Prva korisnica programa hiporehabilitacije na Hipodromu Beograd bila je četvorogodišnja Ana Vermezović koja boluje od Retovog sindroma, dok je druga u manježu jahala odrasla pacijentkinja koja boluje od cerebralne paralize.

Biljana Vermezović kaže za "Vreme Beograda" da je njena kćerka Ana ušla u program hiporehabilitacije prošle godine u Pančevu, gde se uveliko sprovodi ovaj vid lečenja. "Bili smo u Pančevu u programu terapijskog jahanja kod Dobrile Jovanović, defektologa. Kad su nam javili da će hiporehabilitacija biti organizovana na beogradskom hipodromu, veoma smo se obradovali jer ovde i živimo. Najzad se neko setio da pokrene program u Beogradu, gde živi mnogo dece sa raznim sindromima i cerebralnom paralizom." Ova veoma retka bolest male Ane (od Retovog sindroma oboljevaju isključivo devojčice, jedna u 10.000) otkrivena je tek u njenoj drugoj godini, kada su se pojavili prvi simptomi – plač, vrištanje, stereotipni pokreti. Za godinu dana postignut je znatan napredak, potvrđuju majka i defektolog, odnosno sprečeno je pogoršanje bolesti pacijentkinje – zglobovi male Ane nisu zgrčeni i muskulatura neophodna za sedenje i hodanje je ojačala. Olakšavajuća okolnost za Anine roditelje jeste to što više ne moraju da putuju u drugi grad (ma koliko on bio blizu) da bi omogućili terapiju svom detetu; druga dobra vest je to što JP Hipodrom, u saradnji sa gradskim i republičkim vlastima, finansira troškove hiporehabilitacije budućih pacijenata. Prema rečima Anine mame, sat jahanja košta 20 evra, i "niko nas nije pitao da li hoćemo ili nećemo, imamo ili nemamo, jednostavno moramo da pomognemo detetu". "Rekli su nam da terapiju finansira Grad Beograd i to nam jako znači. Stručnjaci iz Pančeva do sada su mnogo pomogli našem detetu, mnogo je mirnija i pokretnija. Strahovali smo da će se uspaničiti u kontaktu sa konjima, ali to se nije desilo. Konji Soni i Sojka su je smirivali, imali su odličan kontakt."

Autorke akreditovanog programa hiporehabilitacije su Dobrila Andrić, diplomirani defektolog, i Višnja Andrić, instruktorka terapijskog jahanja. "Program je 2008. godine akreditovao republički Zavod za socijalnu zaštitu, odnosno Ministarstvo. Program je počeo u Pančevu na jesen 2004. godine i sad je iza nas šestogodišnje iskustvo, što nije malo. Kroz program hiporehabilitacije i terapijskog jahanja u Pančevu je prošlo oko 600 korisnika iz svih naših gradova, uključujući Crnu Goru i Bosnu. Osim toga, naši ljudi iz inostranstva takođe ovde koriste ovaj program, zato što je tamo izuzetno skupo." Program hiporehabilitacije podrazumeva dobru dijagnostiku, što znači da u sastavu tima moraju da budu lekar, defektolog, instruktor terapijskog jahanja, fizioterapeut i trener konjičkog sporta. Prema rečima Dobrile Andrić, za samo izvođenje programa potrebni su volonteri, bez njih program ne može kvalitetno da se izvede.

Da bi se pokrenuo program hiporehabilitacije, nije dovoljno imati samo konja. "Procena kakav je konj je izuzetno važna, oni moraju da zadovolje 35 parametara da bi ušli u program. Učestvuju mirni konji, srednje veličine i veliki, ne koriste se poniji. Pacijenti se tek nakon dijagnostike uključuju u program, roditelji potpisuju izjavu da prihvataju rizik i popunjavaju upitnik. Pravimo plan rada za svaki čas", objašnjava Dobrila dok pomaže maloj Ani pri vežbanju.

Osim u Pančevu i Beogradu, prošle godine je obučen jedan petočlani tim stručnjaka u Zaječaru sa idejom da se hiporehabilitacija proširi u Istočnoj Srbiji, obučen je jedan tim u Prištini, a sad kreće obuka stručnjaka u Beogradu. "Grad Beograd i Hipodrom shvatili su da je hiporehabilitacija potrebna Beogradu, a mi to znamo zato što mali pacijenti iz Beograda dolaze kod nas u Pančevo." Sredinom juna beogradski tim preuzima pacijente, a za to vreme kolege iz Pančeva biće na raspolaganju pacijentima na Hipodromu.

Program hiporehabilitacije počeo je u Engleskoj i sprovodi se u celom svetu. Kolege iz Zagreba su pre šest godina obučili pančevački tim, koji je kasnije nova saznanja iz te oblasti sticao u zemljama gde je praksa lečenja pacijenata na ovaj način mnogo razvijenija. Autorka programa naglašava da će hiporehabilitacija ući u programe zdravstvenog turizma u našim banjama: prošle godine je to urađeno u Gamzigradskoj i Soko banji.

Boris Ivković, direktor JP Hipodrom Beograd kaže da je pokretanje Srpskog saveza za terapijsko jahanje veoma važno, kako bi se sprečila zloupotreba pacijenata i standardizovala terapija. "Ima primera nestručnog nazovi terapijskog jahanja, i upravo to pokušavamo da sprečimo." Program hiporehabilitacije i otvaranje manježa za terapijsko jahanje podržali su dva ministarstva (za socijalnu zaštitu i omladinu i sport) i Grad Beograd. Direktor ove institucije kaže da je reč o društvenoj odgovornosti. "Napravili smo bazu – manjež, a sledeće nas čeka obuka prvog licenciranog tima i selekcija konja. Ivković kaže da obuku stručnog tima finansiraju JP Hipodrom Beograd i donatori, na čiju pomoć računa i ubuduće. Računa na to da će gradska udruženja koja se bave osobama sa posebnim potrebama i roditelji "izvršiti pritisak na donatore, gradske i republičke fondove" da hiporehabilitacija zaživi. Uprava Hipodroma želi da napravi još jedan zatvoren manjež za hiporehabilitaciju (po principu balona), gde bi terapija mogla da se izvodi nezavisno od vremena.

Hipodrom Beograd polako staje na svoje noge – sređen je park, postavljene su skulpture od terakote i sad je na redu sređivanje tribina. Nadaju se da će u nekoj doglednoj budućnosti Hipodrom Beograd opet biti sastajalište ako ne "mondenskog", a ono građanskog Beograda.