Fotografija objavljena na naslovnoj stranici časopisa "CKM" na kojoj Ksenija Pajčin drži pištolj u ruci, danas izgleda morbidno, gotovo proročanski. Međutim, 2006. godine, u vreme kada se pojavila i bila lišena takvih tumačenja, ona nije delovala nimalo čudno – ne zbog same Ksenije, već zbog sveta kojem je pripadala. U tom svetu, naime, spoj lepote, luksuza i pištolja nije ništa neobično. Naprotiv. Sudeći po broju pripadnika tog sveta koji potvrđuju da pištolj imaju, ali i po broju onih za koje se samo pretpostavlja da ga imaju ili nose, pištolj je na estradi jedan od statusnih simbola.

Priče o povezanosti kriminala i estrade postale su uobičajen medijski sadržaj još u vreme policijske akcije "Sablja". Kada je u kući Svetlane Ražnatović pronađen čitav arsenal oružja (21 pištolj, tri sanduka municije, prigušivači za heklere i škorpione, vojno-policijska oprema…), to nekako nije bilo neočekivano: bilo bi zapravo veće čudo da kod udovice Željka Ražnatovića nije pronađeno ništa sem šminke i garderobe. Međutim, kada je istovremeno pronađen pištolj i kod Ace Lukasa, pa sve to stavljeno "na gomilu" sa biografijama verenika pevačice Dare Bubamare, ubijenog dečka Jelene Karleuše, muža Lele Adžemović ili bivšeg muža pevačice Goce Božinovske, postalo je jasno da su šuškanja o vezi kriminala i folkerskog univerzuma duboko ukorenjene. Vremenom, ta činjenica postala je opšte mesto i više ne čudi ni analitičare ni "obične" posmatrače: u tom smislu, moglo bi se reći da je domaća estrada na neki način avangardna u odnosu na, recimo, svet "gangsterskog repa" u kojem su ubistva, pištolji i kriminal i doživljeni i "opevani".

Pištolj na estradi nikako nije nova pojava. Folk-veteran Dragoljub Era Ojdanić, recimo, priznaje da pištolj poseduje već 35 godina, ali da ga "na svu sreću" još nije upotrebio. No, dok je Ojdanićevo priznanje samo potvrda činjenice da estrada i pištolji nekako "idu zajedno", priča Novice Zdravkovića, koji je počinjao karijeru otprilike u isto vreme, mnogo ilustrativnije opisuje genezu tog fenomena. U jednoj od novinskih ispovesti, Zdravković se prisetio svog pevanja po kafanama, ali i gostiju koji su ga slušali: "Gotivili su me policajci, trudili se da bude što manje racija po restoranima gde pevam, da mi ne teraju goste. Uvek sam znao unapred kada će da banu. U jednu kafanu, a neću da joj pominjem ime, jer i sada radi, počeli su da dolaze novi mafijaši koji su preuzeli beogradsko podzemlje od stare garde. Oni su već nosili pištolje. Kada bi mi policajci dojavili da će biti racija, pokupio bih im oružje i sakrio ga u bas bubanj. Mom kolegi bubnjaru se dizala kosa na glavi kada bi se pojavila murija. Skidao je kravatu i vezivao desnu nogu za stolicu da mu se ne omakne da ne nagazi na pedalu bubnja. Jer, da nas je policija provalila, bilo bi čuda. Dobro je da su tu priču znali i žestoki momci koji su dolazili na splavove i zato mi se nikad ništa ružno nije dogodilo."

"BOLJE OD PANDURA": U godinama posle ovakvih, skoro idiličnih početaka (i estrade u današnjem smislu, ali i kriminala u punoj snazi), pevačice su postale uobičajena pratnja kriminalaca, pevači njihovi drugovi za stolom, a oružja je bilo napretek. Zbog svega toga, nije čudo što su pištolji postali podrazumevajući deo ikonografije Zdravkovićevih naslednika. Pevačica Marija Šerifović, recimo, kaže da ima "glok", ali da ga ne nosi sa sobom i da redovno ide u streljanu: "Tamo su mi rekli da pucam bolje od 80 odsto pandura", objasniće u jednom intervjuu.

Pevač Marko Bulat držao je pištolj u kući sve dok mu nije oduzet "zbog neke tuče u kraju, jer je sudija zaključio da je opasno da posedujem oružje". Pištolj, prema navodima estradne štampe, poseduju i pevačice Ana Bekuta, Mira Škorić i Zorana Pavić, kao i Slavica Tripunović Dajana (osoba koja pripada estradi, ali za koju još nije osnovano utvrđeno čime se zapravo bavi). O ostalima se javno uglavnom ćuti, ali upućeni izvori tvrde da svaka folkerska kuća ima bar jedan komad oružja – pre svega zbog straha od pljačke i napada, ali i zbog toga što im je lako dostupno. U tom smislu, već pomenuta Mira Škorić može se smatrati najiskrenijom – ona jednostavno kaže da joj je pištolj hobi, da redovno ide u streljanu i da joj je žao što "ne može da stigne" na takmičenja. "Nisam nikakva dama koja mlati pištoljem, to je smešno. I Jasna Šekarić je divna, lepa i zgodna dama, ali to je njena profesija, a meni je streljaštvo samo hobi."

Pevačici Biljani Jeftić pištolj je ukraden, dok je Goca Božinovska posle pogibije bivšeg muža Zorana Šijana postala protivnica oružja. Pre toga, kako tvrdi, imala je "sigurno oko i ruku", a išla je i na takmičenja u streljaštvu, u kategoriji poluautomatska puška. Nepoznat je u ovom trenutku oružani status Ace Lukasa. Pošto je 2003. proveo četiri meseca u zatvoru zbog neovlašćenog posedovanja oružja i bliskih veza sa zemunskim kriminalnim klanom, on je u februaru 2009. ranjen vatrenim oružjem u nogu. Samo par dana posle toga, vajkao se medijima kako mu se, eto, takve stvari događaju "sad kad nema oružje". U nešto emotivnijem nastupu, konstatovao je da bi, samo da je imao pištolj, nepoznatog napadača "ubio kao zeca".

Imajući u vidu da su pripadnici ovdašnje estrade samo građani i građanke ove države, a da u ovoj državi postoji tradicija naoružavanja i bahate upotrebe oružja, postavlja se pitanje zašto bi estrada u tom kontekstu bila posebno naglašavana. Pitanje jeste logično, ali i odgovor se nekako sam nameće. Naoružavanje estrade problematično je pre svega zbog toga što estrada o tome priča (kad je pitaju), što estrada više i ne krije svoje veze s kriminalom, ali i zbog toga što je ta i takva estrada ipak uzor i željeno odredište mnogim mladim i nešto starijim ljudima. Žalosno je i poražavajuće što je tako, ali tako je. S druge strane, pištolji na estradi nisu isto što i pištolji u fiokama "običnog sveta": pištolji na estradi idu "u kompletu" s mnogo novca, alkohola, droge, čudnih i problematičnih poznanstava i prijateljstava. Konačno, tu su i pritisak javnosti, agresivni medijski nasrtaji na privatni život, pa samim tim i prilično hipertrofirani ego većine onih koji su do estrade dospeli, kao i njihove često neurotične reakcije u različitim situacijama. Kad se sve to sabere i oduzme, nekako se podrazumeva ono dramaturško pravilo da puška (ili pištolj, svejedno) koja se pojavi u prvom činu, mora pre ili kasnije i da opali. U slučaju Ksenije Pajčin, pokazalo se da tom prilikom obično stradaju nevini. Bilo bi dobro ukoliko bi estrada makar iz tog primera nešto naučila.