnosti. Ono što za sve sociopate fundamentalno važi jeste duboko prožimajući nedostatak empatije, i prema ljudima i prema životinjama, prema svakome. Drugim rečima, to su ličnosti koje slede samo svoje potrebe i osećaju samo svoj bol. Patnje drugih ignorišu, ali ako patnje drugih postanu njihova potreba bezobzirno će pojuriti za njima i izazvati ih. Drugi strah "normalnog" čoveka zasniva se na neprepoznatljivosti sociopata. I pored velike medijske i svake druge pažnje koja se posvećuje njihovim zlodelima, veoma malo se zna o tim mučiteljima. Ceo svet se beskrajno trudi da ih "profiliše", ali oni uvek nađu načina da sve preduhitre i iznenade, i kao po pravilu, uvek se pojave odnekud iz najbližeg komšiluka.

Ipak, dokazano je jedno: da je zlostavljanje životinja nedvosmisleno povezano sa zlostavljanjem ljudi. Američka opsežna istraživanja, kao što su istraživanja FBI-ja i drugih agencija, pokazala su, na primer, povezanost između zlostavljanja životinja, zlostavljanja dece, serijskih ubistava i masovnih masakra studenata u SAD. Istraživanja su pokazala da su najmonstruoznije ubice u svom detinjstvu mučile i ubijale životinje. Samo prema jednoj studiji, pet od šest američkih studenata koji su učestvovali u masakrima tokom 1999. u SAD, u detinjstvu su jezivo mučili životinje. Izveštaji američke policije takođe jasno govore o ovoj vezi, pa se tortura nad životinjama uzima kao polazna tačka, kao najava budućeg veoma ozbiljnog zločinca.

S druge strane, većina stručnjaka se slaže u mišljenju da teror nad životinjama nije rezultat nekakvog samostalnog razvoja ličnosti u mučitelja, već je simptom duboko narušenih porodičnih odnosa. Porodici se u ovom problemu pridaje neprikosnoven značaj. Istraživanja, na primer, pokazuju da je prosečan američki tlačitelj životinja, zapravo, adolescent muškog pola koji dolazi iz bilo kog etničkog ili socijalnog okruženja. Međutim, zajedničko im je to što torturom slabijeg oponašaju i vežbaju nasilje koje su već iskusili kod kuće. Studije pokazuju da su mučitelji životinja i sami bili mučeni kao deca. Batine, bes i frustracija koje su upili od roditelja prenose na prvog sledećeg nezaštićenog člana porodice, a često je to kućni ljubimac ili, ako nema njega, onda može biti bilo koje slabije stvorenje koje mu se nađe na putu.

"DETE KO DETE": Nijedno proučavanje ljudskog ponašanja prema životinjama ne polazi od toga da je čovek rođen sa nekim zlim genima, već da je sve samo posledica okruženja. Zato deca i njihov odnos prema životinjama zauzimaju centralno mesto u svim savremenim studijama koje se time bave. Tako je još davno antropološkinja Margaret Mid upozoravala da je mučenje i ubijanje životinje najopasnija stvar koju dete može da doživi, i da posle sa tim odraste. Citira se često i Frojd koji je još početkom prošlog veka svoje pacijente upozoravao da obrate posebnu pažnju na decu koja su agresivna prema životinjama. Međutim, i pored sveg truda statistika beleži porast takvog dečjeg nasilja, pa još kad se pomisli na to šta će sutra ispasti od tih još uvek malih "predatora", takav civilizacijski tok i samim analitičarima izgleda kao roba sa greškom. Stručnjaci non-stop apeluju na reagovanje odraslih, na razvijanje saosećajnosti kod dece prema drugim bićima. Jer bez toga, kažu, dete će se zaključati u svoj svet narastajućeg nasilja. Proteklu deceniju u svetu označila je veoma ozbiljna borba protiv zlostavljanja životinja koja je donela niz studija o korenima takvog nasilja povezujući ga sa maltretiranjem dece i partnera u porodici, povezujući ga s agresijom u neposrednoj blizini, u komšiluku.

Mi, doduše, još nemamo istraživanja i studije o tome. Kod nas, ako ćemo iskreno, još ne postoji ni valjano identifikovanje problema, ni valjano kažnjavanje. Tortura nad životinjama, zbog nedostatka egzaktnih činjenica i stručnog poznavanja stvari, nediferencirano se utapa u sve druge teme o nasilju. Za sada se samo paušalno povezuje sa tranzicionom krizom i beznađem, iako je njen opseg mnogo širi. Međutim, ako i ovog puta sve ostane bez ozbiljne inicijative kojom bi se problem rešavao, klica koja niče iz takve torture i dalje će divljati bez ikakve kontrole.