Nuspojave
Gunđanje za Kosovo
Nikada još nije bilo da toliko ozbiljno delujućih ljudi sasvim ozbiljno osmišljava i sprovodi jednu tako zapanjujuće neozbiljnu politiku
Što sam stariji, to manje razbiram stvarnost oko sebe. E sad, jesam li ja to oglupeo, ili se stvarnost usložnila, ili je nešto naprosto ispalo iz žljeba logike (sa ili bez navodnika), ko će ga znati? Kako god, nekako baš pred sam jubilej Letećeg cirkusa Montija Pajtona, meni se čini da srpska politička i društvena stvarnost nadpajtonjuje i najžešće pajtonizme.
Evo, šta recimo hoće Srbija, preko svojih dičnih političkih predstavnika? Hoće u Evropsku uniju. A kako ona hoće tamo? Dobro, "sa identitetom", to već znamo, Borise, sedi, pet. Nije mi poznato da se neko drugi za baš taj i takav identitet otima, tako da tu nema zime. Ali, osim identiteta, Srbija bi u EU i sa Kosovom (i Metohijom, jakako). Kosovo načelno nema ništa protiv izbora cilja, i ono bi u EU, ali ne sa Srbijom, nego obaška, onim drugim putićem koji vodi od zajedničkog izvora, u međuvremenu malko presahlog. A šta hoće Evropska unija? I ona hoće Srbiju u svom sastavu, ali je nekako sklonija da Kosovo – koje takođe hoće jednom da zaima u svom sastavu, kad ova maloletna lažna ili nelažna država poraste i sazri – primi (ili ne primi) obaška, po nekom drugom redu vožnje. Srbija, međutim, kaže – mnogo puta iz mnogo nadležnih usta, a baš ovih dana preko govornog aparata zlatoustog ministra inostranih dela – kako Srbija neće u Evropsku uniju bez Kosova, i kvit. Aut Kačanik & Vučitrn aut nihil! Što bi nekako imalo značiti da bi Srbija radije sa Kosovom negde drugde nego bez njega u EU. Nevolja je samo u tome što neulazak Srbije u Evropsku uniju uopšte ne znači ulazak Srbije na Kosovo: jok, sa ili bez Evropske unije, Jeremić i ekipa mogu na Kosovo samo ako ih čike koje se tamo pitaju za sve milostivo pripuste. Ako pak ne, piši propalo, tj. plači mala plači, ost’o sam na Rači. Ima li naznaka da će se to stanje stvari "na terenu" promeniti? Nema. I hoće li takve promene ikako biti, manj’ ako slavna srpska artilerija ne izbije ponovo na Košare? Ma kakvi. Pa, o čemu mi onda uopšte govorimo kada govorimo o Kosovu, Srbiji i verolomnoj Jevropi? Tjah, ne zna se. Ali je to nešto vaistinu mnoooogo patriotski. To jest, tako zvuči, a (pri)zvuk je sve što se računa u ovom beskrajno razvučenom vodvilju.
Pa dobro, šta onda zapravo hoće – od sebe, od nas, od Kosova, od Evrope – vlast ove zemlje? Nije baš razgovetno, ali je očigledno da hoće to odmah. A može li da dobije to što hoće? Ne može. A zna li ona da ne može to da dobije? Zapravo zna, i to odlično. I šta sad? Ništa. I dokle tako? Doveka, ili bar dok Vuk Jeremić ne odraste, a to će potrajati stoleće-dva. Dobro, tako stoje stvari s vlašću, a šta hoće opozicija? Ima li ona neku drugu politiku? Ma jok, to je ta ista politika, ali pojačana na desetu-dvadesetu potenciju. To jest, vlast se kune da mnogo hoće Kosovo i da bez njega neće da mrda nigde, a opozicija tvrdi da je vlast neiskrena, i da opozicija zapravo još mnogo mnogije hoće Kosovo, i da još jače i ukopanije bez njega neće da mrda nigde, a najmanje u pravcu Evrope.
Okej. Šta smo do sada naučili? Vlast i opozicija žele isto, ali opozicija ne veruje vlasti da ona to stvarno želi. Kad ono, međutim: opozicija ne veruje ni opoziciji, nego upravo traje unutaropozicioni derbi-meč na temu ko zaistinskije neće u Evropu (pu, pu, pu!) bez Kosova, a ko bi možda tamo i išao čak i pod tako odvratnim, groznim i neprihvatljivim uslovima, samo je pomalo stidljiv da to prizna. Evo, koliko u današnjim (utorak) Srpskim I Narodnim Novinama Usamljenim Na Braniku Otadžbine Protiv Mrskog Germanskog Zavojevača, a koje se oficijelno zovu "Večernje novosti", javio se neumorni Koštunica Vojislav, predsednik pomalo, khm, precvalog političkog entiteta koji se predstavlja kao Demokratska stranka Srbije, tek da kaže da žarko želi da blisko sarađuje sa Tomislavom Nikolićem i njegovom Srpskom naprednom strankom, ali samo ako ovaj svečano prisegne na zlatotisni primerak recentnog Ustava (uzgredice napamet odrecitovavši Preambulu) da ni u najluđem ludilu neće pristati da uđe u Evropu bez Kosova, ma koliko ga ta ista Evropa preklinjala da joj se smiluje, da ne bude srca kamenoga. Na šta, pak, Nikolić vehementno odgovara da njegova visoka vernost strategiji nikud–bez–Kosova (sa tajnim apendiksom: a nikud ni sa njim) nije uopšte upitna, daleko bilo i sačuvaj Bože. Koštunica mu možda ne veruje, ali ja mu verujem, kao što verujem i Koštunici, i Tadiću, i Jeremiću, i svima koliko ih ima: svi oni misle ozbiljno. I baš zato je Srbija u gadnom sosu. Naime, nikada još nije bilo da toliko ozbiljno delujućih ljudi sasvim ozbiljno osmišljava i sprovodi jednu tako zapanjujuće neozbiljnu stvar kao što je ova sa–Kosovom–ili–na–njemu politika, koja se svodi na sveopšte međusobno nadpatriotisavanje i natkosovljavanje, i na ganutljivo udaranje čežnje nepouzdanoj i lakomislenoj Evropi, uz diskretno namigivanje da će ova tek jednom – kad bude kasno za sve – shvatiti šta propušta ako propusti Srbiju, dakako sve sa Kosovom, kako bi drukčije?
Kao sasvim dekadentan izdanak jedne duge istorije neosmišljenog političkog nasilja, Slobodan Milošević se tukao za Kosovo – i izgubio. Njegovi naslednici na kormilu Srbije naumili su da njegov poraz pretvore u svoju pobedu "mirnim sredstvima": gunđanjem za Kosovo. Kao biva, jednom će svima to naporno zvocanje, durenje i druge forme (istorijski beznadežno odocnelog) prenemaganja da dojade, pa će nas pripustiti da ujašemo u Prizren, samo da nas se ratosiljaju. Može li odrasla i bar umereno razvijena osoba da poveruje u nešto takvo? U principu ne može; u Letećem cirkusu Montija Pajtona može. Pa dobro, gde je onda današnja Srbija, sve predvođena vaskolikim Mudrim Rukovodstvima, bivšim, sadašnjim i potencijalnim? U principu nije.